Глигорије Јефтановић

Глигорије, Григорије или Глиша Јефтановић (Сарајево, 7. фебруар 1840 — Сарајево, 15. март 1927), српски трговац, велепоседник и народни вођа.

Живот и дело

Рођен је у Сарајеву 7. фебруара 1840. године1) у угледној породици Јефтановић, која је у другој половини 18. века из Тузле дошла у Сарајево. Отац Манојло је као председник Црквене општине у Сарајеву много учинио за православни живаљ.2)

Основну школу је похађао у Сарајеву. Затим је учио у трговачкој школи у Бечу. До очеве смрти 1878. радио је у његовој радњи. Од оца је наследио дрвару на Бембаши и хан, које је наставио успешно да води.3)

Саградио је себи кућу у центру града, а 1882. и Хотел „Европа“, први модерни хотел у Сарајеву. За изградњу хотела је добио локацију у близини Гази Хусрев-беговог сараја - Ташлихана и безистана из 16. века. Темељи у које је убачен скупоцен мермер су закопани уз зидине Ташлихана. Здање је пројектовао чешки архитекта Карло Паржик.4) Градња хотела, мада је била веома захтевна, трајала је само годину дана. У приземљу се налазила централна кафана „Бечки салон“, коју су посећивали угледни грађани.5) Током више од једног века, хотел је представљао најрепрезентативнији објекат у Босни и Херцеговини. Због свега што је урадио за Сарајево, прозвали су га зенђил, а улица у којој се налази хотел прозвана је његовим именом.6)

Године 1884. основао је и постао власник предузећа и радње за трговину колонијалном робом, на Кошеву је подигао модерну циглану 1890, а у Хаџићима је откупиои модернизовао7) Шпирунгову кречану, која је 1884. пуштена у рад.8) Учествовао је у оснивању Српске штедионице у Сарајеву 1904, а затим Српске народне банке 1907. Изабран је за српског представника Управног савета Привилеговане земаљске банге за БиХ 1907. Такође је био члан Трговачко-занатске коморе у Сарајеву од њеног оснивања 1909. Председавао је скупом српских привредника, на којем је 1910. донета одлука о оснивању Српске централне привредне банке у Сарајеву, која је основана две године касније.9)

Новчано је помогао оснивање друштва „Просвета“ и других културних установа, српске школе, цркве, а помагао је и сиротињу. Учествовао је у оснивању српског певачког друштва „Слога“ (1888) и биран је за његовог почасног (1892), а затим је више пута биран за правог председника. Од 1911. био је члан градске управе.10)

После распада турске власти 1878. изабран је у народну владу.11) Помогао је избор првог Србина, Саве Косановића за дабробосанског митрополита 1881, пошто је пре тога Цариградска патријаршија увек именовала Грке за ту дужност. После скандала који је избио пошто је аустроугарски министар финансија Бенјамин Калај збацио српског митрополита 1885. дошло је до револта православних Срба, на чијем челу се налазио Глигорије Јефтановић.12) Са представницима српских општина тражио је 1893. од земаљске владе да врати општинама надзор над вероисповедним школама, који је претходне године укинут. Упознао се са угледним Србима из јужне Угарске, који су се такође борили за самоуправу и помогали им правним саветима.13) Борба за црквено-школску аутономију је трајала пуних девет година и била је врло тешка, јер је Калајева полиција била немилосрдна.14) Да би им цркву и школу подвргле под свој утицај, аустроугарске власти су у црквеношколске установе увеле полицијске комесаре, па је народ престао да долази у цркве и да крштава децу.15)

Народни прваци су стално морали да путују до Пеште, Беча, Цариграда, док им је састајање у Босни било забрањено.16) Заједно са Ђорђем Красојевићем и Михаилом Полит-Десанчићем је саставио Први царски меморандум, који су требали да предају на пријему код цара Фрање Јосифа I, у Бечу 5. децембра 1896.17) У меморандуму су побројана сва безакоња аустријске управе18) и тражена је верска, школска самоуправа, употреба српског имена народног језика, односно назив српски језик, уместо босански, ћириличног писма, као и народних симбола.19) Калај је заправо Шолиној депутацији у Бечу понудио пријем, али је Јефтановићеву одбио, а они су по савету Ђорђем Симићем, српским послаником у Бечу, одлучили да прихватају искључиво колективну аудијенцију, као представници различитих црвеношколских општина.20) Тако је на Калајев захтев, цар одбио да их прими, па је меморандом предат Дворској канцеларији, а аустроугарска влада је одговорила са још већим притисцима и застрашивањима. За овај подухват Глигорије Јефановић је имао подршку, како православних Срба, тако и муслимана.21) После одбијеног пријема код цара, добио је још већу подршку у свим српским земљама и од митрополита Михаила.22)

Фебруара 1897. распуштене су мостарска и сарајевска црквеношколска општина,23) са Војиславом Шолом је саставио и Други царски меморандум, који су крајем марта 1897. лично уручили цару, али је Бенхамин Калај израдио царско решење, у коме поводом српских жалби није пронађено ништа конкретно,24) меморандум поново није има резултата.25)

Године 1897. помогао је покретање „Српског вјесника“.

На предлог владе 1898. саставио је нацрт устава, који је јула иста години предао патријарху Јоакиму III. За потребе преговра, којим се желело смањити утицај Патријаршије и омогућавање црквене и школске самоуправе, више пута је боравио у Цариграду, а од 1899. до 1900, око нацрта устава је преговарао и са босанскохерцеговачким митрополитима. Преговарао је и са вођама муслиманског аутономног покрета.26) Маја 1900. приредио је и Трећи царски меморандум, који је после преговора са Калајем, наредне године предао цару. Осим већ наведених жалби, у овом меморандуму је више пажње посвећено католичком прозелитизму и протежирању католичке цркве у односу на православну. Године 1902. предао је и Четврти царски меморандум.27)

У периоду 1901—1903. од Обреновића и Пашићеве владе, преко разних канала је примао новчану помоћ.28) Са Војиславом Шолом је 1903. поднео захтев за покретање листа „Српска ријеч“. На оснивачкој скупштини деоничари Српске ационарске штампарије у Сарајеву је 1904. изабран за председника друштва. Септембра 1904. са делегацијом босанско-херцеговачких Срба присуствовао је крунисању краља Петра I Карађорђевића.29)

По усаглашавању са Цариградском патријаршијом, аустроугарски цар је 1905. потписао решење о уређењу црквеношколске управе, које је свечано проглашено у Сарајеву, а Глигорије Јефтановић је постао потпредседник Великог управног и просветног савета за целу Босну и Херцеговину, као и Управног и просветног савета Дабро-босанске митрополије и ту функцију је обављао у периоду 1905—1914. По проглашењу анексије 1908. у Будимпешти је потписао заједничку изјаву о томе да је пријседињавање Босне и Херцеговине Аусторугарској учињен без знања народа и против његове воље. Пошто је Србија била присиљена да призна анексију, наредне године у Бечу је дао изјаву како ће бити одан династији хабзбуршке династије и исте године је потписао споразум о заједничком деловању са вођама других политичких група.30)

Када је фебруара 1910. донет устав, постигнут је споразум о изласку Српске народне организације на јединствене изборе31) и од 1910. био је вирилини члан Босанског сабора,32) као и члан буџтскот, финансијског и контролног одбора.33) Године 1911. одликован је орденом Франца Јозефа, другог реда.34)

Након Сарајевског атентата хрватки и муслимански демонстрати демолирали су његову кућу, хотел, трговине, штале, и порушена је кућа у којој се налазила редација „Српске ријечи“. Ухапшен је и осуђен на годину дана тамнице. По одслужењу казне је пребачен у кућни притвор, уз кауцију. Године 1917.35) са другим српским политичарима захтевао је помиловање осуђеника из Бањалучког процеса.36)

Након Првог светског рата је приступио радикалима.37)

Постао је председник Народног вијећа за Босну и Херцеговину и први председник Привременог народног представништва у Београду.38) Први је отворио заједнички парламент Срба, Хрвата и Словенаца.39)

И после

Након Другог светског рата, имовина коју је његова породица вековима стицала је национализована. Хотел „Европа“ је 1992. прво претворен у логор за Србе, а потом је 1. августа исте године запаљен. Обновљен је и поново отворен 2008. под називом Јуроп (ен. Europe).40)

Кречана у Хаџићима је 1954. године дошла под управу среза Сарајево, ради задовољавања и снадбијевања сарајевских грађевинских фирми за потребе обнове и изградње града, посебно ради изградња насеља Грбавица.41)

Његов гроб се налази на православном гробљу Свети арханђели Георгије и Гаврило на Кошеву.42)

Породица

Имао је две ћерке; Круну удату за Милана Сршкића и Драгицу удату за Мирослава Спалајковића, као и три сина Душана, Здравка и Манојла.43)

Литература

1) , 3) , 7) , 9)
Ненад Урић, 2009, стр. 399
2) , 4) , 6) , 40)
Вукашин Беатовић, 11. 3. 2012.
5)
Муфид Гарибија, 2014.
8) , 41)
Туризам Хаџића, Елхана Селмановић
10) , 11) , 13) , 17) , 19) , 22) , 24) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 33) , 35)
Ненад Урић, 2009, стр. 400
12) , 14) , 16) , 18) , 21)
Ст. Кобасица, 16. 3. 1927, стр. 1
15) , 20) , 23) , 25)
Ђорђе Микић, 2009.
32)
Владимир Ћоровић, 1927, стр. 140
34) , 36) , 37)
Ненад Урић, 2009, стр. 401
38)
Владимир Ћоровић, 1927, стр. 141
39) , 43)
Време, 16. 3. 1927, стр. 4
42)
КЈКП Покоп - Сарајево, Свети арканђели Георгије и Гаврило - Гробље
Штампање