Вуко Анђелић и краљ Бугарин

Вуко Анђелић и краљ Бугарин је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Текст пјесме

0001    Вала Богу да је јединоме,

0002    Кажу људи једно село мало,

0003    А јунака Анђелића Вука,

0004    С голом сабљом сву крајину брани

0005    С побратимом Десанчића Видом!

0006    То зачуо краље Бугарине

0007    Па сакупи четерес Бугара,

0008    Шњима пође Сењу бијеломе,

0009    А пред дворе Анђелића Вука.

0010    Али Вука дома не налази,

0011    Јере су га гласи допанули

0012    Да му Турци даве сиротињу,

0013    Ал’ се Мићо дома намјерио,

0014    Исти братац Анђелића Вука.

0015    Тадар краљу врло мило било,

0016    Пак на силу у двор улазио

0017    И Мића је жива уватио,

0018    Заробио Анђелића љубу

0019    И Вукове дворе опалио,

0020    Опалио и све поарао,

0021    Води собом Анђелића Мића

0022    И Вукову милену љубовцу.

0023    Када дође двору бијеломе,

0024    Баци Мића у дно од тамнице;

0025    Анђелију, љубу Анђелића,

0026    Час је љуби, а час га дворује.

0027    То бријеме задуго трајало,

0028    Потрајало за девет година;

0029    Када девет напунано до’ше,

0030    Тада циче Анђелићу Мићо:

0031    „Фала Богу, фала великоме,

0032    Ево данас девет годин’ дана

0033    Да сам јадан у тавници Мићо,

0034    Нити знадем кад ми љето дође,

0035    Нити знадем љето, ал’ прољеће,

0036    Но што знадем кад ми зима дође ─

0037    Наврћу се Бугарке ђевојке,

0038    Баце мене по гуку снијега,

0039    А у љето свакога цвијећа!“

0040    То зачуо краље Бугарине,

0041    Те он узе од тавнице кључе,

0042    Па он пође тавници на врата,

0043    Па завика с врата од тамнице:

0044    „Ко је овђе Анђелића Мићо

0045    Нек’ изиђе пред тавницом студном!“

0046    Одговара Анђелићу Мићо:

0047    „Ко ме зове, јади га дозвали,

0048    Коса мене по земљици ваља,

0049    А брада се по земљици вуче,

0050    Нокти су ми како у гаврана!“

0051    Али краље Мићу одговара:

0052    „Ја сам главом краљу Бугарине,

0053    Но изиђи тавници на врата!“

0054    Дође Мићо, инако му није.

0055    Кад га виђе Бугарине краље,

0056    Препаде се млада тавничара,

0057    Удара га руком уз образе,

0058    Викну слуге, уфатише Мића,

0059    Обалише на тле на земљици,

0060    Ошину му тридесет табана,

0061    Јадан Мићо ништа не говори.

0062    Тадар рече Анђелићу Мићу:

0063    „Јадан Мићо, што се не откупиш?“

0064    А Мићо му сузан одговара:

0065    „Прођи ми се, Бугарине краљу,

0066    Какав ћу ти откуп донијети ─

0067    Све си моје благо покупио

0068    И дворе си моје опалио,

0069    Најпослије моју русу главу,

0070    Ја се немам чиме откупити!“

0071    Тадар рече краље Бугарине:

0072    „Лако ћеш се, Мићо, откупити ─

0073    Добави ми шест стотин’ волова,

0074    И шест стотин’ влашкије овнова.

0075    И стотину коња седланика

0076    И сувише триста ћеса блага,

0077    Тадар ћу ти живот опростити!“

0078    Када зачу Анђелићу Мићо,

0079    Пак је њему ријеч бесједио:

0080    „Кад је тако, краље господаре,

0081    Подај мене дивит и артије

0082    Да је пишем милу брату моме,

0083    Милу брату, Анђелићу Вуку;

0084    Ако буде у животу Вуко,

0085    Избавиће мене из тамнице ─

0086    Он ће просит’ од града до града,

0087    Србини су наши жалостиви,

0088    Даће Вуку што си записао!“

0089    Даде дивит и даде артију,

0090    Пак је шиље Вуку на дворове;

0091    Не пише му Мићо за откупе,

0092    Но се Мићо јадом јадикује:

0093    „Ђе си, брате, Анђелићу Вуче,

0094    Што си брата твог заборавио,

0095    Не могу ти живјет’ ни умријет’;

0096    А да си ми, Вуко, запануо

0097    У тамницу за девет година,

0098    Давно би те Мићо избавио!“

0099    Крвљу пише, сузам’ полијева.

0100    Кад је Вуко књигу проучио,

0101    Од јада га уфати грозница:

0102    „Авај“, рече „до Бога једнога,

0103    А ту ли си, брате, запануо!“

0104    Колико му ноћи на јад дође,

0105    Сву ноћ ми је Вуко премислио

0106    Како ли би избавио Мића.

0107    Све је мисли у једну салио ─

0108    Скида себе ајдучко ођело,

0109    А обуче прошачку аљину,

0110    О рамену костретли торбицу,

0111    А у руке дренову тојагу,

0112    Оде право низ то поље Вуче.

0113    Вук се вуче, ал’ брзо довуче,

0114    Докле краљу близу двора дође.

0115    Краљеве га угледаше слуге,

0116    Пак су њему они бесједили:

0117    „Зло ти јутро, Анђелићу Вуче,

0118    Ђе се вучеш, јадан се довук’о ─

0119    Ако тебе наш упази краље

0120    Жива ће те на мијех одријет’!“

0121    Препаде се Анђелићу Вуче,

0122    Пак је ријеч своју изустио:

0123    „Луде ли сте, господо бугарска,

0124    Није ово Анђелићу Вуче,

0125    Он је давно јадан погинуо,

0126    Него ј’ ово влаше сиромаше!“

0127    Ко вјерује, неко не вјерује,

0128    Док се Вуче у дворе увуче;

0129    Ту краљицу наодио Вуче,

0130    Божју јој је помоћ називао,

0131    Она њему: „Бог дај“, одговара,

0132    „Добра срећа, влаше сиромаше!“

0133    Ондар Вуко испод мукла пита:

0134    „Дај, краљице, пред душом ти било,

0135    Удијели влашког сиромаха!“

0136    Одговара краљева краљица:

0137    „Причувај ми два близанка сина

0138    Док ушетам кули на таване

0139    Да т’ изнесем дара големога!“

0140    Јадан Вуко једва и чекаше ─

0141    Кад краљица у двор улазила,

0142    Скопа Вуче два краљева сина,

0143    Шњима бјежи двору бијеломе.

0144    Кад краљица на двор излазила,

0145    Кад ли није влаха сиромаха,

0146    Нити види два близанца сина.

0147    Одма се је јаду домислила,

0148    Врисну млада, зачуо је краље:

0149    „Што је, каде, да од Бога нађеш?“

0150    Она њему све потанко каже.

0151    Кад то виђе Бугарина краље,

0152    Брже пише књиге на кољено

0153    И шиље је Анђелићу Вуку:

0154    „Богом брате, Вуко Анђелићу,

0155    Кумим тебе и јованимим те,

0156    Чувај мене два близанца сина,

0157    Немој ми их уморити жеђом,

0158    Нити жеђом ни јуначком глађом,

0159    Ево тебе твога брата Мића,

0160    Сва ћу твоја добра повратити,

0161    Кулу ћу ти љешу саградити!“

0162    Кад Вуку ситна књига дође,

0163    Ону чтије, другу краљу пише:

0164    „Не бој ми се, краље од Бугара,

0165    Нећу ти их глађу уморити ─

0166    Даваћу им крува овсенице,

0167    А напајат’ водом од Ситнице,

0168    Ил’ ће јести или ће гледати!“

0169    Када виђе Бугарина краље,

0170    Брзо скочи ка’ да се помами,

0171    Листо пође тавници на врата,

0172    Те изводи Мића из тавнице,

0173    Па добави три бербера млада ─

0174    Један мије, други косу брије,

0175    А трећи му нокте саријеже;

0176    Ранио га за неђељу дана

0177    Док се Мићо мало поначини,

0178    Посла њега двору бијеломе

0179    И даде му све његово благо

0180    И поврати Вукову љубовцу,

0181    Прати Мића до његова двора.

0182    Фала Богу да је јединоме,

0183    Да је кому било погледати

0184    Када Вуче брата угледао

0185    И кад виђе љубу Анђелију ─

0186    Сузе ронећ’ у лица се љубе,

0187    Краљ синове грли и целива,

0188    Луда ђеца баба миловаху!

0189    Ту се краље с Вуком братимио,

0190    Један другог даром обдарио,

0191    Пак синов’ма пође на дворове.

Литература

  • Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.
Штампање