Добро дошли на Српску енциклопедију

Чедомиљ Мијатовић

Чедомиљ Мијатовић (Београд, 5/17. октобар 1842 — Лондон, 14. мај 1932), српски историчар, политичар и економиста, професор политичке економије и финансија на Великој школи у Београду, министар финансија и иностраних дела, посланик у Цариграду и Лондону и државни саветник.

Биографија

Чедомиљ Мијатовић

Рођен је од мајке Ракиле Кристине (1826—1901) српско-шпанског порекла, и оца Милана (1805—1852). Родитељи су му се доселили из јужне Угарске. Отац је по занимању био адвокат, а у Првој београдској гимназији је предавао латински, историју и географију.1)

Школовање

Основну школу, гимназију и Лицеј је учио у Београду,2) уз Матију Бана, Ђорђа Малетића, Владана Ђорђевића, Чедомиљ је био међу првим ученицима „Првог српског друштва за гимнастику и борење“, које је 1857. основао Стеван Тодоровић.3) Када му је било двадесет година, приликом Апир-пашиног бомбардовања Београда 1862. године са Калемегдана, се придружио уједињеној омладини и са групом другова подигао барикаде на којима је стражарио неколико месеци.4) На Лицеју је завршио права (1862), а затим је државном стипендијом студирао политичко-економске науке у Минхену, Лајпцигу и Цириху5) и Бечу.6) Пред одлазак на студије, тадашњи министар финансија Коста Цукић га је саветовао да посебну пажњу обрати на банке и њихове установе, које су Србији биле преко потребне за развој српске економије, јер у том тренутку Србија није имала ни једну.7) Када је завршио студије, стекао је искуство радећи у аустријским банкама. За време студија у Лајпцигу упознао је Енглескињу Елодију Лаутон (енгл. Elodie Lawton) (1825—1908). Венчали су се у руској цркви у Лајпцигу априла 1864. године.8) Елодија је брзо научила српски и касније се бавила превођењем на енглески, а објавила је и „Историју модерне Србије“ (1872). Била је веома активна у друштвеном животу Београда и витални извор информација за све британске дипломате и путнике који би се нашли у Београду.9)

Запослење

У Београд су се вратили 1865. када је Чедомиљ постао суплент, а затим 1866. године и професор Велике школе. Школу је напустио три године касније 1869. када је постао начелник Министарства финансија. Тако је дошао у контакт са Јованом Ристићем, који му је поверио неколико дипломатских мисија. Године 1869. је боравио у Бечу ради питања отоманских железница, а као незванични представник Србије у Лондону 1871. на коференцији која је расправљала о саобраћају на Дунаву.10) Аустроугарска иницијатива је тада била да успостави полицијску контролу на Дунавом, и уклони комисију састављену од свих подунавских земаља, укључујући и Србију. Ова иницијатива на крају није прихваћена, а Чедомиљ Мијатовић је организовао значајан отпор таквом предлогу. Мисија у Лондону је оставила снажан утисак на њега и пробудила велику наклоност према Британији.11)

Био је члан комисије, а затим и Одбора „Чупићеве задужбине“, од његовог оснивања 1871. па до своје смрти, пуних 58 година. Рад у Одбору је био добровољан и без икакве надокнаде.12)

Политика

Године 1872, незадовољан, отишао је у Енглеску. Затим се вратио априла 1873. у Србију и постао министар финансија у Ристићевом кабинету,13)

Седамдесетих година се интезивно укључио у политички живот, прво као либерал, касније као напредњак. У пет кабинета је био министар финансија (1873—1874, 1875, 1881—1883, 1886—1887, 1894) и два пута је обављао дужност министра спољних послова (1880—1881, 1888—1889).14)

Као министар финансија је потписао неколико важних закона везаних за реформу монетарног и привредног система земље: Закон о мерама (1873), по коме је уведен метрички систем, чиме је Србија напустила турски мерни систем, затим Закон о ковању српске сребрне монете (1873), којим је сребрни динар изједначен са француским франком, а новчани систем у Србији требао да се уклопи у систем међународне монетарне конвенције. Том приликом је баш он донео одлуку о избору назива новчанице,15) Посланици у скупштини су предлагали имена динар, стопарац, стопар, па чак и франак, као синоним за стабилност. Он је тада, као министар финансија објаснио да је цар Лазар ковао новац под именом динар.16) Такође су донесени Закон о помагању индустријских предузећа, заснован на концесијама и Закон о „шест дана земље“,17) или „окућје“18), који је требао да заштити сеоска породична домаћинства.19)

Још по окончању Берлинског конгреса у Србију су долазили захтеви из Беча да се Аустроугарској да статус најповлашћеније нације, а у супротном постојале су претње царинским ратом и затварање српског тржишта, због чега би дошло до слома српске привреде. Сматрајући да би тиме Србија дошла под пуну контролу Беча, што је по сваку цену требало избећи, Ристић је покушавао да проблем реши склапањем привремених трговинских уговора са Русијом, Италијом и Енглеском, али је на крају, под спољним и унутрашњим притисцима, поднео оставку 1880. године.20)

Напредњак

Осамдесетих година Чедомиљ Мијатовић је напустио Либералну странку и придружио се младоконзервативцима,21) групи конзерватинвих талентованих и образованих четрдесетогодишњака из бољих српских кућа, а затим је са пријатељима основао Напредну странку, којој је Милан Обреновић поверио формирање нове владе 1880.22) на челу се Миланом Пироћанцем. Други човек у странци и најбољи говорник међу напредњацима Милутин Гарашанин је постављен за министра унутрашњих дела, Чедомиљ Мијатовић је био министар иностраних дела, а Стојан Новаковић је водио Министарство просвете.23)

Чедомиљ Мијатовић је важио за човека веома блиског двору. Као повереник Милана Обреновића,24) је учествовао у преговорима за склапање такозване „Тајне конвенције“ са Аустругарском 1881,25) због чега је касније највише критикован.26)Тајна конвенција“ је остала упамћена као издвојени документ и сведочанство о предаји државног и националног суверенитета у миру, зачет у атмосфери прављења комбинација након озбиљних претњи по државу Србију и примамљивих понуда за највише носиоце власти.27) За овакву политику цар Фрањо Јосиф одликовао га је Орденом Гвоздене круне првог реда, чиме је, према сопственој изјави стекао право на титулу грофа,28) али са таквим звањем није могао да се похвали у Србији.29) Сазнавши за одредбе, Пироћанац и Гарашанин су у првом тренутку хтели у знак протеста да дају оставку, а затим су ипак прихватили споразум,30) али је Мијатовић после тога смењен и постављен за министра финансија.31)

За време владе Милана Пироћанца је спроведен широк програм модернизације и донесена група закона, која је требала да измени српско друштво, у чијој је изради предлога учествовао као министар финансија. Тада су донесени Закони о штампи и зборовима, који су гарантовали слободу штампе, Закон о судијама, за гарантовање независности судства, Закон о школству, Закон о војсци, сет закона којима је утемељен нов порески систем, закони о постојању и организовању политичких странака и слободи оснивања неполитичких организација.32)33) После безуспешних предлога у Народној скупштини 1879. и 1881, на његов предлог је 1883. прошао скуштинску процедуру Закон о Народној банци Краљевине Србије, са циљем да се јефтиним капиталом и добро уређеним кредитима унапреде трговина и народна радиност.34) Тако је формирана Привилегована народна банка Србије (1883),35) као приватно акционарско друштво. Године 1885. је дошло до праве експанзије новчаних завода, који су са малим почетним капиталом водили коректну кредитну политику и тиме стекли поверење грађана.36) У истом периоду је Србија узела зајмове у иностранству.37) Њему се испрва земерало што није знао да се цењка са страним зајмодавцима, да је био превише попустљив и што скупштину није обавештавао о правом финансијском стању у држави, али се каснијом анализом показало да је управо то што је обезбедио средства по било коју цену, омогућило напредњацима да брзо спроведу реформе.38)

У овом периоду је био главни преговарач за грађење железнице кроз Србију. Крајем 1881. је потписао трговински уговор са Аустроугарском, који је обухватао и царински савез и пограничне олакшице за целу земљу. У вези овог уговора имао је оштре дебате са Ристићем, као председником владе, који је сматрао да треба затворити увоз робе из Аустроугарске, али је он сматрао да је уговор добар због извоза пољопривредних производа.39) Укључивање Србије у капиталистички систем је због тога ишло веома споро. Око 90% извоза Србије, највише пољопривредних производа, је одлазило на тржиште Аустроугарске, а 60% увоза, машина и луксузне робе је потицало из ње. Ова потчињеност Аустроугарској у економском смислу је повлачила за собом и политичку зависност, и спречавање развоја српске привреде.40)

Као министар иностраних дела Кнежевине Србије, са дипломатским представником САД Јуџином Скајлером је потписао у Београду 1881. године конзуларну конвенцију и трговински уговор. Уговор је ратификован, а 1882. године га је Народна скупштина Краљевине Србије обнародовала.41) Ови документи улазе у ред најстаријих билатералних међународно-правних аката Србије.42)

У периоду 1883—188543) је прихватио понуду да остане у влади, и постао члан Државног савета и посланик у Лондону (1884—1886),44) а затим је поново био министар финансија у кабинету Јована Мариновића,45) од 1886-1887 и затим министар финансија и спољних послова 1888-1889.46)

После Српско-бугарског рата (1885) је био главни делегат за склапање мира,47) почетком 1886. године у Букурешту, који је зебележен као најкраћи мировни уговор икада написан. Текст споразума који је потписао је садржао само једну реченицу „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске.” Мир је успостављен без територијалних измена, ратне одштете, али и без понижења за поражене.48)

После абдикције краља Милана 1889. више није био министар.49) У периоду 1889—1894 је живео у Лондону. У периоду 1891—1893 и од 1903. до Првог светског рата је редовно слао чланке за београдски „Трговински гласник“ и тако био први српски дописник из Лондона. Писао је о Лондонској берзи, британској економији и култури.50) Године 1894. се вратио у Београд, и по последњи пут преузео дужност министра финансија, али му је мандат трајао свега два месеца, пошто је Влада поднела оставку.51)

Од 1895. био је посланик у Лондону, а затим у Цариграду (1900), али је на ту дужност поднео оставку. Учествовао је као одборник Краљевине Србије на Хашкој мировној конференцији 1899,52) мада ни Влада, ни краљ Александар Обреновић нису имали поверења у међународне законе и судство.53) На самом крају каријере 1901. постао је члан сената.54) После тога се вратио у Лондон да успостави српску трговачку агенцију, 1902. је постао по трећи пут српски изасланик у Лондону.55) После Мајског преврата и убиства Александра Обреновића је пензионисан (1903) и од тада, па до краја живота је боравио у Лондону.56)

Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одбора за науке државне и историјске) од 8/20. јануара 1867. а наименован је за правог члана Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) 5/17. априла 1887. Са приступном беседом: „О госпођи Јели Балшићки“ је 27. септембра/9. октобра 1887. проглашен за члана српске краљевске академије57) Обаваљао је функцију секретара Академије друштвених наука Српске краљевске академије од 27. маја/8. јуна 1887. до 2/14. априла 1889. Такође је био председник Српске краљевске академије од 6/18. фебруара 1888. до 24. децембра 1888.58)

Био је почасни члан Краљевског историјског друштва у Лондону.59)

Половином 1914. године му је понуђено место архиепископа у Скопској архиепископији, са великим изгледима да касније буде изабран за патријарха Српске националне цркве. Мада је размишљао о томе да понуду прихвати и искористи прилику да надахне Српску цркву „истинским духом“, али је понуду на крају ипак одбио, признавши да ни сам не верује у све црквене догме.60)

Умро је заборављен и сиромашан, у Лондону 14. маја 1932, у деведесетој години.61)

Дела

Бавио се писањем у више области: књижевност, економија, публицистика, историја, а његове бројне публикације још увек нису систематски проучене.62) Још као ђак је почео да објављује своје радове. Највише је писао романтичне приповетке. Прочуо се после проповетке „Зека Буљубаша“ (1882). У педесетим годинама се поново вратио књижевности и у периоду (1890—1901) написао четири веће приче „Иконија везирова мајка“, „Ракјо од Расине“, „Кнез Ладоје“ и „Сиромах Марко“, које му је публика лепо примила, али критика није добро оценила њихову уметничку вредност. Такође нису имале ни историјску вредност. Највећу пажњу је посветио историји од 15. до 17. века. Такође је написао путопис „Цариградске слике и прилике“ (1901).63)64)

Као професор је писао књиге из области економије „Извод из политичке економије“ (1867) , „Наука о државним финансијама“ (1869), у којој је као поборник економског либерализма објаснио своје виђење економског напретка на бази приватне својине и „Историја трговине“ (1893).65) Касније је за трговачку школу објавио „Услове успеха“ (1893), као и прве студије о историји финансија Србије, „Финансије српског краљевства“, „Извори за финансијски доходак у 13. и 14. веку“, „Студије за историју српске трговине 12. и 13. века“, „Трговачка политика српских краљева и царева“ (1864—1875). Као историчар бавио се разним темама, а највише онима које су слабо обрађиване у дотадашњој литератури, касне периоде српске историје, доба после Косовске битке и за векове турске власти.66) Главно му је дело студија о „Ђурађу Бранковићу, господару Србимa, Подунављу и Зетском приморју“ (у две књиге 1880 и 188267), последњем знаменитом владаоцу средњевековне Србије, исцрпно и богато документовано, али на доста места некритички обрађено, у чијем писању му је помогла његова жена, која је пратила његов рад и преписивала историјске изводе68), као и део три студије о Балшићима (1881–1886), затим „Пад Цариграда“ (1453) (1877), „Пре триста година. Прилог к изучавању извора за историју нашег народа“ (1872), „Из млетачке плаве књиге“. У Споменику Академије је објавио радове из историје Енглеске из прве половине 19. века.69)70)71)

Био је један од најактивнијих преводилаца са енглеског језика,72) у 19. веку.73) Превео је „Историју цивилизације у Енглеској“, од Хенрија Томаса Бакла.

На енглеском је написао четири књиге, од којих значај историјских извора имају „Једна краљевска трагедија, прича о убиству краља Александра и краљице Драге“ (A Royal Tragedy, being the story of the Assassination of King Aleksander and Queen Draga of Serbia) (1906), аутобиографија „Успомене балканског дипломате“ (The Memoirs of a Balkan Diplomatist) (1917).74)75) Према сопственом објашњењу, аутобиографију је написао да би као сведок забележио борбе између Русије и Аустроугарске на Балкану и своје погледе о Источном питању, које је довело до Кримског рата, Руско-турског рата, Балканског рата.76) Исте године када му је умлра жена објавио је на енглеском у Лондону дело под насловом „Србија и Срби“ (Servia and the Servians) (1908).77)

Литература

Вањске везе

1) , 8) , 9) , 11) , 28) , 30) , 50) , 51) , 53) , 55)
Слободан Г. Марковић, 2008
2) , 4) , 15) , 17) , 19) , 21) , 22) , 35) , 37) , 44) , 46) , 47) , 54) , 59) , 65) , 73)
Весна Матић, 2007
3)
Гордана Милојковић, 2011
5) , 10) , 13) , 24) , 25) , 26) , 31) , 43) , 45) , 49) , 56) , 63) , 69) , 72)
Владимир Ћоровић, 1927
6) , 14) , 62) , 66) , 70) , 75)
Народна библиотека, Архива
7)
Божо Стојановић, 2009
12)
Мира Софронијевић, 2003, Књижевни фонд Чупићеве задужбине: Никола Чупић
16)
Соња Шуловић, 2014
18) , 34) , 36) , 38) , 40)
Борис Н. Кршев, 2013
20) , 29)
Зорица Марковић, Влада Арсић, 2012
23) , 33)
Владимир Анђелковић, 2008
27)
Радован Калабић, 2009
32) , 52)
Драган Д. Лакићевић, 2007
39) , 48) , 60) , 61) , 76)
Соња Ћирић, 2009
41)
Зорица Јанковић, 2006
42)
Слободан Кљајић, 2006
57)
Српска краљевска академија Год. 1 (1887) 131–134
58) , 74)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007
64)
Чедомиљ Мијатовић, 1901
67) , 68)
Чедомиљ Мијатовић, 1880
71)
Константин Јиречек, 1952
77)
Чедомиљ Мијатовић, 1908
Штампање