Бајова свадба

Бајова свадба је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Запросио Бајо Пивљанине

0002    надалеко лијепу ђевојку,

0003    у дивноме Сењу богатоме,

0004    у силнога Ива капетана.

0005    Бајо проси, Иво му је даје,

0006    млого силно похарчио благо,

0007    прстен ставја, свадбу договара:

0008    „Ова свадба за немлого данах

0009    док ја дођем Перасту бијелу

0010    и покупим јуначке сватове.“

0011    Отле се ја Бајо подигао,

0012    тер он пође Перасту бијелу,

0013    а то млого доба не стануло,

0014    везак везе тридест ђевојаках

0015    на бијелу Иванову кулу,

0016    свака фали заручника свога,

0017    но не фали Анђа Иванова,

0018    њојзи веле млого другарицах:

0019    „Што не фалиш заручника твога?

0020    Али си се млада понијела,

0021    е је тебе хајдук испросио?

0022    Ал’ говори Анђа Иванова:

0023    “Нијесам се млада понијела,

0024    но ја не знам когано ћу фалит,

0025    скоро дође Хасан-ага Куна,

0026    од Удбине од турске крајине

0027    те испроси мене у Ивана,

0028    јесте више натурио блага.„

0029    Но јој веле млого другарицах.

0030    Ал’ с’ волија Пивљанина Баја,

0031    ал’ Турчина Куну Хасан-агу?“

0032    Но говори Анђа Иванова:

0033    „Е волијах Пивљанина Баја.“

0034    Њојзи веле млого дургарицах:

0035    „Каде тебе Туре уговори?“

0036    „Уговори до петнаест данах.“

0037    Још јој вели млого другарицах:

0038    „Пиши, Анђо, Бају Пивљанину

0039    да покупи сватах пет стотинах,

0040    нека брже за ђевојку дође,

0041    е ће други повести ђевојку,

0042    поведе је Хасан-ага Куна.“

0043    „Брже дођи и свате доведи.“

0044    Анђа књигу танку оправила,

0045    ситна књига Бају допанула,

0046    књигу гледа и од ње се мучи,

0047    а од муке на ноге скочио,

0048    оде Бајо тамо на догање,

0049    па кад Бајо био на улицу,

0050    Бајо срете сестрића Јовића,

0051    танку му је књигу додавао,

0052    кад је виђе дијете Јовићу,

0053    теке виђе што му књига пише,

0054    он ујаку своме говорио:

0055    „Хајд’, ујаче, по наљем Приморју

0056    те покупи сватах пет стотинах,

0057    све ћеш купит момчад нежењену,

0058    нека воде коње нејашене,

0059    нека јашу силе на бјесове

0060    који могу стићи и утећи,

0061    на запету пушку дочекати,

0062    голу ћорду отет у Турчина,

0063    а ја одох на бојали кулу

0064    да припраљам таин сватовима.“

0065    Оде Бајо, ријеч не чињаше

0066    те покупи сватах пет стотинах,

0067    доведе их пред бијелу кулу,

0068    за готову софру засједоше,

0069    а пошто се понапише вина,

0070    отоле се свати подигнуше,

0071    иду свати земљом и свијетом

0072    док дођоше Сењу зенђиломе,

0073    на ливаде свати попадаше,

0074    ал’ ево ти Хасан-аге Куне

0075    и он води сватах пет стотинах,

0076    но да видиш ђетића Јовића,

0077    још ту шћаше да извади кавгу,

0078    нег’ му не да Бајо Пивљанине,

0079    с миром свати у Сењ улазише,

0080    ма да видиш Ива капетана,

0081    он је свате дивно разредио;

0082    ђувегије на Ивову кулу,

0083    међу собом поставили љуђе,

0084    нете ли их како насулити,

0085    никако их насулит не могли,

0086    но тако су њима говорили:

0087    да дофате бурме и прстење,

0088    да их проспу по зеленој трави,

0089    да изведу лијепу ђевојку,

0090    чије узме - честита му била.

0091    Како рекли, тако учинили,

0092    па извели лијепу ђевојку.

0093    Срцем проси лијепа ђевојка:

0094    „Дај ми, боже, у срећу јунака,

0095    дај ми, боже прстење Бајово!“

0096    Бог јој даде Куне Хасан-аге.

0097    Ту су Турци шенлук учинили,

0098    још да видиш чуда и већега,

0099    од Турчина Хасан-аге Куне:

0100    све сватове у једне чињаше,

0101    док састави хиљаду сватовах,

0102    скупа пошли кита и сватови,

0103    каде свати на Зечево дошли,

0104    сви сватови коње разиграју

0105    но не игра дијете Јовићу,

0106    нег’ он јаше невесело вранца,

0107    до њега се Бајо доклоњаше:

0108    „Да што ти је, мој мио сестрићу?

0109    Ако ти је миле ујне жао,

0110    љепшом ћу се оженити ђидо.“

0111    Ал’ му вели млађани Јовићу:

0112    „Прођи ме се, мој мио ујаче!

0113    Није мене до чег’ но је тебе,

0114    но нешто ме љуто боли глава,

0115    но ако се почем намјерило,

0116    намјерило у плоску ракије,

0117    баш која је трипут препјецана?“

0118    Даде Бајо плоску и ракију.

0119    Но да видиш дијете Јовића,

0120    напоји се и два и три пута,

0121    од коња је вранца одјахао,

0122    подиже му ноге све четири,

0123    да му није вранац обосио,

0124    притеже му ибришим-колане,

0125    прекрсти се, појаха вранчића,

0126    а вранчићу дизгин устезаше,

0127    и хргну га бакрачлијом сјајном,

0128    колико је ужљутио вранца,

0129    по четири свата прескакаше,

0130    докле Јовић до ђевојке дође

0131    па загрли лијепу ђевојку:

0132    „Дивна ли си, ујакова ујна!

0133    Дивна ли си, ема си ми туђа,

0134    ама не би туђа ако бог да.“

0135    Од сватовах нико не виђаше

0136    до Турчина Куне Хасан-аге,

0137    па Јовићу ријеч говораше:

0138    „Макс’ отоле, дијете Јовићу!

0139    Е не могу с Баја побратима,

0140    а бих тебе за то погубио.“

0141    Кад то чуо дијете Јовићу,

0142    он скидаше дувак са ђевојке,

0143    на њу бачи шарене мараме,

0144    удари је бичем плетенијем:

0145    „Преклањај се, моја мила ујна!“

0146    Кад то зачу Хасан-ага Куна,

0147    џевердану огањ-ватру дава

0148    те он гађа дијете Јовића,

0149    ал’ је вранчић што и хитра муња

0150    и Јовић се пови по вранчићу

0151    те је њега пушка претурила.

0152    Исправи се Јовић на вранчића,

0153    од образа своју шару пали

0154    те он гађа Хаса-агу Куну,

0155    на згодно га мјесто погодио -

0156    у повије међу очи двије.

0157    Ту се џењак завргао мали

0158    те се бију за три б’јела дана.

0159    Паде тама од неба до земље

0160    од брзога праха и олова

0161    и од паре коњске и јуначке,

0162    бога моли са коња ђевојка:

0163    „Дај ми, боже, вијар од планине

0164    да разагна маглу у крајеве,

0165    да ја виђу ч’ји гину сватови,

0166    ч’ји ли гину, ч’ји ли добивају.“

0167    Бог јој даде вијар од планине

0168    те разагна магле у крајеве,

0169    ал’ из магле Јовић искочио,

0170    крваве му руке до раменах,

0171    а вранчићу ноге до кољенах,

0172    он на рамо носи копје бојно,

0173    а на копје седамнаес’ главах,

0174    за њим иде Пивљанине Бајо

0175    и он носи седамнаес’ галвах

0176    и на себе седамнаес’ ранах,

0177    но излазе кита и сватови,

0178    сваки носи од Турчина главу.

0179    Ижљегли су Бајови сватови,

0180    двадесет сватах бјеше погинуло,

0181    од Турака жива ока нејма

0182    веће осам у јенђилук булах,

0183    све их осам Јовић уфатио

0184    и бог зна их објесити ћаше,

0185    но не даде Пивљанине Бајо,

0186    нека иду грдне у крајину,

0187    нека кажу што се учинило.

0188    Па Бајови свати с’ окупише

0189    и пођоше дома у Приморје.

0190    Но да видиш дијете Јовића,

0191    три медика морска добавио

0192    те он вида својега ујака,

0193    видао га за годину данах,

0194    те извида својега ујака,

0195    па га вјенча с лијепом ђевојком.

0196    И нек’ му је, честита му била,

0197    јуначку му лозу одржала,

0198    па ми здраво и весело, дружбо!

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
Штампање