Јосиф Миловук
Портрет Јосифа Миловука, уље на платну, 29,5 х 26,5 cm, Пантеон Матице српске, аутор Димитрије Аврамовић
Рођење: април 1793. Трпиња, Аустријско царство Смрт: 23. август 1850. Пешта, Аустријско царство Познат као: трговац и књижар један од оснивача Матице српске

Јосиф Миловук (Трпиња, април 1793 — Пешта, 23. август 1850), српски трговац, издавач књига, идејни творац и један од оснивача Матице српске.

Рођен је у Трпињи код Вуковара у Срему.¹⁾ Имао је само основно образовање, после чега се запослио у трговини.²⁾

Око 1814. живео је у Пешти, а 1823. постао њен грађанин. Бавио се трговином платна, а затим је отворио књижару. Почео је да прикупља књиге, успоставља контакт са српским писцима, међу којима је највише ценио Вука Караџића. Није био богат, али се сналазио и успевао да о свом трошку издаје књиге, које је затим продавао. Како продаја књига у то време није ишла тако лако, користио је и лакши начин растурања књига путем пренумерације. У ту сврху је издавао „објављенија”, огласе у којима су се будући читаоци обавештавали о намери штампања неке књиге, уз кратке податке о њој, као што су наслов, садржај, цена, дужина, место и начин претплате.³⁾ Тако је 1821. сакљупао претплатнике за Вукове „Народне песме”.⁴⁾

Оженио се 1822. године Макреном, ћерком Јована Бозитовца. Свадбени кум им је био трговац Георгије Станковић,⁵⁾ а стари сват Андрија Јовановић. Имали су синове Милана и Душана и ћерку Даницу.⁶⁾

Мада је био веома добар трговац и издавач и притицао у помоћ писцима у материјалним неприликама, његова помоћ није могла бити безгранична.⁷⁾ Када је сазнао за опасност укидања „Летописа”, због финансијских проблема, пошто није доносио очекиване приходе,⁸⁾ био је вољан да преузме на себе његово издавање,⁹⁾ под истим условима за његовог уредника Георгија Магарашевића, под којим је издаван до тада. Миловук му је платио први број за 1826. и послао хонорар за наредна два.¹⁰⁾ Међутим, водећи рачуна о својим трговачким интересима, због страха од могућих губитака, убрзо је одустао од намере да часопис издаје сам и одлучио је да потражи ортака за такав подухват.¹¹⁾ Најпре је позвао свог шурака Гаврила Бозитовца и предложио му да свако од њих уложи износ од 500 форинти, као основни капитал. После краћег времена, 18. јануара 1826. године Миловук је позвао на учешће још неке своје пријатеље, пештанске трговце Андрију Розмировића, Георгија Станковића, Петра Рајића и Јована Деметровића. О подухвату су обавестили и бечког трговца Симеона Шићара, који је његову намеру похвалио и препоручио му свог пријатеља у Бечу, Константина Константиновића. Сви су одмах прихватили Миловукову идеју, али су у погледу новца показали известан опрез и поред тога што се није радило о великој суми улагања.¹²⁾

Договорили су се да одрже заједнички састанак, на коме је учествовао и Јован Хаџић. Састанак је одржан у кући Јована Деметровића и тада су одлучили да сваки од учесника положи обећану суму до 24. јануара/4. фебруара 1826,¹³⁾ те да ће се фонд даље увећавати приходима од продатих књига.¹⁴⁾ Од тада су се састанци одржавали готово сваког дана. На састанку од 31. јануара/12. фебруара донели су одлуку о оснивању друштва, а сви присутни су дали изјаву о неповратном поклону својих улога друштву. Јовану Хаџићу је поверена изради правила и назив друштва и он је на састанку 2/14. фебруара приказао готова правила, скицирао план будуће делатности и предложио да се друштво назове Матица србска. На састанку 4/16. фебруара оснивачи су приложили сваки по 100 форинти и усвојена је концепција о оснивању књижевног друштва, а не новчаног фонда за издавање „Летописа”. Тада је изабрана и прва управа Матице српске: Јован Хаџић, за председника, Јосиф Миловук за деловођу, односно манипуланта, а Јован Деметровић за благајника.¹⁵⁾

Први задатак у раду удружења је било проналажења претплатника на „Летопис” и поред тога што се часопис у Статуту није ни помињао. Пошло му је за руком да сакупи, како претплатнике из Пеште, тако и по свим већим местима у којима су живели Срби. Међутим, већ на седници у мају 1826. дошло је до његовог разлаза са Матицом српском и он је прецртао свој потпис са оснивачког акта, а на његово место доловође је дошао Андрија Розмировић.¹⁶⁾ До разлаза је дошло из више разлога. Док је Хаџић Матицу видео као друштво које би представљало српску културу у Европи,¹⁷⁾ било узор и другим будућим матицама међу словенским народима,¹⁸⁾ радило на просвећивању народа и чак није сматрао за неопходно да друштво пријави властима,¹⁹⁾ чиме је искористио Миловукову првобитну идеју и прилагодио је својим погледима, Миловук је Матицу видео само као трговачко-књижарско и издавачко предузеће,²⁰⁾ за издавање „Летописа” и књига.²¹⁾ Покушавајући да буде практичан, упозоравао је да Матица може имати неприлика, ако пропусти да своје оснивање пријави надлежним властима.²²⁾ Осим тога, Хаџић је био велики противник Вукове реформе језика, сматрајући да језик не треба мењати, а Миловук је био велики Вуков поштовалац, коме се после разлаза још више приближио.²³⁾

Пошто је Магарашевић објавио књигу С пута по Србији (1829), у којој је славио Јована Хаџића, као оснивача Матице српске. Миловук је ушао у полемику и одговорио брошуром Зачатије и истино основаније Матице сербске, али су Хаџић и Магарашевић побијали даље његове наводе у брошури Толкованије делца под именом Зачатије, па им је он одговорио брошуром Протак за толкованије и красну ону кулу у селу које је у у Летопису частици 18-тој печатано.²⁴⁾

Наставио је да се бави издавањем књига, чиме се успешно такмичио са Матицом, објављујући далеко разноврснији избор књига. Удружио се са Гаврилом Бозитовцем,²⁵⁾²⁶⁾ који је такође иступио из Матице српске.²⁷⁾ Издавали су дела српских аутора, алманахе, географске карте.²⁸⁾ Већ исте године 1826. издали су Христоитију и Венац от алфавита, Доситеја Обрадовића, а наредне 1827. године Карактеристику или описаније народа по целој земљи живећег Аврама Бранковића. Такође је сам издао Зорицу Симе Милутиновића Сарајлије,²⁹⁾ која је у то време представљала сасвим нову књижевну врсту,³⁰⁾ затим Неколико стихова о возбужденију србског витеза Милоша Обилића против Скопљак Сулејман-паше године 1816 (1827) Петра Соколовића, Имеслов или Речник лични имена разни народа славенски (1828) Јована Пачића и Јана Колара, Кнез Лазар, цар србски (1831) Јефте Поповића, Живот и витежка воевања славног кнеза епирскога Ђорђа Кастриота Скендербега (1827), Јована Стерије Поповића, Владимир и Косара (1829), Лазе Лазаревића. Помогао је Вуку Караџићу да изда „Даницу” за 1829, а у знак захвалности Вук му је написао посвету у забавнику за ту годину.³¹⁾

Издавачким послом се није бавио само као трговац, такође је настојао да помагне појединих књижевницима³²⁾ и читаоцима. Следећи Вуков пример, године 1827. поклонио је књиге библиотеци српске црквене општине у Пешти.³³⁾ Био је један од 48 приложника „Библиотеке вароши београдске”, коју је 1832. основао Глигорије Возаровић у својој кући.³⁴⁾

Од 1826. издавао је Образоизанија славни Срба,³⁵⁾ бакротиске знаменитих Срба (цара Душана, кнеза Лазара, краљевића Марка, Милоша Обилића, Јована Рајића, Доситеја Обрадовића и других).³⁶⁾ Радио је и друге врсте послова, као што су уметнички цртани и писани натписи на гробним споменицима, као и друге врсте натписа, на свим познатим језицима.³⁷⁾ Књиге које су штампане у меком повезу имале су броширане корице и украшаване су вињетама, са националним обележјима. Вињете које је израђивао Миловук у Пешти су биле најлепше, а међу њима су посебно лепо урађене вињете са ликом Милоша Обилића.³⁸⁾

Како би омогућио лакше и јефитније издавање књига, године 1833. дао је иницијативу за оснивање „Књижевног друштва”. На Ђурђевдан те године је окупио доста заинтересованих, међу којима су били Јован Виловски, Јан Колар, Лаза Лазаревић, Ђорђе Мушицки и други, али нису добили сагласност митрополита Стратимировића, као ни аустријског цара.³⁹⁾

• „Зачатије и истино основаније Матице сербске“, Будим (1829)
• „Протак за толкованије и красну ону кулу у селу које је у Летопису частици 18-тој печатано“, Будим (1829)
• „Књигоименик“, штампани списак књига - каталог, Будим (1833)

• Славица Мереник, Српски биографски речник, број 6, Мао-Миш, уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2014, стр. 576-577, ИСБН 978-86-7946-149-0
• Живан Милисавац, Историја Матице српске, књига I (1826-1864), 1986, стр. 108-138
• Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића, Биографско-библиографска грађа, свеска 6, М, уредник Властоје Д. Алексијевић
• Код два бела голуба, уредник Миља Милосављевић Матијевић, Радио Београд 1, 24. 2. 2011.
• Љубомир Дурковић-Јакшић, Историја српских библиотека (1801-1850), Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1963.
• Радован Мићић, Георгије Магарашевић, први уредник Летописа - о двадестогодишњици рођења, Годишњак Библиотеке Матице српске, број 1992, уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1993, ИССН 0351-3580

Josif Milovuk