Димитрије Ђурић (Београд, 9. октобар 1838¹⁾ — Београд, 31. октобар 1893),²⁾ српски официр, ђенерал, професор и управник Војне академије³⁾ (Београд, тактика и стратегија) и министар војни.

Родио се у Београду 9. октобра 1838. године, од оца Ристе, ћурчије београдског, и мајке Велике. Његови родитељи воде порекло из Херцеговине. Основну школу и шест разреда гимназије учио је у Београду.⁴⁾ У Артиљеријску школу је ступио као питомац 3. класе 29. октобра 1855.⁵⁾ Каплар је постао 19. децембра 1856, поднаредник 16. новембра 1857, а наредник 14. јануара 1859. Школовање је завршио као девети у рангу, када је произведен у чин пешадијског потпоручника 19. августа 1860. Као државни питомац, децембра 1861. послат је на усавршавање у Берлин, где је у пруској војсци био на пракси у Главном генералштабу. Поручник је постао 1862.⁶⁾ Године 1863. поднио је оставку у Прусији, јер није испуњено обећање које му је дато да ће моћи да ступи у вишу официрску школу.⁷⁾ Октобра 1864. отишао је, о свом трошку, на усавршавање у Русију, где је примљен у чину пешадијског поручника, и ту је боравио до октобра 1867. Тамо је служио у више јединица руске војске: 100. островском пуку, Учевном батаљону, а похађао је Николајевску генералштабну академију у Петрограду (1865—67).⁸⁾ У Србији је примљен 1867. у чину ђенералштабног поручника.⁹⁾

Био је ожењен Персидом, ћерком Димитрија Матића. Имали су синове Милоша и Велизара официре, Станиславу удату за санитетског пуковника др Романа Сондермајера (њихов син је пуковник Тадија Сондермајер и Станислав Сондермајер), Драгицу удату Тошковић, Спасенију удату за капетана Ђорђа Ристића и Љубицу удату за пуковника Михаила Наумовића.¹⁰⁾

У чин поручника унапређен је 30. августа 1862. Капетан 2. класе је постао 1. јануара 1872, а капетан 1. класе 27. априла 1873. Мајорски чин је стекао 10. марта 1876, а потпуковнички чин 10. новембра 1876. Пуковник је постао 21. маја 1881, а генерал уочи смрти, 18. октобра 1893. године. Умро је 19. октобра 1893. године по старом календару (31. октобра по новом).

По завршеној Артиљеријској школи, првим распоредом одређен је за водника у 2. батаљону Стајаће војске. Од 5. фебруара 1867, после повратка из иностранства одређен је на службу у Општевојно одељење Министарства војног. Генералштабни официр Београдске окружне војске био је од 4. марта 1868. Фебруара 1869, ради набавке шињела за српску војску, послат је у Русију. За главног интенданта целокупне војске постављен је 10. маја 1876, а 22. новембра исте године премештен је за начелника Економског одељења Министарства војног. Од маја 1876. био је и члан Тајног војног савета. У децембру 1877. постављен је за начелника Штаба Шумадијског корпуса, а октобра 1878. за начелника Штаба Шумадијског кора. Септембра 1879, са групом официра, учествовао је у међународној комисији при обележавању нове државне границе. Исте године био је делегат владе за утврђивање границе према Бугарској.¹¹⁾ Командант бригаде Стајаће војске био је од 8. априла 1881. до 27. октобра следеће године. Потом добија дужност предавача у Војној академији, а у фебруару 1883. био је постављен за референта пешадије Команде активне војске. Од почетка 1885, у два наврата одређиван је за начелника Историјског одељења Главног генералштаба, најпре од јануара 1885, а затим од марта 1886. године. У међувремену, од новембра 1885. до краја фебруара 1886. поново је био на дужности главног интенданта целокупне војске. У главном генералштабу, од 4. марта 1887. године био је начелник Операцијског одељења.

Први пут министар војни постао је у кабинету Саве Грујића, у времену од 22. фебруара до 16. марта 1890. године. Као министар војни предузео је утврђивање границе према Бугарској 1889, ради чега је основао „Тајни комитет за утврђивање наше границе”.¹²⁾ Затим је, кратко, поново био на месту управника Војне академије. Са овог положаја, по други пут, понео је портфељ министра војног. Било је то у кабинету Николе Пашића, од 21. марта 1892. до пада ове владе, 9. августа исте године.¹³⁾

Највећи део Ђурићеве каријере био је посвећен Артиљеријској школи, односно Војној академији. Од 1. новембра 1869. до смрти, 19. октобра 1893. године (31. октобра по новом календару), са ратним прекидима, био је хонорарни и редовни професор. Предавао је: тактику, администрацију, генералштабну службу, егзерцирна правила и правила службе. За многе од ових предмета написао је и уџбенике. Димитрије Ђурић био је чак три пута управник ове установе (од октобра 1887. до фебруара 1889; од октобра 1891. до марта 1892, и од августа 1892. до дана смрти).

Био је и члан многобројних комисија: Комисије за наставу и организацију војске, Комисије за нову формацију војске и члан многобројних испитних комисија. Годинама је био члан Војног касационог суда, а у време тимочке буне, 1883, председник Војнодисциплинског суда. Будућем краљу Александру Обреновићу држао је приватну наставу из области стратегије. Био је члан Српског ученог друштва, а од 1892. члан Српске краљевске академије наука. Од свих генерала, остао је упамћен као генерал са најкраћим генералским стажом, јер је чин носио само један дан.¹⁴⁾

Пошто је био близак Народној радикалној партији, краљ Милан га није није волео и тек после Миланове абдикације и преласка власти у руке радикала је добио истакнутији положај, који је према способностима требало и раније да добије.¹⁵⁾

• Орден Таковског крста са мачевима 3. реда
• Орден Таковског крста 2. и 5. реда
• Орден Св. Саве 3. реда
• Сребрна медаља за храброст
• Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878.
• Споменица на рат 1885.

• Орден Св. Станислава 3. реда, Русија
• Орден Св. Ане 4. реда, Русија
• Орден за незавност, Црна Гора

Написао је доста чланака у разним публикацијама, као што су: Војин, Ратник, Гласник српског ученог друштва, Глас академије наука.

Написао је више војних дела, од којих су најзначајнија:

• Ратна начела Наполеона (превод са француског)¹⁶⁾ (1860)¹⁷⁾
• Основи тактике три рода војске, елементарни део (1879)¹⁸⁾
• Основи тактике три рода војске, примењени део (1881)¹⁹⁾
• Тактика великих тактичких тела (1885)²⁰⁾
• Тактика (у три дела, штампана након смрти 1895. по предавањима краљу Александру)
• Рад главне интендантуре у рату 1885/86 год. (1885/1886)²¹⁾
• Грађа за Историју српско-турског рата 1877/78 године (1894)²²⁾
• Стратегија, по Лêру (1895)²³⁾

Редовни је члан Српског ученог друштва (Одбора за науке јестаственичке и математичке) од 22. XI 1881. и Одбора за ширење науке и књижевности у народ од 1883. Почасни је члан Српске краљевске академије од 15. XI 1892.

• М. Ј. Стојимировић (2008). Силуете старог Београда. Просвета, Београд. стр. 661
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка / ред. Станоје Станојевић, Београд, 1924. 1 (B. Белић).
• М. Милићевић, Љ. Поповић: Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије. Београд, 2003.
• Радован Пилиповић, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини 19. века према оцени руског царског дипломате, Годишњак за научну историју, број 2, Удружење за друштвену историју, Београд, 2012.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Dimitrije Djuric