Матица српска

Матица српска
Грб Матице српске Кошница српске културе

Матица српска (МС), најстарија културна, просветна и научна установа српског народа. Основана је 4/16. фебруара 1826. године у Пешти као друштво српских интелектуалаца и привредника, а 1864. пресељена је у Нови Сад. Град је од тада попримио назив „Српска Атина”.

Настала је као резултат културног покрета Срба, који је започео још у другој половини 18. века, под идејом рационализма и просветитељства, чији је први носилац био Доситеј Обрадовић, а за којим су уследили Захарије Стефановић Орфелин, Јован Ристић, Сава Текелија, Атанасије Стојковић, Божидар Грујић, Стефан Стратимировић, и други. Са њима је започела идеја о постојању сопствене историје, стандардизацији језика, обједињавању Срба и свест о једној нацији.¹⁾

Првобитни циљ оснивања Матице српске је био да се помогне редовно излажење српског књижевног листа „Сербски Летописи” (сада носи назив „Летопис Матице српске”), који је почео да се издаје и чији је први број уредио Георгије Магарашевић, још 1824. године, као и да се издају и распрострањују српске рукописне књиге. Од самог почетка Матица српска се бавила просвећивањем народа и очувањем националног и културног идентитета.²⁾

Потписи из оснивачког акта Матице српске 4/16. фебруара 1826. у Пешти

Још око 1816. године Лукијан Мушицки је дошао на идеју да покрене књижевни часопис, исто као и Јосиф Павле Шафарик, који је утицао на Георгија Магарашевића, у смеру конкретизације ове идеје. Магарашевић је средином 1823. почео да припрема часопис, а 1824. изашао је његов први број. С обзиром на то да је Магарашевић имао финансијских проблема око штампања часописа, упутио је апел грађанској јавности за помоћ.³⁾

Оснивање Матице српске започело је на иницијативу Јована Хаџића, а уз помоћ богатих српских трговаца и љубитеља српске књижевности,⁴⁾ угледајући се на Мађарску академију, коју су мађарски родољуби основали 1825. такође у Пешти.⁵⁾

Када је сазнао за опасност о укидању „Летописа”, због финансијских проблема, највероватније од Јована Хаџића, Јосиф Миловук је најпре имао намеру да издавање преузме на себе. Међутим, убрзо је одустао од такве идеје, због могућих губитака и одлучио је да потражи ортака за такав подухват. Као првог је позвао свог шурака Гаврила Бозитовца, предлажући му да свако од њих уложи износ од 500 форинти, као основни капитал. После краћег времена, 18. јануара 1826. године Миловук је позвао на учешће још неке своје пријатеље, пештанске трговце Андрију Розмировића, Георгија Станковића, Петра Рајића и Јована Деметровића. О подухвату су обавестили и бечког трговца Симеона Шићара, који је ову намеру похвалио и препоручио му свог пријатеља у Бечу, Константина Константиновића. Сви су одмах прихватили Миловукову идеју, али су у погледу новца показали известан опрез и поред тога што се није радило о великој суми улагања.⁶⁾

Договорили су се да одрже заједнички састанак, на коме је учествовао и Јован Хаџић. Састанак је одржан у кући Јована Деметровића. На састанку су одлучили да сваки од учесника положи обећану суму до 4/16. фебруара 1826. Од тада су се састанци одржавали готово сваког дана. На састанку од 31. јануара донели су одлуку о оснивању друштва, а сви присутни су дали изјаву о неповратном поклону својих улога друштву. Јовану Хаџићу је поверена израда правила и назив друштва и он је на састанку 2/14. фебруара приказао готова правила, скицирао план будуће делатности и предложио да се друштво назове Матица србска.⁷⁾

На састанку 4/16. фебруара 1826. године у Пешти, оснивачи Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук, Петар Рајић, Андрија Розмировић, Ђорђе Станковић и Јован Хаџић су потписали оснивачки акт, сваки од њих је приложио по 100 форинти и усвојена су концепција о оснивању књижевног друштва, а не новчаног фонда за издавање „Летописа”. На седници је изабрана и прва управа Матице српске: Јован Хаџић, за председника, Јосиф Миловук за деловођу односно манипуланта, а Јован Деметровић за благајника.⁸⁾

Правилник Матице српске, који је назван „Основ”, садржао је четири одељка.⁹⁾ Испод овог „Основа” уцртан је круг, у који су се уписали оснивачи Матице српске. Потисивањем у круг, желело је да се избегне могућност да се било који од оснивача посебно издваја или упише као први на списку. У наставку је уцртано још шест кругова, са по седам места за потписе нових чланова друштва. Вест о оснивању Матице српске објављена је у другој свесци („частици”) Летописа за 1826. годину. Оснивачи су оставили могућност и другим грађанима да се придруже и одмах после оснивања радили су на прикупљању нових чланова. Исте године уписано их је још тринаест.¹⁰⁾

У другом кругу чланова Матице српске су се уписали: Герасим Зелић, Петар Аси-Марковић, Константин Константиновић, Симеон Шићар, Григориј Костић, Михаило Шевић и Јован Кнежевић, а трећем су били: Милош Обреновић, Јеврем Обреновић, Радован Георгијевић, Јован Стојановић, Јован Костић, Михаило Јовановић и Георгиј Кузмановић, док су се у наредним круговима уписивали чланови који су приступили после 1826.¹¹⁾

Међутим, још прве године свог постојања у Матици српској је дошло је до сукоба и до изласка неких њених чланова.¹²⁾ Тако су се Јосиф Миловук и његов шурак Гаврило Бозитовац извдвојили већ маја 1826, пошто је њихова идеја била стварање пословног удружења.¹³⁾ Они су по свом иступању изгребали и замрљали своје потписе на оснивачком документу, а реконструкција њихових изворних потписа је извршена лета 2000. године.¹⁴⁾ Јован Хаџић је остао на челу Матице српске све до 1831. Обављајући функцију председника, није се показао једнако сналажљив и толерантан, као што је био приликом оснивања. На кратко време се вратио на ту функцију након њеног пресељења у Нови Сад 1864.¹⁵⁾

Матица српска је замишљена је као друштвена организација невладиног типа, са јаким интелектуалним потенцијалом и финансијерима који су је подржавали.¹⁶⁾ Финансирана је донацијама задужбинара и била је најбогатија задужбинска установа у Угарској, најпре доброчинствима Саве Поповића Текелије, Јована Нака, Марије Трандафил и њеног супруга Јована, а њихов пример су следиле стотине других добротвора, међу којима су били кнез Милош Обреновић и његов брат Јеврем, барон Јован Николић од Рудне, научник Михајло Пупин, бечејски велепоседник Богдан Дунђерски.¹⁷⁾

У погледу језика, Матица српска се најпре супротстављала Вуковој реформи.¹⁸⁾ У почетку свога рада, у њој су се окупљали конзервативци из српског друштва, због чега су млађи људи и присталице Караџићеве реформе намеравале да оснују ново друштво. Тако је око 1828. године Димитрије Тирол, у Темишвару, основао „Друштво љубитеља књижества србског”, али пошто га мађарска влада није одобрила, друштво се 1831. растурило. Слично се десило и са „Србским књижевним друштвом”, које је 1833. у Пешти основао Јосиф Миловук, али митрополит Стратимировић и мађарска државна власти то нису одобрили.¹⁹⁾ Матица српска је касније преузела водећу улогу у афирмацији српског књижевног језика, заснованог управо на Вуковој реформи.²⁰⁾

Истовремено са оснивањем Матице српске, оснивана је и њена Библиотека, као најстарија српска национална библиотека и прва јавна научна библиотека код Срба.²¹⁾ Прве веће колекције књига су поклонили: Атанасије Стојковић, Платон Атанацковић, Сава Текелија, Вук Стефановић Караџић, Петар II Петровић Његош и други, а исти тренд се наставио и касније.²²⁾

Матица српска је прве књиге Јована Стерије Поповића и Милована Видаковића објавила 1827.²³⁾

Имала је велики утицај на оснивање и развој српског позоришта (1861).²⁴⁾

Матица српска, угао улице Матица српска и Трга Марије Трандафил

Пошто су се после Револуције 1848–1849. промењениле политичке околности, а српски културни живот у главном граду Угарске готово потпуно замро, 1852. године је први пут формулисана идеја о пресељењу Матице српске из Текелијанума у Нови Сад.²⁵⁾ Пошто је 1859. укинуто српско војводство, Срби су се суочили са слабљењем свог значаја у Пешти.²⁶⁾

Пресељена је 1864. године,²⁷⁾ о трошку бечкеречког трговца Јована Форовића.²⁸⁾ Пароброд „Напредак” је са 61 сандуком испловио из Пеште ка Новом Саду 28. априла. Матица српска је пресељена у двор владике Платона Атанацковића – Платонеума.²⁹⁾ Платон је својевремено купио здање од породице Сервиски, да би у њој отворио први српски универзитет, али пошто аустријске власти, под притиском Мађара, нису дозвољавали новосадским Србима да отварају високообразовне установе, здање је до пресељење Матице српске остало празно.³⁰⁾

У то време селидбе председник Матице српске је био Павле Којић, секретар Антоније Хаџић, старешина Јован Трифуновић, а касир Јосиф Станковић. У Ново Саду је 12. маја је одржана народна свечаност, којој су присутвовали тамошњи водећи српски интелектуалци.³¹⁾

Од пресељења Нови Сад носи епитет Српске Атине.³²⁾ У то време, oво српско културно средиште је било много јаче од Београда.³³⁾ У Новом Саду су се већ налазили Велика српска православна гимназија (1810), Српска читаоница (1845) и Српско народно позориште (1861).³⁴⁾

Долазак Матице српске у Нови Сад је утицало на развој српског новинарства, публицистике, књижарства и штампарства у Новом Саду.³⁵⁾ У то време је почео да излази велики број часописа.³⁶⁾ Почеле су да се штампају књиге, организују историјске манифестације, слави Свети Сава и започела је сарадња са школама.³⁷⁾

Матица је играла улогу културног и просветног центра Срба, све до Источне кризе 1875—1878. и Берлинског конгреса, када је Србија стекла независност.

Матица српска је била модел у оснивању и других словенских матица.³⁸⁾ На примеру Матице српске, основане су Матица чешка (1831), Матица илирска (1842), која је 1873. препорођена у Матицу хрватску,³⁹⁾ Лужичкосрпска 1847, Галицијско-руска 1848, Моравска 1859, Далматинска 1862, Словачка 1863, Словеначка 1864, Матица српска у Дубровнику 1909.⁴⁰⁾

После више селидби је коначно 1928. смештена у задужбину Марије Трандефил, у центру Новог Сада, где се и сада налази.⁴¹⁾

Током оба светска рата је затварана.⁴²⁾

Матица српска је током времена разгранала своју делатност. У њеном саставу делују Библиотека Матице српске, Галерија Матице српске и Издавачки центар. Она је јединствено и самостално књижевно, научно и културно друштво којим управљају његови чланови. Политику и планове Матице српске доносе њена Скупштина, која сваке четврте године бира Председништво и Управни одбор састваљен од 40 најугледнијих интелектуалаца.⁴³⁾

Матица српска сада има 7 одељења:⁴⁴⁾

• Одељење за књижевност и језик. По преласку Матице српске у Нови Сад формирано је Одељење за књижевност, чији је циљ био представљање српске културе у Европи и просвећивање српског народа и у том циљу је развијена издавачка делатност, чију је основу чинио Летопис, покренут још 1824. године. Одељење за књижевност и језик у савременом облику формирано је после Другог светског рата, са задатком да организује, подстиче и популарише научноистраживачки рад у области књижевности и језика.⁴⁵⁾
• Рукописно одељење постоји као посебна радна јединица од 1961, мада је прикупљање и чување архивске грађе започело са чином оснивања Матице српске 1826. године. Од 1847. до 1945. радило је под називом Србско–народна збирка, од 1945. до 1958. као Одсек за грађу и рукописе у оквиру Библотеке, а од 1958. до 1961. било је под под надзором Књижевног одељења.⁴⁶⁾
• Одељење за друштвене науке. Децембра 1948. основано је Научно одељење Матице српске, које је 1965. раздвојено у Одељење за природне и Одељење за друштвене науке.⁴⁷⁾
• Одељење за природне науке
• Одељење за ликовне уметности је формирано 1963. са циљем да се бави важнијим појавама из историје српске уметности у целини.⁴⁸⁾
• Одељење за сценске уметности и музику је основано 1983. Осим научноистраживачком и издавачком делатношћу, бави се одржавањем научних скупова, снимањем народних мелодија, културно-просветним и концертном радом у Матици српској.⁴⁹⁾
• Лексикографско одељење је настало 1992, са циљем да организује и координира рад на пројетима који се баве истраживањима о култури, чији се резултати објављују у облику лексикона, биографских, енциклопедијских речника и библиографија.⁵⁰⁾

• „Летопис” Матице српске је књижевни часопис који у читавом свету најдуже, без већих прекида, излази још од 1824. Покренут је у Новом Саду под називом „Сербски летопис”, а штампан у Будиму. Његов покретач је био Георгије Магарашевић. У часопису су излагани резултати књижевног и научног стваралаштва.⁵¹⁾ Највећа пажња је посвећена језику, књижевности, историји, религији, фолкору, култури и то не само, већ и целог словенског света, „од Адриатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”. Временом све више постајао научни, претежно филолошки и историјски часопис који се бавио ужим, стручним питањима, што га је удаљавало од првобитне концепције књижевног и популарног часописа.⁵²⁾ Прекида у раду часописа је било само за време великих историјских догађаја. када нису постојали елементарни услови за културни рад: у периоду 1835—1836. када је угарска администрација покушавала да угаси установу, као и током светских ратова. Часопис је током свог постојања више пута је мењао називе: „Новиј сербскиј летопис”, од 1837; „Сербскиј летопис” од 1842; „Србскиј летопис”, од 1855; „Србски летопис”, од 1865; „Српски летопис”, од 1867; „Летопис” Матице српске, од 1873. Часопис су уређивали значајни културни радници.⁵³⁾
• „Гласник” — гласило Матице српске, са годишњим саопштењима је покренуто 1946. године, а на иницијативу тадашњег секретара Живана Милисавца, који је постао и њен први уредник. Излазио је повремено до 1949. године, а током три године излажења објављено је 12 бројева.⁵⁴⁾ Поново се публикује од 2008. године.⁵⁵⁾

Осим Летописа Матица српска издаје још једанаест научних часописа и монографске публикације.⁵⁶⁾

• Соња Боб, Александра Јовановић, Пресељење Матице српске из Пеште у Нови Сад : (1864–2014), Матица Српска, Нови Сад, 2014, ИСБН 978-86-7946-123-0
• Издавачки центар Матице српске, уредник Миро Вуксановић, 2014.
• Дивна Милошевић, 1826. године у Пешти је основана Матица српска, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”
• Историја Летописа Матице српске, Матица српска
• Гласник Матице српске, Матица српска
• Милан Лакетић, У власништву Матице српске дворци и Ратно острво, Блиц онлајн, 31. 10. 2011.
• Јованка Симић, Како је Матица српска пресељена из Пеште у Нови Сад, Вечерње Новости, Компанија Новости, 6. 4. 2014.
• Кошница српске културе, Планета, број 50, Београд, 2012.
• Oдељење за друштвене науке, Матица српска
• Oдељење за друштвене науке, Матица српска
• Лексикографско одељење, Матица српска
• Oдељење за ликовне уметности, Матица српска
• Рукописно одељење, Матица српска
• Oдељење за сценске уметности и музику, Матица српска
• Председништво, Уместо уводника, Гласник, број 1, Матица српска, 2008, ИССН 1452-6182
• Лорна Штрбац, Шиђани којих се треба сећати, Нова српска политичка мисао, 6. 12. 2013.
• Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Учитељски факултет Универзитета у Београду, 2009.
• Живан Милисавац, Историја Матице српске, књига I (1826-1864), 1986, стр. 108-138
• Сања Даутовић, Без сенки и посртања, НИН, Београд, 15. 2. 2001.
• Код два бела голуба, уредник Миља Милосављевић Матијевић, Радио Београд 1, 24. 2. 2011.

• Званични сајт Матице српске

Matica srpska