Васа Стајић
Рођење: 10. фебруар 1878. Мокрин, Аустроугарска Смрт: 10. фебруар 1947. Нови Сад, ФНРЈ Познат као: филозоф и историчар

Васа Стајић (Мокрин, 10. фебруар 1878 — Нови Сад, 10. фебруар 1947), српски писац, филозоф, историчар, секретар и председник Матице српске и истакнути културни радник.

Рођен је у сиромашној сељачкој породици у Мокрину,¹⁾ у Банату. Рано је остао без оца.²⁾

Основну школу је завршио у месту рођења. Први разред гимазије је завршио у Кикинди, затим је био ђак гимназије у Сремским Карловцима, одакле је избачен због пропагирања социјалистичких идеја. Осми разред гимназиje и матуру је положио у Сењу у Далмацији.³⁾ Издржавао се радећи у најам и уз помоћ стипендије Петра Божића.⁴⁾ Студирао је романистику и германистику,⁵⁾ права и филозофију у Пешти, где је становао у Текелијануму, затим Паризу, где је слушао предавања Лафарга и Анатола Франса и обилазио културне институције⁶⁾ и Лајпцигу.⁷⁾ Још као студент је сарађивао у социјалдемократском листу „Народна реч“ и у новосадској „Застави“, где се потписивао псеудонимом, као „Пријатељ радника“.⁸⁾ За време студија у Лајпцигу 1903/04. написао је „Кроз блато капитализма у културу социјализма“, исповест о тешком животу у банатским селима, просветним радницима, о југословенству и другим темама.⁹⁾ Дипломирао је права у Пешти 1902,¹⁰⁾ а учитељска диплома му је издата 1907.¹¹⁾

Запослио се као учитељ у банатском селу Рудна (данас Румунија). Потом је радио као приватни професор, док није добио место у Учитељској школи, где је две године био професор у Пакрацу.¹²⁾ Посао у Пакрацу је изгубио због антиклерикалног деловања. Захваљујући Јовану Скерлићу је добио посао у гимназији у Пљевљи, у тадашњем Новопазарском санџаку у Османском царству¹³⁾ (сада Црна Гора), где је радио је у периоду 1904—1906.¹⁴⁾ као професор.¹⁵⁾

Оженио се млад из љубави, са Милицом Водваршки, Хрватицом католичке вере, родом из Загреба.¹⁶⁾ У Пљевљи је 1905. године рођена Даница, његова ћерка јединица.¹⁷⁾ Због политичких и културних несугласица са управником школе, напустио је ту службу и 1906. прешао у Карловачку митрополију,¹⁸⁾ као професор Учитељске школе у Сомбору.¹⁹⁾

У то време у Угарској је било свега неколико српских гимназија. Већи део омладине је учио у мађарским школама. После покрета Светозара Милетића 70-тих година 19. века, наступило је затишје и он је због тога одлучио да се укључи у организовање српске омладине и подизање српске националне свести. У готово у свакој гимназији и вишој школи је имао свог повереника. Подстицао је стварање културних друштава и приредаба са јасним тенденцијама.²⁰⁾

После шестогодишње професорске службе у Сомбору, дисциплинским путем је протеран из града, пошто се утврдило да су на његов подстицај ђаци расправљали о „противдржавним темама“ и што је на управитељево допуштење уместо на излет по јужној Угарској, своје ђаке одвео у Београд, где су се ђаци уписали у чланове „Народне одбране“. У Сегедину је 1912. провео неколико месеци у затвору.²¹⁾

Потом је прешао у Нови Сад, где се активно укључио у национални рад.²²⁾ Тамо је 1912. организовао скуп свих Срба матураната у Војводини, ради зближавања. Издавао је и растурао по школама и широј јавности листове, које је финансирао готово сам, од своје професорске плате.²³⁾ Био је издавач месечног часописа „Нови Србин“.²⁴⁾ Часопис је штампан у Сомбору, излазио је током годину дана,²⁵⁾ а забрањен је 1914.²⁶⁾ Два броја тог часописа су конфискована и он је осуђен због величања Србије и њених војника што су у балканским ратовима делимично већ остварили жељу да уједине српско царство, док је Угарску називао тиранском државом, која Србе искоришћава и „товари разним теретима“, жалио за Српском Војводином.²⁷⁾ Од 1914. издавао је часопис „Српска Просвета“.²⁸⁾

Године 1913. преслио се у Панчево, где се потпуно посветио националној пропаганди. Поред уређивања часописа, држао је предавања и²⁹⁾ бавио се и продавањем српских књига по селима и градовима у Војводини.³⁰⁾ Написао је „Антологију родољубиве поезије“, збирку песама са темама из српске историје,³¹⁾ као додатак „Новом Србину“.³²⁾ Окупљао је народ, причао о српској историји, људским и народним правима. Решење за национално питање налазио је у идејама Доситеја Обрадовића, Мушицког и Светозара Милетића, залагао се за јединство народа, уместо расцепканости, користио је паролу „натраг Милетићу“.³³⁾ Његова предавања су објављивана у „Летопису“ и „Бранковом колу“.³⁴⁾

Приликом посете другим местима по Војводини, ноћио је код својих следбеника, а како је био и пројугословенски оријентисан, гостовао је у Сарајеву. Виђен као смео Србин држао је предавања у Сплиту и поред тамошње непријатељске пропаганде српства.³⁵⁾ Организовао је посету српских ђака из Угарске на Косово, на Видовданске свечаности, где су ђаци демонстрирали против Аустрауарске испред њеног конзулата.³⁶⁾ Такође је упућивао омладину на повезивање са радничким покретом.³⁷⁾ Због оваквог рада је долазио у сукоб са властима, маја 1913. поново се нашао у затвору.³⁸⁾ Већ увелико болестан од туберкуплозе.³⁹⁾

Мађарске власти су га ухапсиле 26. јула 1914,⁴⁰⁾ као агитатора и вођу српске револуционарне омладине.⁴¹⁾ Током велеиздајничког процеса у Сегедину 1915. године.⁴²⁾ му је суђено по више тачака. Његови ђаци су ослобођени, јер је сам сву кривицу преузео на себе.⁴³⁾ Осуђен је на готово 10 година робије. Време до 1918. провео је у затворима⁴⁴⁾ у Сегедину, Сомбатхељу, Панчеву и Илави на Вагу⁴⁵⁾ и за то време је његов политички рад био прекинут.⁴⁶⁾ Последње дане затвора је провео на фабричком раду у Турчанском Светом Мартину (у Словенији), одакле је успео да побегне, са лажним пасошем и упутио се у Загреб,⁴⁷⁾ где су му се у то време налазиле жена и ћерка.⁴⁸⁾

По повратку из затвора активно је учествовао у решавању питања Војводине, раскидању веза са Угарском, заступао југословенску концепцију преко Загреба,⁴⁹⁾ придруживању Војводине као посебног ентитета у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.⁵⁰⁾ По убеђењу је био републиканац.⁵¹⁾ У периоду 1918—1919. био је члан Народног вијећа у Загребу и Народне управе у Новом Саду, учествовао је у припремању материјала за Мировну конференцију у Паризу 1919. године⁵²⁾ и био у секцији за штампу, делегације која је бранила Војводину као српски ентитет.⁵³⁾ Био је и референт при одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду.⁵⁴⁾

Од 1920. до 1922. обављао је функцију секретара Матице српске и био уредник њеног „Летописа“ (1921. и 1936).⁵⁵⁾ У Матици српској се залагао за њено увећање чланства, обилазио села, држао предавања, формирао локалне секције Матице српске, основао и Матицу напредних жена (од „Кола напредног женскиња“), залагао се за штампање књига. Успостављао је сарадњу и са другим друштвима.⁵⁶⁾

Од 1921. радио је као професор у мушкој гимназији у Новом Саду. Године 1922. покренуо је часопис „Нова Војводина“, у коме се залагао за реформу друштва, отварање библиотека, архива, музеја, пољопривредних, занатско-уметничких школа, са паролом „Просветом слободи“.⁵⁷⁾ Почео је да гаји и култ Гетеа, основао је „Гетеово друштво“, које се борило за права националних мањина.⁵⁸⁾ Залагао се за заједнички живот великог броја нација у Војводини, толеранцију међу људима, поштовање различитих култура.⁵⁹⁾ Противио се централизму у новој Југославији, запостављању појединих народа и области, а посебно Војводине.⁶⁰⁾ Аутор је више чланака о Буњевцима.⁶¹⁾ Основао је Омладинску матицу 5. марта 1922, која се бавила проблемима интелектуалаца и војвођанске омладине, али није наишао на одзив, није успео да покрене грађанску интелигенцију.⁶²⁾

Био је и један од оснивача покрета планинарства и излетништва у Војводини.⁶³⁾

Од 1924. посветио се школи, Матици српској и Архиви. Године 1925. учествовао је у организовању 100-годишњице рођења Светозара Милетића. Бавио се писањем радова из историје.

Од 1935. и наредних годину дана је обављао и функцију председника Матице српске.⁶⁴⁾ Међутим, због сукоба са њеним Управним одбором се повукао из Матице и посветио истраживањем Архиве.⁶⁵⁾ Године 1936. основана је ОМПОК, омладински покрет у Војводини под утицајем КПЈ, Они су га позвали на сарадњу, коју је он прихватио и постао сарадник часописа „Наш живот“ и „Наша стварност“, чији је садржај обогатио историјским садржајима.⁶⁶⁾ Сарађивао је са „Гласником историјског друштва“ у Новом Саду. У једној свесци „Гласника“, везан за постељу и на основу архивског материјала из Сремских Карловаца и Новог Сада, је објавио целу књигу о Новом Саду.⁶⁷⁾ Био је и сарадник „Гласника“ Југословенског професорског друштва у Београду.⁶⁸⁾

Током мађарске окупације у Другом светском рату су му поверене на чување елибертационе повеље Новог Сада, којој се након његове смрти изгубио сваки траг.⁶⁹⁾ Рат је провео у Сремским Карловцима, болестан и разочаран, бавио се сређивањем архивске грађе.⁷⁰⁾ Године 1944, на позив својих ђака, заједно са женом је прешао на ослобођену територију у Срем, у Фрушку гору и придружио се НОБ-у.⁷¹⁾ Постао је члан Главног народноослободилачког одбора Војводине и писао је чланке за „Слободну Војводину“ и „Истину“.⁷²⁾

Након Другог светског рата изабран је за доживотног председника Матице српске.⁷³⁾

Преминуо је 10. фебруара 1947. Уз велике почасти је сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.⁷⁴⁾

У центру Мокрина налази се његова биста, рад вајара Павла Радовановића, подигнута 1976.⁷⁵⁾ Споменик у Новом Саду, рад академског вајара Слободана Бодулића откривен је 2011,⁷⁶⁾ испред основне школе која носи његово име, на дан ослобођења града од фашизма.

Написао је више од 100 научних студија и више од 20 засебних књига.⁷⁷⁾ Радио је и преводе са француског и немачког.⁷⁸⁾ Међу његовим радовима посебно се истиче рад о икони српског националног покрета у Преку, монографије о Светозару Милетићу (1926) и Јовану Јовановићу Змају (1933),⁷⁹⁾ као и „Новосадске биографије“ у пет томова,⁸⁰⁾ које представљају добар темељ за историчаре,⁸¹⁾ три тома грађе за културну, привредну и политичку историју Новог Сада. Био је изванредан енциклопедиста, који је у Архиви Новосадског магистрата, осим племића, великодстојника, националних заслужницика и књижевницика,⁸²⁾ проучавао и личности из 18. и 19. века,⁸³⁾ које су по нечему биле другачије.⁸⁴⁾

• Антологија родољубиве поезије (1914)
• Између живота и књижевности, чланци и белешке (1922)
• Самообразовање (1922)
• Светозар Милетић, живот и рад (1926)
• Војвођани о Војводини — поводом десетогодишњице ослобођења и уједињења
• О Хомеру војвођанских Ахила (1933)
• Новосадске биографије I—V (1936—1946)
• Грађа за културну историју Новог Сада (1947)

• Милић Миљеновић, Варошки споменар: Васа Стајић, трибун и хроничар, Дневник Војводина прес д.о.о., 21. 9. 2011.
• Ј. Симић, Растко Швалба: Мој деда Васа Стајић, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 23. 10. 2011.
• Славољуб Живковић, „Споменичко помирење” Јаше Томића и Васе Стајића, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 8. 2. 2009.
• Васа Стајић, Удружење за културу и међународну сарадњу Скултупре Србија, Апатин
• Димитрије Боаров, Енциклопедија, Време, број 274, НП „Време“, Београд, 20. 1. 1996.
• Милена Медић, Политички лик Васе Стајића, Култура полиса, број 8-9-10, уредник Љубиша Деспотовић, Нови Сад, 2008, ИССН 1820-4589
• Вијести из домовине — Парница проти проф. Васи Стајићу, Словенски југ, број 13, Југословени у Русији, уредник Милован К. Митричевић, Одеса, 10. 6. 1916.
• Драгомир Јанков, Патриота неприступачан за шовинизам, Дневни лист „Данас“, Дан граф д.о.о., Београд, 9. 2. 2008, ИССН 1450-538X
• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д. д., Загреб, 1929, стр. 433
• Марио Бара, Томислав Жигманов, Врела за историју Хрвата у Војводини — монографске публикације од 1918. до 1990., Годишњак за знанствена истраживања, број 4, Завод за културу војвођанских Хрвата, Суботица, 2012.
• Ранко Кончар, Саша Марковић, Војводина између српске и југословенске опције у време стварања Краљевине СХС, Jugoslavija v času: devetdeset let od nastanka prve jugoslovanske držav, уредник Бојан Балковец, Филозофски факултет Универзитета у Љубљани, Љубљана, 2009.
• Богољуб Савин, Заоставштина Васе Стајића у Музеју Града Новог Сада, Годишња, број 2, Музеј Града Новог Сада, Нови Сад, 2006.

Vasa Stajic