Умјет’, имјет’ је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Сабљу паше стар Новаче.

0002    по Мисиру бијеломе,

0003    ниско сабљу припасао,

0004    а срете га турско момче,

0005    тер Новаку бесједило:

0006    »Окле теби сабља моја,

0007    сабља моја баба мога?«

0008    А Новак му бесјеђаше:

0009    »Није ово сабља твоја,

0010    нег’ је ово сабља моја!

0011    И оштра је и ево је,

0012    а ја сам је саковао

0013    у Николе кујунџије;

0014    ако ли ми не вјерујеш,

0015    извешћу ти три свједока:

0016    Радојицу и Грујицу,

0017    и Николу кујунџију

0018    што је сабљу саковао.«

0019    Сви Новака Турци чуше,

0020    па будали вјеровали

0021    и сабљу му оставили.

0022    Удри тко ће, неста веће!

0023    Скочи коло да скочимо!

0024    Ко ли море, ко л’ не море,

0025    а ја знадем ко не море:

0026    тко се скоро оженио,

0027    сваког добра пожелио,

0028    л’јепе душе ђевојачке!

0029    Коловођо, дико наша,

0030    до тебе је л’јепа снаша

0031    што т’ је коло задр’јемало,

0032    што скакало посустало?

0033    Оком трени, колом крени,

0034    Нек’ је коло сво весело.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Umjet’, imjet’