Драгољуб Павловић
| Драгољуб Павловић |
|---|
 |
| Рођење: 16. јун 1866. Књажевац, Србија Смрт: 3. април 1920. Београд, Краљевина СХС Познат као: историчар, политичар и професор |
Драгољуб Павловић или Дража Павловић (Књажевац, 16. јун 1866 — Београд, 3. април 1920), српски историчар и политичар. Био је професор историје на Универзитету У Београду. Био је 1919. први предсједник Народне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Живот и рад
Драгољуб М. Павловић је рођен 16. јуна 1866. године у Књажевцу.1) Његов отац Милија је био једно време судија окружног суда у Књажевцу.2) Драгољуб је основну школу и нижу гимназију похађао у Зајечару, у коме је његов отац отворио адвокатску канцеларију.3) Гимназију је завршио у Нишу.4) У Београду је 1888. завршио историјско-филолошки одсјек Филозофског факултета.5) Након тога постао је предавач (суплент) у гимназији у Зајечару.6) Положио је 1891. професорски испит, па је као државни питомац послан у Беч да би проучио средњошколску наставу.7) У Бечу је остао до јесени 1892, када се вратио у Србију.8) Постављен је 1893. за професора учитељске школе у Београду, али добио је тад и одсуство, па је 1893. отишао на усавршавање у Њемачку, у Фрајбург и Тибинген.9) У Тибингену је 1895. добио докторат из филозофије одбраном тезе О борби за националитет угарских Срба у 1848. и 1849. години.10) По повратку у Србију био је најприје професор ниже учитељске школе у Књажевцу, а затим и Треће београдске гимназије.11) Изабран је 1897. за ванредног, а 1901. и за редовног професора историје на Великој школи у Београду.12) Када је 1905. основан Београдски универзитет постављен је за једног од првих осам редовних професора.13)
Био је члан Народне радикалне странке и члан њеног Главног одбора.14) Покренуо је 1888. у Зајечару лист „Тимочанин”, који је био орган Радикалне странке.15) Био је на челу часописа „Дела” од 1897. до 1899. и од 1902. до 1915.16) Био је касније посланик, а онда 1916. и потпредсједник Клуба независних радикала.17) Постао је 1919. први предсједник Народне скупштине Краљевине СХС.18) Као предсједник параламента имао је много проблема приликом покушаја да се саставе владе. Краљ Александар I Карађорђевић повјерио му је 27. марта 1920. мисију да покуша да помири завађене политичке групе и састави концентрациону владу, али изгледа да се у тој мисији исцрпио, тако да је 3. априла 1920. изненада умро од срчаног удара.19)
У научном раду је испрва проучавао историјску методу и синтезу. Доцније је радио на модерној српској историји. Важнија дјела: „Личност у историји“ (1897), „Историзам и рационализам“, „Приступно предавање из нове историје“ (1898), „Уједињење Немачке“ (1898), „Административна и црквена политика аустриска у Србији од 1718-1739“, „Финансије и привреда за време аустриске владавине у Србији (1718-1739), по грађи из бечких архива“, „Пожаревачки мир 1718“, „Прилог историји Кочине Крајине и Михаљићевог фрајкора“, „Србија и српски покрет у Угарској 1848/49 године“ (1904), „Србија за време последњег аустриско-турског рата (1788 до 1791)“ (1910), „Покрет у Босни и Албанији противу рефорама Махмуда II“ (1913).
Академик
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од фебруара 1905. Прави је члан (Академије друштвених наука) од 16. фебруара 1920. Приступну беседу није одржао.
Литература
- Василије Крестић, Предговор књиге Драгољуба Павловића Србија и српски покрет у Јужној Угарској 1848. и 1849., Српска књижевна задруга, Београд, 2009.
- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.3 (Н. Радојчић).
- Српска краљевска академија Год. 18 (1905) 369–371.
- Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 2, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
- Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 552 (Љ. Трговчевић).