Бикер Bü 133 Јунгмајстер

Бикер Bü 133 Јунгмајстер (нем. Bücker Bü 133 Jungmeister), двокрилни једноседи акробатски авион мешовите конструкције, претежно направљен од дрвета и платна, са неувлачивим класичним стајним трапом.

Пројектовање и развој

Након успеха са конвенционалним двокрилцем Bücker Bü 131 Jungmann главни пројектант шведски инжењер Anders J. Andersson заједно са ваздухопловним инжењером Gösta B. Rytta је пројектовао 1934. прелазни авион за акробатско летење Bücker Bü 133 Jungmeister, тако што је ојачао конструкцију Јунгмана и уградио јачи мотор, смањио полетну тежину, смањио димензије авиона (дужину, висину, размах и површину крила). За разлику од свог предходника (Bü 131), авион Bü 133 је био једносед, имао је радијални мотор а први пробни лет обављен у лето 1935. године.

У периоду од 1933. године до краја Другог светског рата у фирми Bücker Flugzeugbau GmbH је пројектовано и направљено 6 авиона: Bü 131 Јунгман (1934); Bü 133 Јунгмајстер (1935); Bü 134 Прототип (1936); Bü 180 Студент (1937); Bü 181 Бестман (1939); и Bü 182 Корнет (1938). Од ових шест авиона три су постала светски позната Bü 131 Јунгман; Bü 133 Јунгмајстер и Bü 181 Бестман.

Први производ ове фирме је био спортско-туристички школски авион Бикер Bü 131 Јунгман и из њега изведени акробатски авион Бикер Bü 133 Јунгмајстер су произведени у преко 5.000 примерака и извезен у преко 23 земље. Bü 181 Бестман је постао авион за обуку у немачком ратном ваздухопловству и у Bücker Flugzeugbau GmbH је од 1939. до 1945. као и у Шведској, Чехословачкој и Египту (после рата) произведено између 4.500 до 5.000 примерака.

Технички опис

Авион Бикер Bü 131 Јунгман је двокрили једноседи једномоторни авион мешовите конструкције. Труп му је правоугаоног попречног пресека, са полукружном горњом страном. Авион је најчешће био опремљен ваздухом хлађеним радијалним мотором, Siemens Bramo Sh14 A-4 снаге од 160 KS, а ради бољег хлађења мотора био је опремљен NACA прстеном. На вратилу мотора је била причвршћена двокрака, вучна, дрвена елиса, непроменљивог корака и пречника 2,2 m.

Носећа структура трупа авиона је била направљена као заварена решеткаста конструкција од високо легираних хром молидбен челика високе чврстоће. Носач мотора је био од заварених челичних цеви. Предњи део трупа где се налазио мотор, био је пресвучен алуминијумским лимом, а остатак трупа био је обложен импрегнираним платном. У трупу је био један отворени кокпит а пилот је био заштићен ветробранским стаклом. Ивице кабина су биле тапациране кожом што је смањивало број повреда пилота. Кабина, горња обла површина авиона и под трупа су били од дрвета обложени дрвеном лепенком. Горња обла површина авиона иза кабине пилота је била издигнута у односу на Bü 131 што је штитило главу пилота.

Крила су била металне конструкције, нападне ивице крила су била обложена дрвеном лепенком а затим пресвучена импрегнираним платном релативно танког профила са две рамењаче. Крила су између себе била повезана са једним паром дрвених упорница. Затезачи су били од челичне жице. Оба крила су имала облик правоугаоника истих димензија стим што је горње крило било померено према кљуну авиона у односу на доње. Оба крила су имала стреласти облик, тј. крајеви крила су била померена ка репу авиона у односу на корен. Компактна и чврста конструкција авиона Bü 133 му је омогућавала оптерећење до „12 g”, а крилца за управљање која су се налазила и на горњим и доњим крилима омогућавале су високу маневарску способност авиону чије су акробатске способности зависиле од могућности пилота а не од авиона.

Aвион је имао класичан стајни трап са два точка опремљена гумама ниског притиска (балон гуме) напред и клавирски гумени точак на репу авиона као трећу ослону тачку авиона. Предњи точкови су били опремљени механичким кочницама.

Варијанте авиона

Авион Bü 133 је прављен у неколико варијанти:

Bü 133 A — прототипска верзија са мотором Hirth HM 6 (135 KS)
Bü 133 B — побољшана верзија Bü 133 A са снажнијим мотором Hirth HM 506 (160 KS)
Bü 133 C — производна верзија авиона са Siemens Sh 14A-4 радијалним мотором (160 KS)
КАЗА 1.133 — модел који се по лиценци производио у Шпанији.

Корисници

Швајцарска
Шпанија
Мађарска
Јужна Африка
САД
Трећи рајх
Словачка
Краљевина Југославија
Југославија
Хрватска, 1941.

Оперативно коришћење

Авион Bü 133 се серијски производио од 1935. до 1941. године у Рангсдорфу крај Берлина. До почетка рата овај авион је извезен у 13 земаља у то време овај авион се сматрао за најбољи акробатски авион света. Лиценцно се производио у Швајцарској код фирме Dornier-Werke под ознаком (Do/Bu 133) и у Шпанији код фирме CASA под ознаком (CASA 1.133) где је производња трајала до 1970. Укупно је произведено око 250 примерака ових авиона а производња се наставила и после другог светског рата.

Већ од 1936. године Јунгмајстер је постао стандардни авион за обуку пилота-ловаца не само у немачком већ и у швајцарском и шпанском ратном ваздухопловству.

Овај изванредан авион је Нацистичка Немачка пропаганда је веома вешто користила, авион је учествовао у небројеним аеро митинзима како у Немачкој тако и у иностранству и обично освајао прва места. Овде се наводе само неки од значајнијих митинга из предратног периода у којима је учествовао овај авион: јун 1938 — 1. и 2. место Немачка, септембар 1938 — 1. место Кливленд САД, октобар 1938 — 1. награда Мозамбик, новембар 1938 — 1. место Румунија, август 1939 — 1. место Немачка, фебруар 1940 — победник у Хавани. До краја педесетих година двадесетог века био је то најбољи акробатски авион на свету, а и данас спада у врхунске акробатске машине. На њему су летели пилоти у скоро двадесет земаља широм света при чему је оригинални немачки мотор често замењен неким другим сличне снаге, обично Лајкоминговим.

Данас се примерци ових авиона налазе у многим музејима ваздухопловства а има и доста авиона у летном стању у приватним збиркама авиона.

У Југославији

Као знак признања за успешно окончан посао склапања авиона Јунгман за ВВ Краљевине Југославије, фабрика Бикер поклонила је директору фабрике авиона „Утва” Александру Станојевићу један примерак Јунгмајстера који је у земљу стигао 27. марта 1941. године. Због ратног стања авион није регистрован, а Станојевић је њиме извео два лета у Панчеву да би га 6. априла прелетео на земунски аеродром, где су га потом Немци заробили.

Крајем Другог светског рата јединице НОВЈ заплениле су од ратног ваздухоловства Независне Државе Хрватске три авиона овог типа. Поред коришћења у пилотској школи често су се виђали на аеро-митинзима којима је после рата популарисано ваздухопловство. Последњи примерак повучен је из употребе 1956. године.

Сачувани примерак

Изложени примерак у Музеју ваздухопловства у Београду (евиденциони број 9102, фабрички број 1069) је један од тих авиона. По расходовању додељен је Музеју ваздухопловства 5. новембра 1962. године где је изложен у сталној поставци.

Сродни чланци

Литература

Димитријевић, Б.; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
Илић, Видосава (3/2004). „Школе војног ваздухопловства Краљевине СХС/Југославије“. Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 3: стр. 88-106. ISSN: 1450-684X.
О. Петровић; Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931–1941), Лет 3/2004. Београд, 2004.
Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010) (на sr). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
В. Микић; Зракопловство НДХ 1941 - 1945, ВИИВЈ, Београд, 2000.
Nowarra, Heinz J. (1993). Die Deutsche Luftrüstung 1933-1945: Band 1 Flugzeugtypen AEG - Dornier 1. Koblenz: Bernard & Graefe Verlag. p. 41. ISBN 3-7637-5465-2.

Спољне везе

Biker Bu 133 Jungmajster