Женидба Влашића Радула је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Радул се жени и шаље своју браћу да покупе дјевојку, након неколико дана припрема. На путу у гори их пресретне Дињар Бањанин, и безуспјешно покуша да заустави дјевојку. Објасни касније да се два његова брата у затвору код Радула, и дава јој дукате да их ослободи. Кад су дошли код Радула, дјевојка одбија да сјаши са коња док год јој не дају кључеве од тамнице. Пошто је то добила, одлази тамо у пратњи два дјевера. Тамо затиче Дињарову браћу и још око тридесет других заробљеника, и све их пушта на слободу. Дињарову браћу лијепо опреми и они се враћају кући.

0001    Кад се жени Влашићу Радуле,

0002    Запросио лијепу ђевојку,

0003    Прстен даје, свадбу уговара:

0004    „Ова свадба до петнаест дана,

0005    „Док ја одем двору бијеломе

0006    „И сакупим господу сватове.”

0007    Он отиде дворе бијеломе

0008    И сакупи силу и сватове,

0009    Он сакупи три стотине свата;

0010    Свате купи, у сватове не ће,

0011    Свога коња под ђевојку шиље,

0012    И он шиље два брата рођена,

0013    А два брата, два мила ђевера.

0014    Па одоше свати по ђевојку;

0015    Тамо су их л’јепо дочекали,

0016    Сваком свату по бошчалук дали,

0017    Младожењи коња и сокола,

0018    И дадоше лијепу ђевојку.

0019    Чауш виче, дабулана риче:

0020    „Хазур! Хазур! Кићени сватови!

0021    „Хазур свати, и хазур ђевојка!

0022    „Већ хоћемо дома путовати”

0023    Дигоше се кићени сватови,

0024    Отидоше двору бијеломе;

0025    Кад су били насред горе чарне,

0026    Ал’ у гори Дињар Бањанине,

0027    На бојно се копље наслонио,

0028    Све сватове редом пропустио,

0029    А кад дође лијепа ђевојка,

0030    Под ђевојком коња уватио.

0031    Кад виђеше два мила ђевера,

0032    За оштре се сабље дохитише,

0033    Да Дињару одсијеку главу:

0034    Ал’ говори госпођа ђевојка:

0035    „О Бога ви, два мила ђевера!

0036    „Ви немојте њега погубити,

0037    „Док чујемо шта ће говорити,

0038    „Ласно ћете њега погубити.”

0039    Преклања се Дињар Бањанине,

0040    Пред ђевојком црну земљу љуби:

0041    „Богом сестро, лијепа ђевојко!

0042    „Ти ћеш бити љуба Радулова,

0043    „Тамо су ми два нејака брата

0044    „У тавници Влашића Радула,

0045    „Не би ли их како избавила!”

0046    Па се маши у свил’не џепове,

0047    Те извади дванаест дуката

0048    И дарива Богом посестриму,

0049    Она њему свилену кошуљу.

0050    Па одоше двору бијеломе.

0051    Кад су били пред бијеле дворе,

0052    Сви сватови коње одјахаше,

0053    А ђевојка не ће да одјаше;

0054    Изишла је мајка Радулова,

0055    Изнијела од злата синију,

0056    На синији змију оплетену,

0057    Оплетену од сребра и злата,

0058    На њојзи је алем драги камен;

0059    Па говори мајка Радулова:

0060    „Одјаш’ коња, мила снахо моја!

0061    „На част тебе од злата синија,

0062    „На синији змија оплетена,

0063    „Оплетена од сребра и злата,

0064    „И на њојзи алем драги камен,

0065    „Те ми вези полуноћи, снахо,

0066    „Полуноћи, као у подне.”

0067    Она јој се смјерно поклањаше,

0068    Ал’ од коња не ће да одјаше.

0069    Изишле су сеје Радулове,

0070    Изнијеле злаћено прстење:

0071    „Одјаш’ коња, мила снахо наша!

0072    „На част тебе злаћено прстење,

0073    „Те ти носи докле си нам млада.”

0074    Она им се смјерно преклањаше,

0075    Ал’ им коња не ћа да одјаше

0076    Љутите се у двор повратише,

0077    Оштро ходе, а оштро говоре:

0078    „О наш брате, Влашићу Радуле!

0079    „Не ће снаха коња да одјаше,

0080    „Док не види, за кога је дошла.”

0081    Наљути се Влашићу Радуле,

0082    Голу сабљу у рукама носи:

0083    „Одјаш’ коња, кучко! Не ђевојко,

0084    „Одјаш’ коња, одсјећ’ ћу ти главу;

0085    „Ниси коња од баба довела,

0086    „Већ си мога коња уморила.”

0087    Говори му госпођа ђевојка:

0088    „Господару, Влашићу Радуле!

0089    „Не љути се, не имаш се за што:

0090    „Не ћу тебе коња одјахати,

0091    „Док ми не даш кључе од тавнице.”

0092    Грохотом се Радул насмијао,

0093    Даде њојзи кључе од тавнице,

0094    Па је онда коња одсједнула,

0095    Па дозивље два мила ђевера:

0096    „Ви хајдете, два мила ђевера,

0097    „Кажите ми врата на тавници.”

0098    Отидоше шњоме на тавницу,

0099    Отворише проклету тавницу,

0100    Па говори лијепа ђевојка:

0101    „Ко су браћа Дињар-Бањанина,

0102    „Хајте амо на тавничка врата.”

0103    Изишла су два нејака брата,

0104    Изишла су на тавничка врата,

0105    Коса им је, њом би се покрили,

0106    Нокти су им, укопали би се;

0107    Још пропишта тридесет рабова:

0108    „Богом сестро, лијепа ђевојко!

0109    „Пусти и нас данас из тавнице.”

0110    Ал’ говори лијепа ђевојка:

0111    „Хајте, робље, на тавничка врата.”

0112    Па изиђе робље из тавнице,

0113    Вели њему лијепа ђевојка:

0114    „Бјеж’те, робље, куда која знаде.”

0115    Па узима до два побратима,

0116    Одведе их у бијеле дворе,

0117    Па дозива два бербера млада,

0118    Један мије, други, косу брије

0119    И погане нокте сарезује;

0120    Дала им је б’јеле бошчалуке,

0121    И на њих је рухо порезала,

0122    Па их спреми двору бијеломе,

0123    И даде им од злата јабуку:

0124    „Поздрав’те ми Богом побратима,

0125    „Побратима Дињар-Бањанина,

0126    „Подајте му од злата јабуку.”

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Zenidba Vlasica Radula