Корисничке алатке

Алатке сајта


слободан_јовановић

Слободан Јовановић

Слободан
Јовановић
слободан_јовановић.jpg Слободан Јовановић, рад Уроша
Предића, Уметничка збирка САНУ

Рођење:
3. децембар 1869.
Нови Сад,
Аустријско царство

Смрт:
12. децембар 1958.
Лондон,
Уједињено Краљевство

Познат као:
правник, политичар, књижевник,
професор и председник владе

Слободан Јовановић (Нови Сад, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, 12. децембар 1958), српски научник,1) правник, историчар, политичар и писац, професор Великe школe, професор и ректор Универзитетa у Београду и председник владе у избеглиштву у Лондону.

Биографија

Родио се у Новом Саду, 21. новембра/3. децембра 1869. године, као син првенац, од мајке Јелене, рођене Маринковић и оца Владимира,2) политичара либерала,3) изгнаника кнеза Милана Обреновића. Слободан Јовановић је први Србин који је понео име Слободан.4) Имао је млађу сестру, која се звала Правда.5) Прве године детињства је провео с родитељима у Италији и Швајцарској, а 1872. године отац се вратио у државну службу у Београду.6)

Школовање

У Београду је завршио основну школу,7) а затим Прву београдску гимназију 1886. Породица се после тога преселила у Минхен ради образовања деце. Тамо је Слободан студирао права и дружио се са сликарем Пајом Јовановићем и драмским писцем Хенриком Ибзеном. Још пре него што је напунио осамнаест година, уписао се као државни стипендиста на Правни факултет у Женеви. Тамо је 1890. завршио права и по сопственој жељи, наставио да изучава јавно право на Париском универзитету, које је завршио 1892.8)

Запослење

После завршених студија се вратио у Београд, где је постављен за писара друге класе Првостепеног суда Подунавског округа. Врло брзо је унапређен и постављен за секретара пете класе Министарства иностраних дела. У министарству се највише бавио „маћедонским пословима”. На предлог министра иностраних послова Александар Обреновић га је поставио за аташеа посланства у Цариграду.9)

Први књижевни радови

Свој књижевни рад је започео 1893, књижевним и позоришним критикама, које је објављивао под под псеудонимима. Писао је о књижевницима (Свифту, Стендалу, Золи, Ибзену, Мередиту, Прусту), али и о филозофу Волтеру, политичару Гледстону и другима. Критички је анализирао писање о Србији у енглеским листовима, „Тајмсу” и „Стандарду” и настојао да оповргне њихове тенденциозне ставове.10) Био је сарадник књижевних и стручних и политичких листова, као што су „Зора” из Мостара, „Српски преглед”, „Бранић”, „Архив за правне науке”, „Видело”, „Ред”. Развио је свој сопствени стил писања. Био је један од оснивача (1901), сарадника и утицајнијих чланова уређивачког одбора „Српског књижевног гласника”,11) у коме је објављивао стручне расправе и чланака из књижевности.12)

Професор

Слободан Јовановић (између 1898. и 1900), аутор Милан Јовановић

До 1897. године био је секретар министарства унутрашњих послова. У периоду 1897—1905. професор Велике школе, па затим професор Београдског универзитета.13) За ванредног професора Правног факултета је изабран са непуних 28 година и том приликом је држао приступно предавање О суверености, које је касније објављено у правном часопису „Бранич”. Указом Александра Првог из 1900. изабран је за редовног професора. Предавао је јавно међународно и државно право и радио је као професор до пензионисања.14)

На Правном факултету је 1906. основан часопис „Архив за правне и друштвене науке”, орган факултета, који је битно обележио историју српске правне науке. У њему је Слободан Јовановић имао посебну рубрику Парламентарна хроника, где је годинама писао анализу и критику рада уставних институција власти — Скупштине, краља и Владе.15)

Два пута је биран за ректора Београдског универзитета 1913/14. и 1920/21.16) Био је наставник велике енергије, потпуно посвећен својој струци и позиву, а по сведочењу његових ученика, и поред тога што није био добар беседник и предавач, његова предавања су привлачила слушаоце. Од већине својих предавања на Правном факултету у периоду од 1897. до 1940. објављивао је књиге.17)

Исте године када је изабран за редовног професора Београдског универзитета, на предлог Стојана Бошковића и Јована Цвијића је изабран за дописног члана Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 4/17. фебруара 1905, а три године касније 4/17. фебруара 1908. постао је и прави члан (Академије друштвених наука). Са приступном беседом: Уставобранитељи и њихова влада 1838–1858, проглашњен је за академика 15/28. децембра 1911.18) Функцију секретара Академије друштвених наука Српске краљевске академије је вршио од 22. фебруара/4. марта 1914. до 7. марта 1925, а председника Српске краљевске академије је од 31. јануара 1928. до 31. јануара 1931. Постао је редовни члан Српске академије наука 22. марта 1948.19) Био је члан чешке и пољске академије наука.20)

Рад на факултету и на академији је прекидао само у време ратова. У Првом и Другом балканском рату, као војни обвезник је био постављен за шефа Пресбироа при Врховној команди. Заједно са српском војском, у Првом светском рату је прошао кроз Албанију и стигао на Крф, где је написао есеје о Љубомиру Недићу и Стојану Новаковићу. Такође је учествовао на Мировној конференцији у Паризу 1918—1919.21)

Мада се бавио уставним правом, политичком историјом и описивањем политичких прилика у Србији и Југославији свог доба, у жељи да сачува објективност научника и независност, није учествовао у писању устава.22) И поред тога што се клонио политике, уживао је неоспоран углед и имао својеврсну „просветитељску мисију”. У важним тренуцима многи су били заинтересовани за његове ставове, које су листови су објављивали у рубрикама Наш Волтер мисли.23)

Одликован је Орденом Светог Саве, првог степена 1923.24)

Са неколицином млађих колега, највише са Правног факултета, тридесетих година је био утемељивач социологије, као посебне науке у Србији. Бавио се социологијом историје, социологијом права, политичком социологијом и проучавао је однос између друштва и религије. Године 1938. објавио је две свеске скрипати са докторантског курса, под насловом Социологија религије.25)

Од 1932. улагао је пуно труда на подизању зграде Правног факултета, како би се обезбедио бољи смештај колегама и будућим генерацијама. Пошто су његове књиге биле веома популарне, издавач Геца Кон је у периоду од 1932. до 1936. објавио Сабрана дела Слободана Јовановића, у 17 књига,26) од којих је 16 везаних за српску историју, историју политичких идеја, политичку социологију и правне науке дигитализовано и доступно јавности у Дигиталној народној библиотеци.27) Као скроман човек, клонио се промоција својих књига, избегавао је и изричито забрањивао обележавање јубилеја и годишњица живота и рада.28)

Пензионисао се 1940. године. Тада је Савет факултета одлучио да Живојина Перића и њега изаберу за почасне докторе и да се њихова промоција изврши по усељењу у нову зграду, али је почетак рата онемогућио извршење ове одлуке.29)

Други светски рат

Седница владе у Лондону 1942. Слободан Јовановић лево од Петра II Карађорђевића

Учествовао је у оснивању Српског културног клуба, 5. фебруара 1937, ванстраначке организација за окупљање Срба на територији Краљевине Југославије, у циљу неговања српске културе. Изабран је за председника клуба, мада су иницијатори и стварни руководиоци били други.30) Клуб се противио политици владе кнеза намесника Павла према Хрватима и његовом пристанку на образовање велике аутономне Хрватске бановине 1939, тражећи слична политичка и грађанска права за Србе у Југославији, а крајем 1940. влада је забранила „Српски глас”, недељни лист Српског културног клуба.31) После војног пуча 27. марта 1941. године и свргавања намесника Павла и његове владе је ушао је у коалициону владу ђенерала Симовића, као потпредседник.32)

Током Другог светског рата, после десет месеци избеглиштва у Лондону, 11. јануара 1942. постао је председник владе Краљевине Југославије у егзилу, која је подржавала четнички покрет Драгољуба Драже Михаиловића.33) Ту функцију је обављао годину и по дана, када је 1943. поднео оставку на место председника Владе и као емигрант остао у Лондону.34)

Послератни период

По окончању рата 1945. остао је да живи у Лондону. Средином те године се преселио у хотел „Тјудор корт”, где је боравио до краја живота, веома скромно. У старости је учио грчки и читао грчке филозофе Плутарха, Тукидида, Платона, Аристотела, Еврипида, Тацита.35)

Суђење

Војно веће Врховног суда Југославије му је судило од 10. јуна до 15. јула 1946. године, заједно са још 23 лица. Пред суд су изведени људи различитог идејног и политичког опредељења и деловања за време окупације. Једну групу оптужених чинили су генерал Дража Михаиловић, с неколико својих команданата, у другој су били министри у влади генерала Милана Недића, у трећој шефови и агенти Специјалне полиције, а у четвртој се налазио он, са још неколико личности из српске емиграције.36)

У оптужници му је стављено на терет то што је као председник емигрантских влада, именовао Драгољуба Дражу Михаиловића за министра војног, а затим и за начелника штаба Врховне команде и слао му директиве да не почиње борбу против окупатора, подстицао на борбу против ослободилачких снага у Југославији, унапређивао, одликовао и похваљивао четничке команданте који су се истицали у сарадњи са окупатором, у борби против партизана, слао оружје, муницију, одећу и осталу ратну спрему и веће количине новца из државне касе, који су употребљени на гушење народног устанка, те расипао државни новац, на медије у којима је Дражу Михаиловића представљао као носиоца борбе против окупатора.37)

Судски поступак је имао одлике политичког процеса. Пресуда је изречена 15. јула 1946.38) Осуђен је „као издајник и ратни злочинац” у одсуству, на казну лишавања слободе, с принудним радом од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права на 10 година, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства.39)

После суђења

Један од ретких који се побунио против против суђења Слободану Јовановићу је био Драгољуб Јовановић. Њега је после суђења, Савет београдског Правног факултета 31. јула 1946. избацио са факултета, пребацујући му због његовог политичког опредељења и деловања, а наредне године је ухапшен и осуђен због велеиздаје, на девет година строгог затвора.40)

После Другог светског рата, књиге Слободана Јовановиће се више нису штампале у Југославији, све до 1990. године.41) Мада су његове књиге формално биле забрањене, многи универзитетски професори су преписивали читава поглавља његових дела у своје уџбенике, а студенти историје су књиге могли да траже под шифром, уместо под именом аутора.42)

Вероватно такође из политичких разлога, од 22. марта 1948. године Слободан Јовановић није распоређен и изостављан је из спискова чланова САНУ до 1972, а после тога се наводио у списковима преминулих чланова.43)

Као најугледнија личност српске и југословенске емиграције, заједно са неколико предратних политичара је иницирао оснивање Југословенског народног одбора у Лондону.44) У априлу 1950. заједно са другим члановима одбора је упутио поруку емиграцији, Србима, Хрватима и Словенцима, у којима су изнета основна начела и програм рада одбора.45) У листу „Порука”, органу одбора, од 1951. до 1958. имао је редовну рубрику са коментарима о политичким збивањима у Југославији.46)

Био је оснивач и почасни председник Удружења српских писаца и књижевника у изгнанству (1951). Живећи у иностранству је наставио је да објављује своје радове у југословенским и српским публикацијама у Француској, САД, Канади и Аустралији. У политичкој студији О тоталитаризму (1952) је резимирао искуства фашизма, нацизма и комунизма. После његове смрти су објављени: Један прилог за проучавање српског националног карактера (1964), који садржи завештење свом роду и Записи о проблемима и људима 1941-1944 (1976), у коме је записао сећања на своје учешће у ратној влади. Његов сарадник Радоје Кнежевић је у Лондону, под насловом Моји савременици 1962. објавио збирку његових биографских есеја.47)

Смрт и сахрана

После краће болести је умро 12. децембра 1958. године у једном лондонском санаторијуму. После опела у Српској православној цркви Свети Сава је сахрањен на гробљу „Кенсал Грин” у Лондону, 20. децембра 1958. године, у гробници свог рођака.48)49) На надгробном споменику, на хоризонталној плочи, осим имена, године рођења и смрти, стајала је отворена књига, а на усправној плочи је било исписано 19 наслова његових књига.50)

Пошто да се није женио и није имао своју децу, нешто имовине коју је поседовао је оставио сину своје сестре.51)

Године 1997. покренута је иницијатива да се Јовановићеви посмртни остаци пренесу у Београд, а Окружни суд у Београду га је 2007. рехабилитовао. Тек 53 године након смрти, његови посмртни остаци су ексхумирани у Лондону 1. децембра и допремљени авионом у Београд 8. децембра 2011. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду,52) 10. децембра 2011.53)

Плато испред Правног факултета у Београду, од децембра 2011. носи његово име.54)

Дела

Био је веома плодан аутор и током свог животног века је написао и објавио готово тридесет историјских, правних и политичких расправа, књига, студија и уџбеника.55)

  • „О суверености“ (1897)
  • „О дводомном систему“ (1899)
  • „Велика народна скупштина“ (1900)
  • „Српско-бугарски рат“, расправа (1901)
  • „Енглески парламентаризам“ (1902)
  • „Светозар Марковић“ (1903—1920)
  • „Основи правне теорије о држави“ (1906, 1914, 1922)
  • „Основи јавног права Краљевине Србије“ (1907—1909)
  • „Макијавели“ (1907, 1912)
  • „Наше уставно право у 19. веку“ (1907)
  • „Уставно право Краљевине Србије“ (1907)
  • „Политичке и правне расправе“ (1908—1910)
  • „Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858)“ (1912, 1925)
  • „Универзитетско питање“ (1914)
  • „Вођи француске револуције“ (1920)
  • „О држави“ (1922)
  • „Друга Влада Милоша и Михаила“ (1923)
  • „Уставно право Краљевине СХС“ (1924)
  • „Влада Милана Обреновића“ (1926-1927)
  • „Влада Александра Обреновића“ (1929—1931)
  • „Сабрана дела Слободана јовановића“, у 17 књига (1932–1936)
  • „Из историје политичких доктрина“ I–III (1935)
  • „Поратна држава“ (1936)
  • „Гледстон, Југо-исток“ (1938)
  • „Амерички федерализам“, студија (1939)
  • „Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка 1815–1914“ (1940)
  • „О тоталитаризму“ (1952)
  • „Моји савременици“ (1962)
  • „Портрети из историје и књижевности“ (1963)
  • „Један прилог за проучавање српског националног карактера“ (1964)
  • „Записи о проблемима и људима 1941–1944“ (1976).

Литература

Спољне везе

1) , 20) , 24)
Ко је ко у Југославији, 1928, стр. 61
2) , 4)
Миодраг Јовичић, 2004.
3) , 5) , 8) , 9) , 10) , 12) , 14)
Јовица Тркуља, 11. 12. 2011.
6) , 11) , 13)
Јаша Продановић, 1928, стр. 128
7) , 22) , 25) , 53)
Иван Петровић, 15. 12. 2011.
15) , 31)
Милан Милошевић, 9. 9. 2004.
16)
Универзитет у Београду, Ректори
17) , 21)
Јовица Тркуља, 12. 12. 2011.
18)
Годишњак 25, 1911, стр. 170–173
19) , 43)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 129
23) , 26) , 28) , 29)
Јовица Тркуља, 12. 12. 2011.
27) , 41)
Народна Библиотека, Збирка књига Слободана Јовановића
30) , 32) , 34) , 45)
Јовица Тркуља, 13. 12. 2011.
33) , 39) , 49) , 52) , 54)
РТС, 10. 12. 2011.
35) , 44) , 46) , 47) , 48) , 50) , 51)
Јовица Тркуља, 15. 12. 2011.
36) , 37) , 38) , 40)
Јовица Тркуља, 14. 12. 2011.
42)
И. Мићевић, Б. Субашић, 10. 12. 2011.
55)
Фонд Слободан Јовановић, Библиографија
слободан_јовановић.txt · Последњи пут мењано: 2023/08/31 22:49