Корисничке алатке

Алатке сајта


мирослав_спалајковић

Мирослав Спалајковић

Мирослав
Спалајковић
спалајковић.jpg
Рођење:
6. април 1869.
Крагујевац,
Кнежевина Србија

Смрт:
фебруар 1951.
Париз, Француска

Познат као:
дипломата

Мирослав Спалајковић (Крагујевац, 6. април 1869 — Париз, фебруар 1951), српски дипломата, секретар посланства Краљевине Србије у Петрограду, конзул у Конзулату Краљевине Србије у Приштини, посланик у Софији и Паризу (1922—1935), министар без портфеља и заступник министра иностраних дела.1)

Биографија

Рођен је у Крагујевцу, 6. априла 1869. Основну школу и гимназију је завршио у родном граду, а затим је студирао права у Паризу.2)

Још као студент укључио се у политички живот. Био је председник српске секције Одбора три народности, који је поводом прославе мађарске хиљадугодишњице у Паризу искористио прилику да укаже на потлаченост Румуна, Словака и Срба у Угарској.3)

Докторирао је 1898. године у Паризу,4) са докторском тезом о Босни и Херцеговини.5) Дисертација је наредне године, за француску јавност објављена у нешто проширеном облику, под насловом Босна и Херцеговина: студија историје дипломатије и међународног права (франц. La Bosnie et l’Herzégovine: étude d’histoire diplomatique et de droit international),6) На Правном факултету у Сорбони је дисертација била запажена и награђена.7) У тези је објаснио да су велике силе Аустроугарској доделиле само привремени мандат за управу над Босном и Херцеговином, да се Берлинским уговором само потврђује сталан узрок за рат, те да Хабзбуршка монархија не поштује једнакост својим народима, а као решење је предлагао аутономију ових области на челу са неким српским кнезом.8)

Дипломатску каријеру је започео 1900. године као секретар посланства у Петрограду.

Затим је од јула 1904. до јула 1906. радио као конзул у Приштини.9) Врло брзо је пало у очи његово врло храбро држање, посебно према Арнаутима, који су у Приштини претходно убили српског конзула Луку Маринковића (1890) и руског конзула.10) Злочини су се из године у годину настављали. У целом реону српског Конзулата у Приштини у 1904. години је било регистрована: убистава 31, покушаја убиства 19, рањавања 4, отмица 5, силовања 2, уцена 15, туча 18, изазваних пожара 9 и пљачка и крађа 45, док је у 1905. години било: убистава 71, покушаја убистава 19, рањавања 16, силовања и отмица 4, уцена 61, туча 17, изазваних пожара 8, пљачка 11 и крађа 76. У свом извештају Јовану Жујовићу, министру иностраних дела из месеца маја и јуна 1905. писао је о насиљима над Србима приштинског, пећког и призренског санџака, као и о страдању у Гњилану и околини, објашњавајући да су се Арнаути договорили о томе како ће убијати виђеније Србе, као и о њиховом договору о прекиду крвне освете, док траје истребљивање Срба, констатујући да српски живаљ до тада никад није био у тако очајном стању.11) Посебно је успео да уђе у траг образованог арбанашког комитета у Пећи за ликвидацију Срба.12)

На пролеће 1906. године је у Карлсбаду (Карлове Вари) упознао Драгицу, ћерку Глигорија Јефтановића, богатог сарајевског трговца и главног политичког вође босанскохерцеговачких Срба.13) Тиме је привукао пажњу Земаљске владе у Сарајеву, која је почела да прати и пише извештаје о свим његовим кретањима, сматрајући да се на тај начин званична Србија меша у „њихове ствари”. Стога је, да би се избегла нежељена пажња и сумње, венчање обављено исте године у Храму Светог Саве у Бечу, у коме се Драгица школовала, а не у Сарајеву или Београду.14)15)

У септембру 1906. преузео је дужност шефа Конзуларног одељења Министарства иностраних послова, а јула 1907. постављен је за начелника Министарства иностраних послова.

Септембра 1907. Спалајковић је отпутовао у Сарајево, где је провео нешто више од месец дана. Становао је у кући свог таста, крећући се у породичном кругу и виђајући се са пријатељима и са политичким сарадницима Јефтановићевим пријатељима и блиским политичким сарадником, чиме је поново изазвао пажњу Земаљских власти.16)

После избора у мају 1908. по стварању коалиције између старих и младих радикала на месту министра иностраних послова уместо њега је дошао Милован Миловановић.17) Мада је долазило до повремених неслагања, скривених од дипломатског кора, у обављању дипломатских послова у Министарству, њих двојица су складно функционисали, а касније заједнички радили на стварању Балканског савеза.18)

У јесен 1908. избила је дипломатска криза, после анексије Босне и Херцеговине. Када је Беч почетком новембра осталим великим силама покушао да укаже на појачане војне активности Србије и Црне Горе, секретар руског посланства је Спалајковића поверљиво известио о припремама демарша и посаветовао га да спреми контрадемарш са жалбама на Аустроугарску. Мада контрадемарш који је тада предат посланицима није био званично намењен Аустроугарској, Форгач је известио Беч о „бесрамном језику”, који је Србија говорећи о њој користила пред другим силама. Поменуо је Спалајковићеву мржњу и изразио мишљење да би његово уклањање са руководећег места у Министарству иностраних послова било нужан услов за одржавање нормалних дипломатских односа са Србијом.

После смрти Светислава Симића,19) а по овлашћењу Милована Миловановића, министра иностраних дела,20) крајем априла 1911.21) постао је посланик Србије у Софији, где је учествовао у стварању Балканског савеза. У јесен 1913. постао је посланик прве класе Србије и премештен је у Петроград.22) Исте године у септембру је заступао министра иностраниих послова, у време Пашићевог пута у Беч.23)

Почетком јулске криза 1914. налазио се на високом дипломатском положају у Петрограду.24) Тамо је одиграо значајну улогу за време Првог светског рата и Октобарске ревуолуције (1917).25) Био је велики пријатељ породице Карађорђевић. Учествовао је у спашавању кнегиње Јелене и њене деце, из Русије, као наследника круне династије Романових.26)

На првом пријему који је Лењин, као вођа совјетске републике приредио за стране дипломате, Мирослав Спалајковић се обратио Лењину речима:27)

„Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја Вам пљујем у лице!”

У јуну 1917. премештен је за посланика у Риму, али је ипак остао у Петрограду.28) Био је члан Народне радикалне странке и веома близак са Николом Пашићем.

По завршетку Првог светског рата био је министар без портфеља и заступник министра иностраних дела у кабинету Стојана Протића.29) Постао је народни посланик и опуномоћени министар новостворене Краљевине СХС у Риму,30) а после Миленка Веснића, постављен је на кључно место посланика у Паризу 1922. године, где је остао пуних тринаест година, до 1935.31) Налазио се на тој функцији у време убиства краља Александра.32) Деловао је као присталица потпуног ослањања на Француску и њену политику одржавања постојећег стања у Европи.33) Учествовао је у закључивању споразума између Југославије и Француске 1927.34)

Пензионисан је, пар недеља по доласку Милана Стојадиновића на власт,35) а на његово место посланика у Паризу је дошао Божидар Пурић.

Као министар у пензији наставио је да се бави политиком.36)

Био је пропагатор пакта са силама Осовине.37) Током Другог светског рата је живео у Београду и био један од ближих сарадника Милана Недића. Након рата је живео као емигрант у Паризу, где је преминуо 1951.38)

Литература


Miroslav Spalajkovic

1)
Архив Србије, Фонд МС
2) , 4) , 22) , 26) , 31) , 36) , 38)
Зоран Спалајковић, 2002, стр. 3
3) , 8) , 13)
Зоран Бајин, 2012, стр. 90
5) , 7) , 10) , 19)
Миомир Миленовић, 1929, стр. 283
6)
Зоран Бајин, 2013, стр. 395
9)
Ненад А. Васић, 2009, стр. 180
11)
Павле Џелатовић Иванов, 20. 10. 2012.
12)
Ћорђе Микић, 2007, стр. 51
14)
Зоран Бајин, 2012, стр. 91
15)
Милан Ситарски, 15. 9. 2012.
16) , 17)
Зоран Бајин, 2012, стр. 92
18)
Зоран Бајин, 2012, стр. 93
20)
Предраг Павловић, 28. 9. 2012.
21)
Зоран Бајин, 2012, стр. 111
23) , 25) , 28) , 29) , 30)
Миомир Миленовић, 1929, стр. 284
24)
Зоран Бајин, 2012, стр. 112
27)
Матија Бећковић, 8. 10. 2009.
32)
Вељко Ђ. Ђурић, 2001.
33) , 34) , 35)
Зоран Бајин, 2013, стр. 396
37)
Патријарх Гаврило, 1974, стр. 277
мирослав_спалајковић.txt · Последњи пут мењано: 2023/08/31 23:59