Корисничке алатке

Алатке сајта


ђорђе_симић

Ђорђе Симић

Ђорђе Симић (Београд, 16/28. фебруар 1843 — Земун, 11. октобар 1921), српски политичар и дипломата. Два пута је био председник владе Краљевине Србије, али највећи део живота провео је у дипломатској служби.

Порекло и школовање

Ђорђе Симић је био син истакнутога уставобранитеља Стојана Симића, а рођен је 28. фебруара 1843. године у Београду.1) Његов отац стекао је велико богатство трговином у Србији и Влашкој.2) Остао је рано без оца 1852, када је имао девет година. Као будући наследник породичног богатства био је презаштићен и изолован од вршњака.3) Тутори су се бринули о финансијским пословима до његовог пунолетства, а стриц Алекса Симић је био питан за све важније одлуке у породици.4) Његов тутор и рођак био је Милан Симић.5) Пошто је био једини мушки потомак из богате куће најпре су га образовали приватни учитељи код куће.6) По први пут је из кућне презаштићености изашао, када је кренуо у 3. разред гимназије.7) Уписао се 1858. на Лицеј у Београду.8) У Лицеју се највише дружио са Јевремом Марковићем. Након завршеног Лицеја уписао се у јесењи семестар 1861. на студиј филозофије у Берлину.9) Ту се у почетку дружио са Миланом Богићевићем. Велики утицај на њега имала су предавања о људској слободи професора Мишељеа.10) Берлин је напустио марта 1863. и уписао се на Филозофски факултет универзитета у Хајделбергу.11) Након стицања пунолетства неколико месеци је провео у Београду, да би преузео водећу улогу у породици и решио се тутора.12) У јесен 1864. студије права је наставио на Сорбони у Паризу.13) У Паризу је остао до краја лета 1866.14) У Паризу се упознао са Едуаром Лабулеом, теоретичарем францускога либерализма.

Дипломатска каријера

Оженио се 1867. Јеленом Карађорђевић, ћерком кнеза Александра Карађорђевића, али она је исте године умрла.15)16) По други пут оженио се 1869. Јулком Пржић, али и без ње је остао 1872.17) Ступио је 1867. у државну службу, почевши најпре од положаја кацеларисте, да би за три године добио положај секретара.18) Највећи део живота провео је у дипломатској служби. Од 1867. до 1884. радио је најпре у министарству иностраних послова под старатељством Јована Ристића, а онда као посланик у Софији, Петрограду и Бечу.19) У Србији, либералном листу Љубомира Каљевића, објавио је серију чланака о источном питању, а онда је те текстове објавио 1870. у брошури Источно питање у Србији.20) За време Првог српско-турског рата 1876. славенофилски кругови су преко Црвеног крста уплаћивали новац и слали опрему за болнице.21) Ђорђе Симић је био један од оснивача и потпредседник Српског одбора Црвеног крста и руководио је пословима Црвенога крста у Београду.22) У министарству иностраних послова доспио је 1879. до положаја начелника политичкога одељења.23) Понуђен му је 1880. положај министра иностраних послова, али он је одбио понуду за положај, за који се након пада Јована Ристића није очекивао дуг век.24)

Постављен је 1882. за генералнога конзула у Софији и ту је остао све до прекида дипломатских односа са Бугарском 1884. због бреговске афере.25) Као посланик у Софији морао је да прати и шаље извештаје о кретању свог пријатеља, свргнутог митрополита Михаила.26) Пошто су након Тимочке буне 1883. године Никола Пашић, Аца Станојевић и други истакнути радикали избегли у Бугарску добио је задатак да прати њихово кретање, тражи њихово изручење и стално протестира код бугарских власти.27) По први пут се 1886. јавно изјаснио да припада либералима.28) Један је од потписника споразума либерала и радикала 1886. године. На предлог Јована Ристића обављао је дужност начелника Министарства иностраних дела уместо Милана Христића, који је тада пратио краља у Беч.29) Крајем 1887. постављен је посланика при царском двору у Русији, а у Русију је стигао марта 1888.30) Учествовао је 1888. у раду Уставотворног одбора за израду нацрта Устава из 1888.31) Од 1887. до 1890. био је посланик у Петрограду. Као посланик суочавао се са проблемом краљице Наталије Обреновић, која је уживала велики углед у Русији.32) Краљица је живела ван Србије, а по споразуму краља Милана са Намесништвом сина Александра је могла да виђа само ван Србије, па је Симић 1889. морао да задржава краљицу и убеђује да не путује у Србију.33) Краљица је ипак отпутовала у Србију, али није јој дозвољена посета двору. За време Симићевога мандата избила је и афера око око етнографске карте у листу Известија, где су читава подручја у Македонији приказана да припадају бугарској етничкој скупини.34) Некако је успео да се избори за деломичну ревизију карте, на којој Македонија није добила ни српску ни бугарску боју, него ознаку да ту живе македонски Словени.35)

Од 1890. до 1894. био је посланик у Бечу. Одмах након ступања на дужност посланика у Бечу влада је од њега тражила да учини све да се укине аустријска забрана увоза стоке из Србије.36) У јесен 1890. поново је била отворена аустроугарска граница за увоз стоке из Србије.37) Нови проблеми јавили су се због српског закона о трошаринама, којим је уведен намет на намирнице, које се нису производиле у Србији. Под притиском Беча српска влада је морала да попусти. Припремао је преговоре за склапање Трговинског уговора са Аустријом.38) Симић је морао да се оправдава пред замеркама Беча да Србија пружа уточиште бугарским емигрантима, који су радили против бугарске владе.39)

Председник владе

Именован је за председника владе и министра иностраних послова 24. јануара 1894.40) Била је то неутрална влада, чији задатак је био да брани династију и стишава страначке страсти. Међутим, таква влада није одговарала радикалима као парламентарној већини. Влада је из државне службе избацивала радикале под изговором да су они раније напунили службу својим присташама.41) За кратко време заменила је 40%-60% чиновника. Краљеви Милан и Александар Обреновић сматрали су да влада није довољно енергична у борби са радикалима.42) Ђорђе Симић је био помирљиве природе, склон дипломатији и нагодби са радикалима и није очекивао да ће двор од њега да тражи тако жесток прогон радикала.43) Знало се да је Ђорђе Симић наклоњен краљици Наталији, па је бивши краљ Милан сумњао да жели нагодбу са радикалима баш зато јер је краљичин човек.44) Симићева влада пала је 3. априла 1894. након оставке министра Чедомиља Мијатовића.

Друга влада

Након пада владе вратио се на место посланика у Бечу, где је био до краја 1896.45) Именован је по други пут за председника владе и министра иностраних послова 27. децембра 1896. За разлику од прве владе та влада била је састављена углавном од радикала и неутралаца.46) Краљ Александар Обреновић је мислио да ће неутрални министри да обуздавају радикале, али брзо се показало да радикали доминирају владом.47) Симић је више био посредник између краља и радикала, него шеф владе.48) Радио је више као дипломатски представник по туђим упутама и без праве иницијативе. У време Критскога устанка и пред Грчко-турски рат 1897. Симићева влада је преговарала са Турском и нудила је неутралност, а заузврат је добила уступке у Македонском питању.49) Турска је допустила отварање српских школа у у битољском и солунском вилајету, а што се тиче скопљанскога владике Фирмилијан Дражић је постављен само као привремени администратор.50) Јован Ристић и Владан Ђорђевић и многи други тврдили су да је влада могла много више да добије приликом Грчко-турскога рата, а то је могло бити одвајање наше цркве у Турској од Цариградске патријаршије или бар скопљанскога владику, а не привременога администратора.51) Његова влада успела је да након вишегодишњег неповерења склопи трговински споразум са Бугарском. Краљ Милан је из иноземства радио против Симићеве владе, која га је обесхрабривала од повратка у Србију. С друге стране краљица Наталија се залагала за одржање владе. Када је утицај краљице Наталије ослабио и она лета 1897. напустила Србију ојачао је утицај краља Милана, који се помирио са краљем Александром, па је влада пала 19. октобра 1897.52)

Каснија активност

Постављен је фебруара 1898. за члана Државног савета.53) Због присуствовања радикалској забави на Коларцу пензионисан је заједно са Рашом Милошевићем и Лазаром Пачуом.54) Након Ивањданског атентата на краља Милана Милован Миловановић је оптужен је и осуђен у одсутности на две године затвора, а у тој оптужници се помињао и Ђорђе Симић, чију преписку су нашли код Миловановића.55) Као доказни материјал на суђењима су се користила и Симићева писма Сави Грујићу.56) Његова писма објављена су и у штампи, али истрага против Симића била је обустављена.57) Поново је 1900. након свадбе Александра Обреновића постављен за члана Државног савета.58) Исте године постављен је за посланика у Риму.

Постављен је 1901. за председника Државнога савета и сенатора.59) Као сенатор и председник Државног савета приближио се радикалима, па је критиковао смену владе Михаила Вујића и уставну ревизију.60) На месту председника Државног савета био је до краљевог државног удара 24. марта/6. априла 1903.61) Тада је био поново пензионисан. Након Мајског преврата посредовао је између радикала и руског посланика у Београду.62) Био је у делегацији, која је новог краља Петра I Карађорђевића допратила у Србију.63) Поново је постао члан Државног савета. Посланик у Цариграду био је од 1903. до 1906, а од 1906. до 1912. био је српски посланик у Бечу.64) Један је од оснивача Црвенога крста 1876, а дуго је био и председник Црвенога крста.65) У његовој богатој библиотеци чувана су многобројна историјски значајна документа, али за време Првога светскога рата аустроугарска војска је попљачкала библиотеку и однела све књиге и документе.66)

Политичка начела и особине

По политичким начелима био је прави европски либерал.67) Још као студент у Паризу упознао се са Едуаром Лабулеом, теоретичарем францускога либерализма.68) Симић је на српски превео великога либерала Бенжамена Констана69) и његова дела О начелима политике и О министарској одговорности.70) Био је русофил у спољашњој политици. Имао је веома отмено понашање. Слободан Јовановић за њега тврди да је беспрекорно вршио упутства својих старијих, али да у изузетним приликама сам није показивао иницијативу и досетљивост.71) Очево богатство није знао да сачува, него је добрим делом расипао.72)

Литература


Djordje Simic

1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, 95-96
2) , 19) , 47)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 176
3) , 4)
Ана Столић, 2003, стр. 43
5)
Ана Столић, 2003, стр. 48
6)
Ана Столић, 2003, стр. 45
7) , 8)
Ана Столић, 2003, стр. 46
9)
Ана Столић, 2003, стр. 49
10)
Ана Столић, 2003, стр. 50
11)
Ана Столић, 2003, стр. 51
12) , 13) , 14)
Ана Столић, 2003, стр. 54
15) , 18)
Ана Столић, 2003, стр. 68
16) , 23) , 25) , 45) , 59) , 64) , 65) , 70)
НА
17)
Ана Столић, 2003, стр. 70
20)
Ана Столић, 2003, стр. 72
21) , 22)
Ана Столић, 2003, стр. 82
24)
Ана Столић, 2003, стр. 88
26)
Ана Столић, 2003, стр. 97
27)
Ана Столић, 2003, стр. 99
28) , 29) , 30) , 31)
Ана Столић, 2003, стр. 109
32) , 33)
Ана Столић, 2003, стр. 128
34)
Ана Столић, 2003, стр. 130
35)
Ана Столић, 2003, стр. 132
36)
Ана Столић, 2003, стр. 138
37)
Ана Столић, 2003, стр. 139
38)
Ана Столић, 2003, стр. 149
39)
Ана Столић, 2003, стр. 150
40)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 6
41) , 42)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 14
43) , 44)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 15
46)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 175
48) , 67) , 68) , 69)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 178
49)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 192
50)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 190-192
51)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 193-199
52)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 239
53)
Ана Столић, 2003, стр. 232
54)
Ана Столић, 2003, стр. 233
55) , 56) , 57)
Ана Столић, 2003, стр. 234
58)
Ана Столић, 2003, стр. 235
60) , 62) , 63)
Ана Столић, 2003, стр. 243
61)
Ана Столић, 2003, стр. 242
71) , 72)
Влада Александра Обреновића, 2, стр. 177
ђорђе_симић.txt · Последњи пут мењано: 2022/05/09 10:32