Корисничке алатке

Алатке сајта


конзулат_краљевине_србије_у_приштини

Конзулат Краљевине Србије у Приштини

Конзулат Краљевине Србије у Приштини, покривао је територију Косовског вилајета. Oснован је 1889. године и постојао је све до ослобођења Косова и Метохије 1912.1)

Историја

Положај српског народа на простору Косовског вилајета, који се се и после Српско-турских ратова 1878. године налазио и даље под влашћу Турака се погоршао.2) У тим крајевима Срби су били економски, политички и национално обесправљени, изложени свакодневним притисцима или шиканирањима од званичних представника турских власти, али и од Арбанаса и њихових команданата, који су за то имали прећутну, а понекад и отворену подршку турских званичника.3) Још крајем 50-их и почетком 60-их година Турци су, у жељи да разбију јединство Срба, те спрече њихове ослободилачке тежње, почели да Косово насељавају Черкезима. После Берлинског конгреса одустали су од Черкеза, али су уместо њих насељавали Арбанасе и мухаџире из Јужне Србије. Тако је Приштина у време отварања конзулата имала више од три хиљаде турских и арбанашких кућа, а преко четири стотине српских кућа.4) Приштина је тада личила је на све отоманске вароши: имала је кривудаве сокаке, калдрму и газдинске куће са авлијама опасаним високим зидовима.5)

Над Србима је свакодненво вршено насиље, по селима и у градовима: отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање и одвођење српских девојака у хареме, силовање српске деце – мушке и женске, кулучење и бесплатан рад Срба, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију. Све ове појаве пратиле су ненаоружане Србе, остављене да се заштите сами.6)

Главна улица у Приштини није била дужа од 400 метара. Турски назив јој је био Диван-јол. Налазила се у старом делу града, у коме је одувек било више српског живља.7) Овом се улицом улазило у град и њом се долазило пред конак. Све друге улице су биле врло уске и изукрштане. Аутор фотографије: Бранислав Нушић, око 1892.8)

Било је више установа у Краљевини Србији које су бринуле о Србима у Старој Србији, као што су фонд Саве Игуманова, Друштво Светога Саве, као и многобројни појединци. Њихова помоћ у спречавању насиља била је безначајна; она се успешније испољавала у материјалној подршци манастирима, образовању и прихватању избеглица. Ниједна српска влада од 1878. до 1912. није се усудила да организује устанак Срба у Косовском вилајету. Тиме су хтеле да избегну сукобе са Турцима и спрече погоршавање положаја сународника.9) Једини могући легалан пут, уз дозволу и контролу турских власти, да се обезбеди и пружи помоћ тамошњим Србима, Србија је видела кроз ширење и јачање српских црквених и школских установа, штампање и растурање школских књига, отварање читаоница, слање свештених лица и учитеља, а затим и отварање конзулата. Дипломатску борбу за отварање конзулата покренуо је Стојан Новаковић, који је 1886. постао српски посланик у Цариграду.10) Одлуку да у европском делу Османског царства установи неколико својих представништава (конзулата), међу којима и Конзулат у Приштини, Краљевина Србија је донела у данима обележавања петстогодишњице од Косовске битке 1889. године.11)

Конзулат

Invalid Link
Српски конзулат у Приштини отворен је новембра месеца 1889. године. Кућа је била мала, али за Приштину ипак угледна. Налазила се у главној улици, у непосредној близини војне болнице. Аутор фотографије: Бранислав Нушић (око 1892)12)

Конзулат у Приштини покривао је територију Косовског вилајета, знатно ширу област од Косова и Метохије. Центар отоманксе власти из које се управљало вилајетом налазио се у Скопљу. У њему се налазио валија (главни управитељ), најчешће у звању паше, коме су били подчињени сви функционери у вилајету. Српски краљевски конзулат, међутим, покривао је углавном Косово, Метохију и делове турског Санџака, односно Рашке области. У самој Приштини налазило се седиште начелника округа13) (мутесарифа, у то време Хафус паша14)) и муфтије – верског поглавара за Косовски вилајет.15)

Конзулатом су управљали одабрани људи, а њихова основна дужност је била да достојанствено представљају своју земљу у средини у којој су се налазили, затим да штите своје сународнике од зулума Арбанаса и Турака; да отварају школе и развијају просвету и пропаганду по инструкцијама Министарства иностраних дела Србије, као и да редовно подносе детаљне извештаје о стању у области у којој раде и живе.16) У конзулату у Приштини на разним функцијама радили су највећи српски интелектуалци, као што су песник Војислав Илић, који је у козулату радио шест месеци (1893)17) као писар, на личан захтев министарству спољних дела Србије, „како би на Космету помогао српском народу“, Милан Ракић, као и писац и драматург Бранислав Нушић.

Отварање српског конзулата у Приштини 1889. године означило је почетак званичног присуства Србије на Косову, мада се тежак положај тамошњег српског живља није поправио.18) Ипак, захваљујући овим конзулатима, остали су конкретни извештаји, белешке и путописи о догађајима на Косову у временском интервалу од 23 године.19) Отварање Конзулата наишло је на велики отпор Арбанаса. За првог српског конзула изабран је Лука Маринковић.20) Уз њега је, у тек отвореном конзулату, још од самог почетка, радио и Бранислав Нушић, који је у тешким околностима замњивао Луку Маринковића, када се налазио на одсуству. Он је као и у књижевном раду, показивао довитљивост, био је комуникативан, сналажљив, духовит, а уз то је говорио и турски језик. Захваљујући Нушићу, још исте године у Приштини је отворена прва српска књижара.21) Међутим, у лето 1890. године Лука Маринковић, после само пола године службовања је убијен.22) Турски и албански притисак на Србе бивао је све већи. Турске власти браниле су Србима с да долазе у конзулат у Приштини или да виде конзула.23)

После Грчко-турског рата Арбанаси, који су били мобилисани у турским војним јединицама, по повратку кући задржали су оружје и изазивали многе инциденте. Године 1898. владала је права анархија. Српски конзулат у Приштини је о томе прикупио обимну документацију и доставио је српском посланику у Цариграду да са њом упозна турске власти. Српска влада је на основу тога сачинила тзв. Плаву књигу коју је требало да представи на првој међународној конференцији о миру одржаној у Хагу 1899. године. Међутим, из одређених разлога књига никада није изашла из просторија српског Министарства иностраних дела.24)

Насиља и злочини над Србима су се наставили и наредних година. У току 1900. и 1901. дошло је до правих погрома у којима су многи виђенији Срби нестали.25)

Хапсана и хапшеници у Приштини.jpg ‎|мини|250п|Хапсане, поред обичних лопова, биле су препуне Срба, који су ни за што и ни због чега, пунили ове просторије. Ако би од арнаутске или низамске руке погинуо какав угледнији Србин, турске власти би одмах хватале виђеније Србе и хапсиле их, водећи тобоже, истрагу за убиство из користољубља. Да би невине спасли, породице оптужених често су одустајале од тужбе и тиме је, у највише случајева - правда задовољавана. Аутор фотографије Бранислав Нушић (око 1892)26)

После изузимања Старе Србије из реформи 1904. године, у прогону српског народа посебно су се истакли католици „Фанде“, од Арбанаса мухамеданаца. На челу организације налазили су се аустроугарски конзули у Старој Србији, а душа јој је била свештенство – бискуп сафратрима. Насиље над Србима није зауставио ни долазак младотурака на власт у Турској 1908. И поред непрекидних сукоба Арбанаса са младотурцима, ни једни, ни други нису били за раздвајање. Као и у старом режиму Арбанаси су Србе пљачкали, палили, убијали, протеривали са имања и исељавали. Пројектованим законом о повратку напуштених и узурпираних имања из 1908–1909. младотурци су имања српских избеглица у Старој Србији пренели на мухамеданце без икаквих правних доказа, без тапија, још пре него што је он у Парламенту у Цариграду и усвојен. Толерисали су и притиске арбанашких земљопоседника на Србе чифчије и довођење Арбанаса уместо њих.27)

После Младотурске револуције у Србији је све више сазревала намера да се балканским савезом разреши ситуација у Европској Турској, а рат 1912. године остао је као једино до тада неупотребљено средство за решавање тешког положаја српског народа на Косову и Метохији.28)

Конзули

У Конзулат грађани нису смели слободно да улазе, јер су улаз чували турски стражари. Требало је имати јак разлог и стати пред њих са захтевом за улазак у кућу. Једно време, постојала је друга могућност за улазак и то кроз кућу Коче Караку­шевића, која је била поред самог конзулата.29) Зграда конзулата одавно је порушена.30)

Први конзул у Приштини био је Лука Маринковић. Он је у својству конзула свој први извештај послао 29. јануара, а последњи 4. марта 1890.31)

Лука Маринковић је убијен 19. јуна 1890. испред зграде конзулата.32) Одмах по убиству, српска влада је упутила у Приштину Тодора Станковића, на његово место. Станковић је дошао у Приштину 25. јуна. и одмах по доласку, прузевши дужност, почео је да обавештава Министарство иностраних дела о стању у Приштини и Космету, као и о резултатима истраге и суђења око убиства Лука Маринковићa. Одмах након убиства постојао је страх да ће Србија у циљу одмазде започети рат, тако да је једно време било мирно. Био је конзул све до 12. децембра 1892, када је пребачен за конзула у Скопљу. Вратио се у Приштину 24. марта 1897 и био поново конзул, све до новембра 1898. године. Током свог боравка, осим извештаја оставио је и забелешке, о свему што је видео и посетио у Старој Србији.33)

Функцију конзула обављао је и Милан Новичић, дугогодишњи учитељ и национални радник на Косову и у источној Србији.34) Мада је Бранислав Нушић у конзулату обављао дужност деловође још током 1890. године, за вицеконзула у Приштини постављен је 26. апpила 1893. године, а дужност је примио 3. јуна исте године. Као конзул први пут се потписао тек 20. октобра 1893. Дужност је обављао све до 18. октобра 1896. године.35) Конзули су били и Мирослав Спалајковић36) дипломата (од јула 1904. године до јула 1906. године), затим Милован Миловановић Пећанац (од јула 1906. године до 1909. године), Светислав Симић од јануара 1899. године до априла 1900. године, Сима Аврамовић (од априла 1900. године до маја 1903. године), Михаило Марковић (од маја 1903. године до јула 1904. године)37)38)39) најпре пет месеци као писар 1905, затим у својству отправника послова од октобра 1906. до јуна 1907, од јануара 1909. па до децембра 1910. у својству вицеконзула, а у својству конзула II класе све до 1911.40)41) и Милан Ђ. Милојевић од јануара 1912. године до октобра 1912. године.

Име Година
Лука Маринковићновембар 1889 — јун 189042)
Тодор Станковић јун 1890 — децембар 189243)
Милан Новичић — мај 1893
Бранислав Нушић мај 1893 — лето 189744)
Тодор Станковић март 1897 — новембар 189845)
Светислав Симић јануар 1899 — април 190046)
Сима Аврамовић април 1900 — мај 190347)
Михаило Марковић мај 1903 — 190448)
Мирослав Спалајковић јул 1904 — 190649)
Милован Миловановић Пећанац 1906 — 190950)
Милан Ракић 1909 — децембар 191151)
Милан Ђ. Милојевић јануар 1912 — октобар 1912.52)

Цитати српских конзула

  • Вицеконзул Тодор Станковић упутио је 8. септембра 1891. године, министру иностраних дела, извештај са путовања по Косову, у којој је описао своју посету Самодрежу, селу на око пет километара удаљено од главног пута Приштина-Вучитрн53):

Свуда по селу расејано је тесано камење са цркве Самодреже и нема онде арнаутске куће која није подзидана каменом скинутог са цркве Самодреже. Поред црквеног зида прокопала је вода једну јаругу у дужини 35 а у дубини два и по метра, у којој се на један и по до два и по метара у земљи, на десној обали исте јаруге, види врло много костију одраслих људи, а ни једне дечије. Кости ове показују да није сваки гроб засебан, јер се костију од више људи налази на једном месту. А преко тих гробова поређано је тесано камење, и по свој прилици, гробови се простиру још даље преко којих су сада засејане њиве. Ја као насигурно држим да су онде закопани српски јунаци који су у Косовској борби изгинули…

  • Бранисла Нушић је из Приштине, маја 1894. године послао писмо тадашњем министру иностраних дела Србије С. Лозанићу54):

Господине министре, Пећка, пазарска, призренска и приштинска нахија од почетка овог пролећа стењу од нечувених зулума. Као по некој нарочитој наредби, утврђеној намери, сви зулуми и насиља изгледају чисто организовани. Пале се куће, уцењују се села, отимају се девојке и убијају први домаћини. Суда и начина да се народу помогне нема, јер су у свим поменутим местима хућумати и сви органи под утицајем арнаутских варошких бегова, који зулуме отворено протежирају. Ако сам кад чинио покушаје да се заузмем за сиротињу, у четири ока ми се признавала немоћност да се свему томе стане на пут. За десет година па на овамо није се показивала толика тежња за емиграцијом. Читава села спремају се и крећу. Чиним све могуће да их од те намере одвратим, јер на Косову још свега десет чисто српских села има. У пећкој нахији такође, за врло кратко време неће бити Срба…

  • Конзул Светислав Симић је 3. фебруара 1899. године из Приштине је послао писмо упућено Владану Ђорђевићу, председнику Министарског савета и министру иностраних дела у коме између осталог каже:

Остављени без заштите власти наши су људи упућени да се бране сами од Арбанаса. Али док су сви Арбанаси наоружани, Срби су остављени голих шака, приморани да погну главу и примају ударце без отпора, а кињења без ропота. Ја сам имао бар стотину случајева, да су ми се људи, кад сам их корео што се не бране, правдали речима: «Како ћемо господине, кад немамо чиме? Набавите нам пушке па ћете видети хоће ли нам главе скидати без замене». Нарочито се Пећанци и Призренци жале што немају оружја. «Не тражимо Вам, господине паре, него оружје. Дајте нам га да се бранимо, да не гинемо овако улудо.»

  • Током свог мандата у својству конзула, Милан Ракић је искористио прилику да 1909. године посети Пећ и Дечане, заједно са шураком Владетом Ковачевићем и пријатељем из детињства Војиславом Гарашанином, о чему је оставио следећи запис55):

Од како постоји конзулат у Приштини, постоји и тежња у његових чиновника да виде пределе у којима је највећи зулум арнаутски и највећи страдалници српски, које су и турске власти и природа усамили и раставили од осталих Срба. Пећ и Дечани били су за нас обетована земља о којој се сањало, али се у њу није приступити могло. Годинама су Турци стварали свакојаке заплете и незгоде, измишљали сметње и опасности, приређивали нападе Арнаута на српска насеља и убиства виђених Срба само да спрече представнике Србије да не дођу у те крајеве, да се не виде са тим изнемоглим и клонулим народом српским, да прекину ближу везу измеђ Србије и тих Срба, па да им на тај начин покажу да се Србија њих одрекла и да треба да се без роптања и без отпора покоре судбини. Отуда у српских чиновника природна жеља да савладају те потешкоће и да побију оно што Турци систематски годинама доказују.

Занимљивости

  • Идеју за роман о „Зони Замфирофој“, Стеван Сремац је добио од Бранислава Нушића, за време његовог боравка у Приштини, у својству конзула. Нушић је Србима био драг гост. Један од најугледнијих домаћина, у чију је кућу одлазио на слатко и кафу је био и Замфир Кијаметовић, у то време познати трговац. Његова кућа се налазила у Диван-јолу, у истом сокаку (сада улица УЧК - UÇK, на западној периферији града)56), где и конзулат. Услов да се објави роман, био је да се, из поштовања према угледној породици, измене извесне појединости, тако да је писац Јефросиму (од миља Зону) сместио у Ниш, уместо у Приштину, пошто се у време нестабилне турске власти, углед тешко стицао, а брзо губио.57)

Литература


Konzulat Kraljevine Srbije u Prištini
Konzulat Kraljevine Srbije u Pristini

1) , 10)
Милун Стијовић, 11.2.2009
2) , 33) , 43) , 45)
Тодор Станковић, 1910
3)
Александар Растовић, 2012, стр. 187-203
4) , 18) , 20) , 22) , 24) , 25) , 28)
Михаило Војводић, 2007, стр. 85-94
5) , 57)
Милица Ђорђевић|3. 12. 2011.
6)
Кецојевић Драгиша, 2006, 155–188
7)
Бојан Билбија, 1. 4. 2013
8) , 26)
Риста Ј. Одавић, 1904
9)
Радош Љушић, 24.11.2011
11) , 16) , 19) , 39)
Бранко Перуничић, 2007
12)
Риста Ј. Одавић, 1904, стр. 219
13) , 15) , 54)
Драгиша Спремо, 18.1.2011
14) , 29) , 30)
Јанићије Поповић, 1987, стр. 251
17)
Милорад Јефрић, 1997, 81-93
21) , 23)
Душко Лопандић, 16. 7. 2010.
27)
Ђорђе Микић, 2006, стр. 35-54
31) , 32) , 35) , 44)
Ненад Васић, 2009, стр. 289—299
34)
Душан Вулетић
36)
Зоран Спалајковић, 2002
37) , 42) , 46) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51) , 52)
Ненад А. Васић, 2009
38) , 40)
Јован Пејчић, 1998
41)
Сава Самарџић, 13.4.2013
53)
Рајко Тодић, 1998
55)
Јован Пејчић, 2008
56)
Влора Навакази, 2012, стр. 54
конзулат_краљевине_србије_у_приштини.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/31 14:55