Државни савјет Књажевине Црне Горе (ДС КЦГ), законодавни и извршни орган у Књажевини Црној Гори од 1879. до 1905.

Његова улога је била слична улози Државног савјета Кнежевине Србије до 1869. године. Државни савјет је према Никољданском уставу (1905) темељно реформисан тако да је будући Државни савјет Краљевине Црне Горе радио као управни суд надлежан за управне спорове.

Државни савјет је основан 9. марта 1879. године (по старом календару) након велике државне реформе којом је укинут дотадашњи Сенат. Црногорски књаз Никола I Петровић Његош је објавио ново уређење државне управе на Цетињу у присуству свих сенатора и среских старјешина. Образложено је да је Сенат био истовремено носилац и вршилац трију највиших звања: књажевског савјета, највише административне власти и највишег земаљског суда. Зато су умјесто Сената основана три засебна тијела: Државни савјет, Министарство и Велики суд. Државни савјет су састављали министри и државни савјетници које је књаз именовао из реда виших државних звања. Министарство је било састављено из шест одјељења (за спољне послове, за унутрашње послове и грађевину, за просвјету, за правосуђе, за финансију и војно). Под називом Министарство заправо се подразумијевао скуп свих министара, а не засебно тијело будући да су министри били чланови Државног савјета. Велики суд су састављали предсједник и четири члана. Судио је одређене „преступе и злочинства” у првом степену и био призивни (апелациони) суд за среске судове.

Државни савјет се савјетовао о свим државним пословима и потребама, израђивао основне законе и претресао законске предлоге које су му поједини министри подносили. Имао је надзорну власт над цијелом државном управом, а министарства су га извјештавала о својим пословима и давала му нужна обавјештења. Државни савјет је слао контролне и истражне комисије, а из народа је примао молбе и жалбе о којима је доносио рјешења и просљеђивао их књазу. На крају сваке рачунске године састављао је годишњи буџет. Државни савјет је одређен као законодавно тијело и највиша државна надзорна власт.

Према Никољданском уставу (1905) Државни савјет је темељно реформисан. Претворен је у управни суд надлежан за управне спорове, али задржао је и неколико управних надлежности. Установљен је Министарски савјет као колективни извршни орган (влада), а законодавну власт је вршио књаз господар са Народном скупштином. Од тада је улога црногорског Државног савјета била слична улози Државног савјета Краљевине Србије након доношења Намјесничког устава (1869).

За предсједника Државног савјета је именован Божо Петровић, а за државне савјетнике: војвода Станко Радоњић, војвода Машо Врбица, војвода Илија Пламенац, војвода Ђуро Церовић, војвода Ђуро Матановић, сердар Станко Вукотић и Симо Поповић.

За прве министре су именовани:

• министар спољашњих послова: војвода Станко Радоњић;
• министар унутрашњих послова и грађевина: војвода Машо Врбица;
• министар правде: Божо Петровић;
• министар финансије и заступник министра просвјете: војвода Ђуро Церовић,
• министар војни: војвода Илија Пламенац.

Државни савјетници нису имали посебну плату већ само плату оне службе из које су именовани у Државни савјет.

• Државни савјет Краљевине Црне Горе
• Основни државни закон о књажевској влади и Државном савјету (1902)

• „Глас Црногорца”, број 8/1879

Drzavni savjet Knjazevine Crne Gore