Григор Витез
Рођење: 15. фебруар 1911. Косовац, Аустроугарска Смрт: 22. новембар 1966. Загреб, СФРЈ Познат као: песник

Григор Витез (Косовац, 15. фебруар 1911 — Загреб, 22. новембар 1966), српски књижевник. Писао је поезију за децу и одрасле, приче и прозу за децу, сликовнице и текстове за позоришне комаде. Преводио је с руског, француског и словеначког језика.¹⁾ Уз Душка Радовића био је зачетник домаће модерне песме намењене деци и у своје време представљао је једног од најутицајнијих песника за децу.²⁾

Родио се у малом селу Косовац, испод планине Псуњ³⁾ код Окучана, у Славонији 15. фебруара 1911. године, као треће дете у породици. Имао је три брата, Јоцо и Саво су били старији, а Перо млађи.⁴⁾

Србин је по оба родитеља. Његова мајка Ана, рођена Милосављевић, водила је порекло највероватније из Босне, одакле се породица преселила у Славонију у време велике сеобе Срба крајем 17. века, а отац Тешо је из породице Алавања из северне Далмације. Један од Алавања који се доселио у окучански крај, носио је титулу витез, коју је породица затим узела као презиме. У време када је Григор Витез рођен, па све до операције Бљесак 1995. године,⁵⁾ у Косовцу, Срби су чинили значајан проценат становништва,⁶⁾ али је према речима песника, било и других националности: Хрватске, Чешке, Словачке, Пољске, Мађарске, Немачке, Италијанске. Ова мешавина је настала у време када је створена Војна крајина.⁷⁾

Отац му је умро пред почетак Првог светског рата 1914. године и слабо га се сећао. У школу је кренуо после рата, основну је похађао у Окучанима, а гимназију у Новој Градишци, до које је свакодневно морао да путује возом. У гимназији се највише занимао за сликање, од чега је касније одустао. Осим тога, занимала га је књижевност, захваљујући професору Вјекославу Радмиловићу, који је истовремено био и школски библиотекар. Почео је да се интересује за народне песме из свог краја, које су се певале у колу. Сакупио их је у већу збирку, али је она касније изгубљена. У четвртом разреду гимназије је и сам почео да пише песме, али се о томе поверио само свом другу из школске клупе, пошто је по природи био стидљив. Летње распусте проводио је помажући на селу, уживајући у природи и читајући књиге.⁸⁾

Прве песме је објавио у часописима и дневним листовима 1929.

Учитељску школу у Пакрацу завршио је 1932. Симпатизерима комуниста прикључио се 1933. године и једно време је био у затвору у Требињу. После тога је престао да пише.⁹⁾ Од 1934. године је радио као учитељ у многим местима у Босни и Хрватској. Као учитељ је проникнуо у психологију деце, заволео њихове несташлуке, маштовите игре, досетљивост и схватио да је једини прави педагошки метод учења води кроз игру и забаву.¹⁰⁾

У сарајевском „Прегледу“ му је 1939. објављена песма „Прољеће 1939“. Пре почетка Другог светског рата објавио је дечје приповетке. За време рата учествовао је у НОБ-у. Тада је такође писао песме, али је током рата изгубио бележницу, коју је увек носио са собом.¹¹⁾

Од 1944. радио је као референт у Повереништву просвете, био је на дужности инспектора просветно-научне струке, од 1949. године налазио се на функцији шефа одсека издавачке делатности у Министарству просвете, тада Народне Републике Хрватске, у одсеку за културу и уметност. Од 1945. до 1961. био је члан уређивачког одбора годишњег зборника „Хрватско коло”.¹²⁾ Прву дечју песму написао је тек 1945. године у Шибенику и она је захваљујући колеги Виктору Цвитану уврштена у школске читанке. Дечје песме је почео редовно да објављује у часопису „Радост“, после чега су настале и читаве збирке.¹³⁾

Радио је као уредник различитих педагошких и просветних издања и управо у деценији интензивног објављивања дечје поезије, прешао је да ради у издавачко предузеће „Младост”, у којем је остао до краја живота, покрећући изузетно утицајну дечју Библиотеку „Вјеверица” и Библиотеку „Јелен”, намењену адолесцентима. У Библиотеци „Вјеверица” објављивао је класике и ауторе домаће књижевности. У њој су по први пут преведена дела светских класика дечје књижевности. Захваљујући његовом залагању „Младост” је постао посебно популаран издавач дечје књижевности и културе на простору читаве Југославије.¹⁴⁾

У својој поезији описивао је доживљаје из детињства и младости. Широку популарност стекао је поезијом за децу,¹⁵⁾ коју су одликовали мотиви из природе, пејзажи, дечје игре, продуктиван однос детета према животињама и афирмисање нове педагогије, са дететом у средишту. Успоставио је сопствени песнички израз преко језичких игралица, бројалица, по узору на усмену књижевност.¹⁶⁾

Многе његове песме превођене су на више од 18 језика, а неке су послужиле и композиторима. Значајан део Витезовог књижевног деловања чине и преводи са руског. Преводио је Багрицког, Љермонтова, Блока, Мајаковског, Јесењина, Пастернака. Објављивао је и преводе и са других језика, али уз помоћ других преводилаца.¹⁷⁾

Умро је у 56. години, у Загребу, 23. новембра 1966. године. Сахрањен је најпре на гробљу у Мирогоју, а годину дана касније, његови посмртни остаци су пребачени у родни Косовац.¹⁸⁾

1. Сан бораца у зору (1948)
2. Пјесме (1950)
3. Наоружане руже (1955)
4. Повјерење животу (1958)
5. Као лишће и трава (1960)
6. Шака чичака (2007)

1. Препелица (1956)
2. Сто вукова (1957)
3. Кад би дрвеће ходало (1959)
4. Једног јутра у гају, избор (1961)
5. Иза брда плава, избор (1961)
6. Хватајте лопова (1964)
7. Гдје приче расту (1965)
8. Игра се наставља, посмртно (1967)

1. Медвјед као пудар
2. Два пијетла
3. Тко ће с нама у шумицу
4. Животиње спавају
5. Максимир
6. Доживљај свјетског путника
7. Чудна школа

Добитник је награде Издавачког предузећа „Светлост” (1957), Издавачког предузећа „Младост” (1959), награде и златне плакете „Младо поколење” (1963).¹⁹⁾

До 1990. одражавала се манифестација „Витезијада”, сусрети основних школа које су носиле његово име. Постоји иницијатива да се ова манифестација обнови.

У Косовцу се налази гроб са надгробним спомеником „Три тулипана” (по песми „Тулипани”), вајара Луја Лознице.²⁰⁾

Испред основне школе у Окучанима (данас у улици Алојзија Степинца), до Операције Бљесак 1995. године стајало је његова биста, која је затим уклоњена (данас у спомен-парку испред школе стоји споменик „Витезовима Бљеска“), његова родна кућа је уништена и више не постоји, а школи и вртићу су убрзо промењена имена и поред тога што више сличних јавних установа широм Хрватске, од тога четири основне школе (Загреб, Осијек, Свети Иван Жабно, Пољана) и данас носе његово име.^{21)22)23)24)25)26)}

Један је од ретких српских писаца који није избачен из хрватских школских програма деведесетих година.²⁷⁾

Према речима његове ћерке Олге Витез-Бабић, Григор Витез се противио да га сврставају у антологије песника према националној припадности, с обзиром да је педесетих и шездесетих година 20. века, преовладавала идеја наднационалног космополитизма.²⁸⁾

У години после његове смрти (1967), Савез друштава „Наша дјеца” установио је престижну годишњу Награду „Григор Витез”, за најбољи књижевни текст и за најбољу илустрацију у сликовници или илустрованој књизи, која се још увек додељује у Хрватској.²⁹⁾

Grigor Vitez