Глигорије Возаровић

Глигорије Возаровић или Глиша Возаревић (Лежимир, 12. август 1790 — Београд, 22. јануар 1848), српски књиговезац, књижар и издавач. У Београду је 1827. отворио прву књиговезачку и књижарску радњу у обновљеној Србији. У његовој кући је 1832. основана прва јавна библиотека у Србији.

Књиговезачки занат

Рођен је 1. августа/12. августа 1790. у Лежимиру на Фрушкој гори.1) Од 1812. радио је у Земуну као послужитељ у једној гостионици, али тај посао му се није свиђао, него је намеравао да изучи књиговезачки занат.2) У Земуну се упознао са Алексом Симићем, а касније се са њим и окумио.3) Његов главни заштитник био је Димитрије Давидовић. Глигорије Возаревић је једном прешао у Београд, где је од Перке, ћерке кнеза Милоша добио 150 форинти да би могао да иде да изучи занат у страним земљама.4) У Беч је отишао 1824. да изучава књиговезачки занат.5) У Бечу се упознао са Вуком Караџићем, који га је новчано помагао и сместио га код књиговезачког мајстора Јакоба Хермана.6) Брзо је изучио књиговезачки занат, па је већ 1826. био калфа, а радио је и код једног чувеног мајстора.7)

Прва књиговезачка и књижарска радња у Србији

По савету Вука Караџића вратио се 1827. у Србију, којој је био преко потребан занатлија његовога кова.8) У Београду је 1827. отворио прву књиговезачку и књижарску радњу у обновљеној Србији.9) Почео је да се дружи са књижевницима и његова кућа постала је окупљалиште српске интелигенције.10) У његовој кући први пут се и појавила идеја да се оснује Народна библиотека.11) У својој радњи Возаревић је основао 15/27. фебруара 1832. прву јавну библиотеку у обновљеној Србији.12) То је била Народна библиотека Србије, тада под називом „Библиотека вароши београдске“ (постоје мишљења да је то у ствари претеча Библиотеке града Београда). Библиотека је основана под покровитељством Јеврема Обреновића, а већина књига на почетку била је из приватне библиотеке Лукијана Мушицког.13)

Штампање првих књига

Током 1831. у Београд је из Русије стигла државна штампарија. Одмах након набавке штампарије Возаревић се показао као веома користан, јер је био књиговезач и књижар.14) Штампао је прву књигу у тадашњој Србији „Србско стихотвореније“ 1832. године. Издао је целокупна дела Доситеја Обрадовића у десет књига.15) Прва четири тома штампао је 1833, а до 1836. још пет томова и последњи 10. том 1845. У периоду 1833—1844. био је књиговезац Државне штампарије, једно време и у Крагујевцу док је књижару у Београду водила његова жена Сара, сестра Димитрија Давидовића.

За 14 година Возаревић је укупно штампао 30 књига, а неке од њих је штампао и у више издања.16) Двадесет књига је одштампао о свом трошку, а за дио књига је само деломично уложио своја средства.17) Издавао је алманах „Голубицу с цветом књижества србског“ (1839—1844) који је уређивао Милош Светић (Јован Хаџић). За „Голубицу“ је Стојан Новаковић тврдио да је утрла пут „Гласнику Србског ученог друштва“,18) а Јован Скерлић да је „најбољи српски алманах тог времена“.19) Повезао је велики број црквених књига, које су се штампале у Крагујевцу. Повезао је и оригинални примерак Сретењског устава. За почасног члана Друштва српске словесности изабран је 10. фебруара 1845.

Црвени крст

Био је уверен да је пронашао место на коме су спаљене мошти Светог Саве и на том месту 1847. поставио дрвени црвени крст на месту једног старог дрвеног крста који је већ био пропао.20) Тај крст је добио назив као и цео тај крај „Возаров крст“.21) Дрвени Возаров крст је обнављан 1895. и 1923.22) Касније је на том месту Друштво Свети Сава подигло камени крст црвене боје 1933. који и сада постоји, а тај део Београда сада се по њему назива Црвени крст.23)

Глигорије Возаровић је умро 10/22. јануара 1848. године у Београду.24) Био је сахрањен у на старом ташмајданском гробљу, код данашње Цркве светог Марка у близини свог кума Симе Милутиновића Сарајлије.25) Споменик му је подигла супруга Сара са којом није имао деце.26) На споменику је писало: Спомен Глигорију Возаровићу, рођ. 1. Авг. 1790 у Лежимиру фрушкогорском, а преминувшем 10. јан. 1848 у Београду србском, куда га Србина доведе пламен љубови к србскоме роду, коме је и чувством и словом и делом служио, неуморни на ползу, чест и славу. Постави заоставша скорбна супруга Сара Возаровић, рођ. Михаиловић.27) Приликом пресељења гробља његова хумка је заметена и сада се не зна где му је гроб.

Њему у част установљена је награда „Глигорије Возаровић“ која најбољим издавачима, књиговесцима и књижарима додељује Библиотека града Београда. У Сремској Митровици се градска библиотека зове „Глигорије Возаровић“.28)

Академик

Почасни је члан Друштва српске словесности од фебруара 1845.

Литература

  • Јован Пејчић: Заснови Глигорија Возаровића, 158 стр, изд. Дентал, Београд 1995, ISBN 86-82491-08-7
  • Српска породична енциклопедија, том 6, стр. 23-24, изд. Политика и Народна књига, Београд 2006. ISBN 86-331-2735-0
  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.1 (У. Џонић).
  • Српски биографски речник. Матица српска 2004 2, 281–282 (П. Крестић).

Спољне везе

2) , 3) , 4) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 15) , 24) , 25) , 26) , 27)
ИЛ
6) , 7) , 8) , 9) , 16) , 17) , 20) , 21) , 22) , 23)
ДИ
18)
Стојан Новаковић: Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, Београд 1900, стр. 49.
19)
Јован Скерлић: Историја нове српске књижевности (1914), Београд 1967, стр. 138.
Штампање