Алфред Рамбо
Рођење: 2. јул 1842. Безансон, Француска Смрт: 10. новембар 1905. Париз, Француска Познат као: историчар, професор и министар просвете

Алфред Никола Рамбо (франц. Alfred Nicolas Rambaud) (Безансон, 10. јун/2. јул 1842 — Париз, 28. октобар/10. новембар 1905),¹⁾²⁾ француски историчар, професор универзитета на Сорбони у Паризу, члан Француске академије наука и министар просвете. Био је велики пријатељ Русије³⁾ и Словена.⁴⁾

После завршених студија филозофије и књижевности на Универзитету у Паризу, постао је професор историје на факултету у Касну и касније у Нансију (франц. Nancy).⁵⁾ Његова докторска теза из византологије Грчка царевина у X веку, Константин Порфирогенит (1870), изазвала је велику пажњу, не само у Француској већ у читавом свету. Бавио се поручавањем односа и веза између Руса и балканских Словена са Византијом,⁶⁾ узрока и начина на које је Византија тако дуго опстала и њеним местом у историји.

Мада је после доктората изгледало да ће његов даљи рад бити посвећен искључиво Византији, пошто је у више наврата путовао у Русију (1872, 1874, 1877)⁷⁾ и посетио њене градове Петровград, Москву, Кијев, Казањ,⁸⁾ објавио је више књига о тој земљи.⁹⁾ Најпре студију о руским народним песмама (франц. La Russie épique)¹⁰⁾ (1876),¹¹⁾ а врло брзо затим студију под насловом Руси и Французи (франц. Français et Russes)¹²⁾ (1878).¹³⁾ Ово задње дело је код Немаца имало лошу критику, али га је тадашњи руски престолонаследник Александар III веома лепо примио. Истовремено је штампао и Историју Русије (франц. Histoire de la Russie depuis les origines jusqu'à l'année 1877)¹⁴⁾ (1878),¹⁵⁾ коју је Франацуска академија наградила. Дело је доживело више издања и било преведено на главне европске језике.¹⁶⁾ Касније је објавио више студија, мањих расправа и чланака из руске политичке и културне историје.¹⁷⁾

Године 1881. постао је професор на Сорбони, где је од 1884. предавао модерну и савремену историју.¹⁸⁾

У време када је био министар просвете (29. април 1896 — 29. јун 1898),¹⁹⁾ створен је француско-руски савез 1896, што је знатно допринело враћању угледа Француске међу Великим силама.²⁰⁾ Такође је радио на реформама у средњошколској и универзитетској настави, инсистирајући на њиховом наставку у духу класичног образовања. Унапређена је организација универзитета. Осим Париза, који је већ имао вишевековну универзитетску традицију, оформљени су комплетни универзитети у још неколико већих градова у Француској.²¹⁾

У политици се држао умерене републиканске лиге. У познијим годинама се повукао из политике и бавио се искључиво Универзитетом и својом породицом.²²⁾

Радио је и на историјској, политичкој и белетристичкој књижевности. Његова значајна научна дела су Историја Француске револуције (франц. Histoire de la Révolution française) (1883)²³⁾ и веома опширна Историја француске цивилизације (франц. Histoire de la civilisation française)²⁴⁾ у три књиге (1888),²⁵⁾ настала као резултат вишегодишењег рада,²⁶⁾ доживела је више издања, још пре његове смрти.²⁷⁾ У периоду 1889—1890. сарађивао је са недељним књижевним часописом „Revue Blue”. Писао је студије и расправе о француској колонијалној политици, и предвиђао напредак своје отаџбине у том правцу.

Написао је два историјска романа: Цезаров прстен, у облику мемоара једног галског војника из времена Версингерторикса, галског кнеза, који се борио против римских легија и Картагински цар, због чијег је писања путовао у Африку и разгледао рушевине Картагине, како би што верније приказао њихову античку цивилизацију.²⁸⁾

Од посебне важности била је Општа историја од IV века до данас (франц. l'Histoire générale du IVe siècle jusqu'à nos jours), објављена у периоду 1891—1900.²⁹⁾ у 12 свезака и у 84 поглавља, коју је написао заједно са Ернестом Лависом, као почетним коаутором, и у сарадњи са још неким научницима. У њој су дати опшрини прегледи политичке и културне историје Јужних Словена: Срба, Хрвата и Бугара. Нарочито пажљиво и са симпатијама, по изворним подацима, које су наши академици припремали, описани су догађаји, политичке и културне историје српског народа, за време Немањића, посебно краља Милутина и цара Душана. Због велике озбиљности у приступу српској историји, ово дело представља готово изузетак у поређењу са другим страним историјским збиркама сличног типа.³⁰⁾ У Општој историји иначе, обухваћена је и комплетна историја Русије, Турске, Индостана (Индија) и Византије.³¹⁾

Постао је члан Француске академије моралних и политичких наука (франц. l'Académie des sciences morales et politiques) крајем 1897.³²⁾

Био је дописни члан Српског ученог друштва од 18/30. јуна 1878. Постао је почасни члан Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892. и дописни члан Академије друштвених наука од 5/17. фебруара 1896.³³⁾ Сматран је за једног од најзначајнијих страних чланова Академије.³⁴⁾

• Стојан Бошковић, Некролози: Алфред Рамбо, Годишњак, број XIX, Српска краљевска академија, Београд, 1906, стр. 362—377
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841—1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Maurice Pellisson, Rambaud, l’Institut français de l'Éducation, Lyon
• Grande Encyclopédie, Paris 28 (Anonim).
• ЕВ 18 (Anonim).
• Библиографија расправа и чланака, T. 1–14. Загреб, Југославенски лексикографски завод, 1956—1986. 10, 284.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Alfred Rambo