Историја Бање Луке

У граду и његовој околини откривена су богата археолошка налазишта која говоре о прастановницима простора око Врбаса. На простору тврђаве Кастел, у данашњем средишту града, пронађен је знатан фонд каменог оруђа и оружја за које се претпоставља да се користило у млађем палеолиту.1) На истом мјесту утврђено је постојање баденског насеља из нешто млађег периода, енеолита (између 2000. и 1800. године п.н.е).2) Поред остатака кућа са дрвеном конструкцијом, облијепљених блатом, откривени су и керамички предмети типични за тај период, као што су шоље са високим цилиндричним вратом и орнаментима, те купасти глинени тегови, који су могли служити у риболову или у примитивној технологији ткања.3)

Први познати становници на овом простору били су Илири и Келти, а шире подручје данашње Бање Луке, пред римско освајање, насељавало је илирско племе Осеријати.4) Римски војсковођа Германик заузео је подручје данашње Бање Луке првих година нове ере, након гушења познатог Батоновог устанка.5) На мјесту Кастела био је подигнут римски војни логор, утврђење Кастра (лат. Castrum Castra), поред кога је никло и цивилно насеље. Публије Корнелије Долабела, намјесник цара Тиберија у провинцијама Илирик и Далмација, изградио је око 20. године тзв. Пут соли који је повезивао Салону са Сервицијумом, а Кастра је постала важно урбано насеље на том путу. То се може закључити по налазима касноантичког новца, керамике, камена, остатака циглана, зграда и гробница у граду и оближњим селима. У близини Кастела је пронађен Јупитеров жртвеник из другог вијека, који се чува у сарајевском Земаљском музеју. Римљани су спознали и користили љековита својства термоминералних вода у Српским Топлицама, те на извориштима у околини града — Слатини и Лакташима.

Током VI и VII вијека, послије пропасти Римског царства, досељавала су се словенска племена. Од VII до XII вијека овим просторима је углавном господарила Византија. Повремено су их заузимали и угарски краљеви, а у IX вијеку ријека Врбас (или Уна) је била западна граница кнежевине Србије. Средином XII вијека територјом данашње Бање Луке владао је први босански бан Борић. О средњовјековном животу у околини Бање Луке свједоче многе повеље и записи издати у градовима Врбашке и Земљаничке жупе, као и значајни остаци утврђених градова из периода од XIII до XV вијека у кањону Врбаса и на простору сјеверно од данашњег града, у Лијевчу и Поткозарју. Гребен град се по први пут помиње 1192. године,6) Врбашки град 1244,7) жупа Земљаник 1287, жупа Врбања и град Котор (Котор Варош) 1322,8) Звечај 1404,9) а Бочац 1446.10) Крајем XIV вијека овим просторима (тзв. Доњим крајима) је владао краљ Твртко, а почетком XV вијека моћни феудалац Хрвоје Вукчић Хрватинић.

Град се под данашњим именом први пут помиње 1494. године када угарски краљ Владислав II Јагелонац, у повељи упућеној локалним заповједницима Јајачке бановине, наводи име Јураја Микулашића као каштелана Бање Луке.11) Лингвисти сматрају да је име града настало од ријечи „бан“ (односно, архаичног придјева „бања“, у значењу „банова“) и „лука“, при чему је лука означавала ливаду у близини воде. Град се налазио на подручју Горњег шехера, данас Српских Топлица, с лијеве и десне стране Врбаса.12)

Османско царство

Турци Османлије су освојили Бању Луку 1528. године.13) Град се снажније развијао од 1553. године, када је сједиште Босанског санџака премјештено из Сарајева у Бању Луку.14) У периоду од 1579. до 1587. године Ферхат-паша Соколовић је изградио чаршију на идеалном простору за развој насеља, на ушћу ријеке Црквене у Врбас (Доњи Шехер).15) Тада је подигнуто 216 јавних грађевина, од којих су најпознатије: Џамија Ферхадија, караван-сарај, око 200 занатских и трговачких дућана, те хамбари за жито. Године 1583. Бања Лука је постала сједиште Босанског пашалука, што је била све до 1639. године.16)

У својих 500 година постојања Бања Лука је била поприште многих сукоба. У вријеме аустријско-турских ратова била је више пута пустошена, а њено становништво побијено или растјерано. Нарочито је значајна битка која се водила око бањолучке тврђаве 1773. године у којој су обје стране претрпјеле велике губитке. Бању Луку су поред војничких похода пустошиле и велике епидемије куге, од којих је највећа била она између 1813. и 1816. као и чести разорни земљотреси. Крајем турске владавине град је имао 1.126 кућа од којих су 103 биле у српској вароши. Овај период бањолучке прошлости обиљежио је и Васо Пелагић, први управник православне богословије, основане 1866. године.17) Пелагић је за школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“. Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањој Луци од противника из редова све три вјере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм. Муслиманска средња школа првог степена, руждија, почела је са радом 1862. године.18)

Аустроугарска

Године 1878. Бању Луку је окупирала Аустроугарска. Иако је за вријеме турске власти била административни центар регије, Бања Лука је аустроугарску окупацију дочекала као заостало оријентално насеље са мање од 10.000 становника. Под новом влашћу град је значајно напредовао. Добио је нове саобраћајнице, водовод, канализацију, електричну расвјету, а развијале су се и привреда и трговина. Жељезничким путем се извлачило дрвно богатство, које се пласирало даље у све крајеве „Двојне монархије“. За вријеме аустроугарске владавине отворена је и гимназија („Велика реалка“, 1895)19), фабрика дувана (1888)20), жељезничка станица (1891)21) и дрвопрерађивачко предузеће „Босна холц“. Аустроугарски генерал Алфред фон Јелзон је покренуо акцију садње дрвореда, у којој је до 1885. године засађено 4.714 стабала, а Бања Лука је постала препознатљива по својим алејама, чија је укупна дужина тада износила 17 километара.22) Најзначајнији Бањолучанин тог времена је свакако писац и народни трибун Петар Кочић, рођен у оближњим Стричићима на планини Мањачи, који је оставио велики и трајни печат у културном и политичком животу овог краја, као и у српској књижевности уопште.

За почетак Првог свјетског рата везана је једна занимљивост. Наиме, по објављивању рата Србији, Аустроугарска је у Бањој Луци похапсила све виђеније Србе и оптужила их за велеиздају. Слободу за њих је успио да издејствује Алфонсо XIII, тадашњи краљ Шпаније, и то преко своје мајке, Марије Кристине, која је била поријеклом са аустријског двора. Захвална Бања Лука и данас има улицу у самом центру града која носи име овога владара. Аустроугарска власт у Бањој Луци окончана је уласком српске војске у град 21. новембра 1918. године.

Краљевина Југославија

У доба Краљевине Југославије град се убрзано развијао, поготово за вријеме управе енергичног и предузетног бана Светислава Тисе Милосављевића, првог бана тадашње Врбаске бановине. Тада су изграђене зграде Хипотекарне банке, Банске управе, Банског двора, Соколског дома, Хигијенског завода, Народног позоришта Врбаске бановине и Цркве Свете Тројице, која је срушена у њемачком бомбардовању (данас Саборни храм Христа Спаситеља). Отворен је велики број нових школа, Етнографски музеј Врбаске бановине, подигнут Градски парк, те изграђен градски мост (мост града Патре), један од првих пројеката чувеног инжињера Бранка Жежеља.23) Све то је утицало и на процват културног живота Бање Луке.

Напредак града зауставио је Други свјетски рат и њемачко бомбардовање 9. априла 1941. са великим разарањима, а потом и савезничко бомбардовање 1944. У Другом свјетском рату Бања Лука је била у оквиру Независне Државе Хрватске. Многе српске и јеврејске породице су протјеране, а неке од њих су завршиле у концентрационом логору Јасеновац. Некада бројна јеврејска заједница (углавном Сефарда) у Бањој Луци готово сасвим је нестала. Припадници „Поглавниковог тјелесног сдруга“ (Павелићеве гарде) и VIII усташке бојне (батаљона), починили су у зору 7. фебруара 1942. године у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац и Мотике, најмасовнији једнодневни покољ у Другом свјетском рату.24) У овом масакру хладним оружјем је убијено око 2.500 мушкараца, жена и дјеце српске националности.25) Починиоце овог покоља предводио је натпоручник (капетан) Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Томислава Филиповића.26) Преживјело је врло мало свједока,27) а овај покољ је за вријеме СФРЈ деценијама минимизиран и заташкаван.28) Порушен и осиромашен, град је ослобођен 22. априла 1945. Године 1961. на оближњем Бањ брду подигнут је споменик у знак сјећања на неколико хиљада крајишких бораца који су погинули у Другом свјетском рату.

СФР Југославија

Живот Бање Луке у социјалистичком југословенском раздобљу могао би се подијелити у два периода: од 1945. до разорног земљотреса 1969. и од 1969. до избијања Одбрамбено-отаџбинског рата. До 1948. године у Бањој Луци је основано тридесет државних (општенародних) предузећа међу којима и: Руди Чајавец, Крајина, Витаминка, Аутопревоз… А предузеће Сточар проглашено је 1950. најбољим откупним предузећем у Југославији. Послије ослобођења активне су биле: Комунистичка партија Југославије, Народни фронт, Савез синдиката, Савез социјалистичке омладине, Савез бораца, Антифашистички фронт жена и још неке организације. Градско средиште се територијално ширило, а упоредо с тим и водоводна и канализациона мрежа. Градска расвјета је располагала са 150 класичних расвјетних тијела у неком првобитном периоду након ослобођења а 1965. постојало је већ 1500 расвјетних тијела. У оквиру традиционалних и основних градских привредних дјелатности - занатства и трговине, главне постратне промјене односиле су се на нови својински карактер производних средстава. Дакле укинуо се приватни и успоставио општедруштвени сектор. Основана су нова занатска предузећа: 1. мај, 29. новембар, 22. децембар, Елмонт, Пољоремонт, Нова радиност29)

Најтежи ударац у послијератном периоду (СФРЈ) граду је задао катастрофални земљотрес 1969. године, након којег је град коначно добио свој препознатљиви изглед и значај. Година 1969. дубоко је урезана у историју града и свијест становништва. Најразорнији удар погодио је град 27. октобра 1969. године. Почело је у ноћи 26. октобра у 2.55 ч. јаким „претходним ударом“; подрхтавање се наставило до 8.53 ч. када је град погодио земљотрес јачине 8° Меркалијеве скале, односно 6° Рихтерове скале с епицентром у самом центру града (гдје се данас налази зграда робне куће Боска). Захваљујући правовременим мјерама, број људских жртава је сведен на минимум (15 погинулих, а близу 1.000 рањених). Материјална штета је била огромна. Укупно је оштећено 112 привредних организација, 36.267 станова, 131 школска зграда, сви објекти културе, социјалне заштите, јавних служби. Медицински центар је до темеља срушен. Привреда је претрпјела значајне губитке. Након земљотреса је дошло вријеме велике обнове града, када је изграђено мноштво нових објеката и стамбених насеља.30)

Скорашња историја

За вријеме Одбрамбено-отаџбинског рата (1992—1995) у Бањој Луци није било директних дејстава, али је дошло до значајних промјена у националној структури становништва.31) У град је дошао велики број избјеглих и расељених Срба, а из њега је исто тако избјегао велики број Хрвата и Бошњака. Поред тога, овај период бањолучке историје обиљежио је још један трагичан догађај. Од 22. маја до 19. јуна 1992. године у Клиници за дјечје болести у Бањој Луци умрло је 12 новорођенчади. Свима је кисеоник за инкубаторе био неопходан. Због прекида коридора кроз Посавину према Србији, услијед свакодневних борби, била је онемогућена достава кисеоника копненим путем, којим је Бања Лука до тада била снабдијевана. Једина могућност допремања кисеоника била је ваздушним путем, али је на снази била забрана летења изнад БиХ. Авион са боцама кисеоника је на батајничком аеродрому неколико дана чекао посебно одобрење за полијетање од Савјета безбједности. Упркос бројним апелима за помоћ, ово одобрење никада није стигло.32)

Оснивањем Републике Српске, град Бања Лука је постао њена највећа територијално политичка јединица и де факто главни град у којем су сједишта већине републичких институција. Године 2007. у Бањој Луци је свечано отворен Административни центар Владе Републике Српске.33)

Сродни чланци

1)
Шево, 1996, pp. 13
2) , 3)
Шево, 1996, pp. 14
4)
Шево, 1996, pp. 17
5)
Пејашиновић, 2009, pp. 12
6)
Равлић, 1974, pp. 13
7) , 13)
Спремо, 1966, pp. 155
8)
Спремо, 1966, pp. 57
9)
Спремо, 1966, pp. 54
10)
Спремо, 1966, pp. 56
11)
Џаја, 1962, pp. 5
14)
шпоз
15)
Равлић, 1974, pp. 15
17)
Спремо, 1966, pp. 84
18)
Џаја, 1962, pp. 12
19)
Јеловац, 1960, pp. 61
20)
Џаја, 1962, pp. 18
21)
Равлић, 1974, pp. 25
22)
Јеловац, 1960, pp. 39
23)
Равлић, 1974, pp. 72
24) , 25)
Лукајић, 2005, pp. 29
26)
Лукајић, 2005, pp. 17
27)
Лукајић, 2005, pp. 31
28)
Лукајић, 2005, pp. 158
30)
Равлић, 1974, pp. 233—234
31) , 32)
бл
Штампање