Корисничке алатке

Алатке сајта


драгољуб_јовановић

Драгољуб Јовановић

Драгољуб Јовановић (Гњилан, 8. април 1895 — Београд, 23. мај 1977), један од најугледнијих и најобразованијих политичара Краљевине Југославије, први Србин који је докторирао на Сорбони, професор на Правном факултету Универзитета у Београду, где је предавао аграрну политику. Оснивач је листа „Рад“ и Народне сељачке странке.

Биографија

Рођен је у селу Гњилану код Пирота, као треће од шесторо деце, од мајке Таске и оца Ставре, по занимању ћилимара.1)

Школовање

Основну школу је завршио у Пироту. Гимназију је учио најпре у Пироту. У пи­рот­ској гим­на­зи­ји је по­сто­ја­ла гру­па ђа­ка со­ци­ја­ли­ста и врло брзо је прихватио њихове идеје. Године 1912. дошао је у Београд и тамо је матурирао (1914).2) У Београду је 1913.3) почео да објављује своје прве политичке чланке у „Радничким новинама“, где је упознао Дра­ги­шу Лап­че­ви­ћа, Димитрија Ту­цо­ви­ћа, Бог­да­на По­по­ви­ћа и Љу­бу Да­ви­до­ви­ћа, Јо­ва­на Скер­ли­ћа, на чи­ја уни­вер­зи­тет­ска пре­да­ва­ња је од­ла­зио са­мо­и­ни­ци­ја­тив­но.4)

Први светски рат и наставак школовања

Школовање му је прекинуо Први светски рат.5) Почетком рата је краће време боравио у Пироту, а затим је отишао за Ма­ке­дони­ју. Охрид­ски ми­тро­по­лит Вар­на­ва, над­ле­жан за про­све­ту га је распоредио у ма­на­стир Ле­сно­во, где је радио као учитељ до краја 1914. Од по­чет­ка године 1915, до новембра је радио као учи­тељ и бол­ни­чар у вој­ној бол­ни­ци у Ра­до­ви­шту. По­чет­ком 1916. го­ди­не га је срп­ска вла­да по­сла­ла у Фран­цу­ску на сту­ди­је. Дипломирао је филозофију и социологију на Уни­вер­зи­тету у Клер­мон Фе­ра­ну,6) а одатле је прешао да студира права на Сорбони.7) Од 1918. го­ди­не био је веома активан члан и једно време је обављао функцију пред­сед­ника удру­же­ња ју­го­сло­вен­ских сту­де­на­та у Фран­цу­ској. Такође је био на фунцији се­кре­та­ра, кул­тур­но-про­свет­ног ата­шеа и пре­во­ди­о­ца ам­ба­са­де Кра­ље­ви­не СХС у Па­ри­зу.8)

На Сорбони је завршио студије фи­ло­зоф­ије, со­ци­о­логије и пра­ва и са успехом од­бра­нио дво­стру­ку док­то­рску тезу9) из обла­сти со­ци­о­ло­ги­је ра­да „Оптимална ефикасност ручног рада: Студија о стимуланси модерне радне активности“ (франц. Le Rendement optimum du travail ouvrier: Étude sur les stimulants modernes de l'activité ouvrière) и (франц. Les stimulants modernes du travail ouvrier: essai de bibliographie systématique), код професора Се­ле­стена Бу­глеа 1923. године.

Професор

После завршених студија се вратио у земљу. На Правном факултету у Београду изабран је 1924. за доцента.10) При­ступ­но пре­да­ва­ње „О со­ци­јал­ном духу у еко­но­ми­ји“, је одр­жао 25. мар­та, а његови ментори су били Слободан Јовановић и Коста Ку­ма­ну­ди.11)

Оженио се студенткињом Даницом Даном Милошевић, са којом је имао ћерке Дафину и Бојку.12)

Године 1926. постао је ванредни професор.13)

Политичар

Исто­вре­ме­но је постајао све ак­ти­ванији политички. Са гру­пом исто­ми­шље­ни­ка је основао Гру­пу за со­ци­јал­ну и кул­тур­ну ак­ци­ју, српских и хрватских интелектуалаца, са циљем пре­ва­зи­ла­же­ња ме­ђу­на­ци­о­нал­них несу­гла­си­ца. Група је често критиковала ауто­крат­ски ре­жим у зе­мљи. Почетком 1925. постао је члан Са­ве­за зе­мљо­рад­ни­ка, а убрзо је постао и лидер његове ле­ве фрак­ци­је.14)

Био је покретач и уредник социјалног ча­со­пи­са „Рад“,15) који је почео да излази 1. маја 1926. Часопис је био отворена критика свих друштвених аномалија у Краљевини, читава редакција на челу са њим је стекла велики број политичких и личних непријатеља у власти. Од 74. бројева „Рада“, 24 су била политички забрањена.16)

Након убиства хрватских посланика у југословенској скупштини 1928. које је лично познавао, једини је од српских политичара присуствовао њиховој сахрани.17) Био је велики противник Шестојануарске диктатуре 1929, нападао је краља, касније на­ме­снич­ки ре­жим, а на­ро­чи­то кне­за Па­вла, Ми­ла­на Сто­ја­ди­но­ви­ћа и Дра­гишу Цветко­ви­ћа.18) Трајна забрана часописа је уследила после 74. броја објављеног 28. јануара 1929.19)

Два месеца после забране часописа 3. априла 1929. одржао је предавање члановима студентског удружења „Прогрес“, на коме је говорио о потреби поступног и трајног решавања хрватског питања ради одржавања заједничке државе.20) После тога је ухапшен и стражарно спроведен у Главњачу и два дана касније изведен пред суд. После саслушања је пуштен из притвора да се брани са слободе.21) Полиција је искористила суђење да поново буде ухапшен 18. новембра 1929. Суђење је трајало 3 дана и завршило се 22. новембра ослобађајућом пресудом и његовом закључком да човек може да буде осуђен само ако изричито или прећутно пристане на то, али да он не пристаје да буде осуђен.22)

Поново је ухапшен 27. септембра 1931, због изјаве да се стиди што као државни чиновник за свој рад наплаћује сваког првог, за његову плату се исплати пола вагона кукуруза и на тај начин испразни читава једну сељачка кућа и позвао министра пољопривреде да утиче на министра војске да за војску купује домаћи јечам и зоб, а не из иностранства. Осуђен је на 20 дана строгог полицијског затвора о свом трошку у Главњачи.23)

Апри­ла 1932. го­ди­не објављена је његова брошура „Шта нас ко­шта сва­ђа са Хр­ва­ти­ма?“, насталом у жељи да се направи споразум са Хрватима24) и објасни како крупна буржоазија покушава да извуче корист из лоших српско-хрватских односа.25) Овај рад је оцењен као „на­ци­о­нал­но издај­ство“, због чега је осуђен на годину дана робије и годину дана интернације. Отпуштен је са фа­кул­те­та и био је годину дана ин­тер­ниран у Ту­тину и Сје­ни­ци. Пошто је изгубио место професора на факултету, ма­ја 1934. го­ди­не је положио адвокатуру, упи­сао се у ре­ги­стар Адво­кат­ске ко­мо­ре у Бе­о­гра­ду и почео да се успе­шно бави адво­ка­ту­ром, највише као бранилац политичких оптуженика.26)

Био је је­дан од во­ђа и посланик Удру­же­не опо­зи­ци­је у Скуп­шти­ни по­сле из­бо­ра 1935. го­дине. На његову иницијативу, у његовој кући у Про­фе­сор­ској ко­ло­ни­ји у Бе­о­гра­ду, основан је На­род­ни фрон­т Ју­го­сла­ви­је, за бор­бу против фа­ши­зма.27)

Борио се за слободу и једнакост. Залагао се за образовање сељака. Његова основна идеја је била оснивање задруга.28) Сматрао је да нерад рађа рђаве мисли.29) Један је од првих српских феминиста.30)

Го­ди­не 1938, на по­зив Ху­а­на Не­гри­на, пред­сед­ни­ка вла­де Ре­пу­бли­ке от­пу­то­вао у Шпанију, како би дао свој допринос у борби против Фран­ка31) током грађанског рата.32)

Пошто је у чланку „Нај­ве­ће из­дај­ство по­сле Ко­со­ва“, напао Милана Стојадиновића, ухапшен је 1. ок­то­бра 1938. го­ди­не, због чега није могао да учествује у де­цем­бар­ским из­бо­ри­ма исте го­ди­не.33) Провео је 14 месеци у „српском Сибиру“, на Санџаку.34)

Због неслагања са политиком коју је уочи рата водило партијско руководство,35) од издвојене леве фракције Савеза зељорадника 1940. формирао је36) Народну сељачку странку и био вечити опозиционар. Никада није могао да уђе у владу.37)

Други светски рат

Током Април­ског ра­та 1941. го­ди­не при­ја­вио се као до­бро­во­љац, али ни­је до­био вој­ни рас­по­ред. Одбио је да пот­пи­ше Апел срп­ском на­ро­ду и по­зв­ао чла­но­ве На­род­не се­љач­ке стран­ке да се при­кљу­че НОБ.38) У Другом светском рату су изгинули многи његови пријатељи и сарадници, углавном у партизанским редовима.39) Он је рат про­вео кри­ју­ћи се40) по селима око Београда.41) Године 1943. избрисан је из регистра Адвокатске коморе, одлуком окупаторских власти.42) Мада несумњиве антифашистичке оријентације пре и у току рата није прихватио сарадњу с комунистима у наметнутим условима. Према сопственом исказу, није био позиван на заседања АВНОЈ-а, већ тек после донетих одлука, па није желео да прихвати политику свршеног чина, гледајући у својој странци (НСС) увек само партнера, никако послушничко оруђе,43) да својим именом и именом своје странке „покрива“ одлуке, у чијем доношењу нису учествовали.44)

Послератни период

После Другог светског рата, 1945.45) поново је постао професор на Правном факултету у Београду,46) а на позив Александра Ранковића и Милентија Поповића,47) наставио је да се бави политиком. Постао је посланик привремене Народне скупштине.48) Своју странку је 1944.49) укључио у Народни фронт, коалицију која је предводила Комунистичке партије Југославије.50) Јед­но вре­ме је сара­ђи­вао са ко­му­ни­сти­ма,51) али је не одобравајући многе потезе нове власти и схватајући да његова партија није равноправна него да само служи као декор,52) већ по­чет­ком 1946. због критике ко­му­ни­стич­ке дик­та­ту­ре и за­лага­ња за пар­ла­мен­тар­ну де­мо­кра­ти­ју и вишепартијски систем, дошао је у сукоб са њима. Од по­чет­ка 1945. до сре­ди­не 1947. иступао је у Скуп­шти­ни као опо­зи­ци­онар и дискутовао највише у де­ба­та­ма о уста­ву, аграр­ној ре­фор­ми, за­дру­гама и о јав­ном ту­жи­ла­штву.53)

Био је први про­фе­сор кога су због по­ли­тич­ког опре­де­ље­ња са Прав­ног фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду оте­рале колега са фа­кул­те­та.54)

Ухапшен је 13. ма­ја 1947, а 8. ок­то­бра 1947. го­ди­не осу­ђен због ве­ле­и­зда­је, на девет година затвора,55) са при­нуд­ним ра­дом, те на гу­би­так по­ли­тич­ких и по­је­ди­них гра­ђанских пра­ва, као што су пра­во на пен­зи­ју и со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње у тра­ја­њу од три го­ди­не по из­ла­ску на сло­бо­ду.56) Казну је издржавао у Сремској Митровици.57) На робији је, без докумената и литературе, само на основу личног сећања и искуства,58) написао 10.000 страница о моралу у 12 томова књига, политичких успомена и урадио 392 медаљона - портрета савременика,59) а по изласку из митровачког затвора 1956. остао је одбачен и маргинализован, окружен породицом и врло малим бројем пријатеља. Остатак живота је провео у тешкој материјалној оскудици, политичкој изолацији, са забраном јавног деловања.60)

Укупно је провео чак 13 година у затвору.61)

До краја живота је наставио да се бави научним и књижевним радом.62) О свом трошку је објавио две књиге (1973, 1975), под насловом „Људи, људи…”, које је са унуком и његовим друговима, дистрибуирао преко поште.63)64) У њима је приказао стотинак савременика, укљујући и оне који више нису били живи, а који су одиграли значајну улогу у политици, науци и култури међуратне и послератне Југославије, међу њима Милана Гавриловића, Мехмеда Спаху, Драгишу Цветковића, Ивана Шубашића, Јосипа Броза Тита, Едварда Кардеља, Милована Ђиласа, Александра Ранковића, Милоша Минића, Мирослава Крлежу и друге. Књига је добила наслов по његовој честој понављаној реченици „Ах, људи, људи… Каквих све има и шта чине једни другима“.65) Критичари су то дело оценили као јединствено и монументално, замерајући му због његовог сувише личног приступа, али је Јовановић одговорио да је баш тако и желео да се изрази.66)

Новинару Драгану Калајџићу из Загреба је 21. новембра 1973. године дао интервју „Политика није ствар памети“, где је изнео своја гледишта о политици и политичарима, интелектуалцима и важним догађајима у првој половини 20. века, чији је био сведок.67)

Умро је у Бе­о­гра­ду 23. ма­ја 1977. го­ди­не.68)

Споменик и рехабилитација

У центру Пирота је 28. августа 2007. откривена његова спомен-биста, рад вајара Павла Ристића.69) На бисти је записано „Живот за слободу без страха“.70)

Сабрана дела Драгољуба Јовановића објављена су у 16 књига: 1997. „Политичке успомене“ (књиге 1—7), затим 2008. „Политичке успомене“ (књиге 8—12) и „Медаљони“ (4 књиге). Окружни суд у Београду га је рехабилитовао 11. јуна 2009. на захтев његових унука Стеле и Срђана Дамјановић.71)72)

Дела

Оставио је велики број научних и мемоарских радова:

  • „Алкохол и рад“ (1924)
  • „Земљорадња и индустрија“ (1925)
  • „Социјални рад на селу“ (1925)
  • „Светозар Марковић“ (1925)
  • „Организовање демократије“ (1925)
  • „Култ рада“ (1927)
  • „Француска социологија и њени главни носиоци у 19. веку“ (1929)
  • „Жен Жорес“ (1929)
  • „Економске и социјалне последице рата у Србији“ (франц. Les Effets économiques et sociaux de la guerre en Serbie), књига 1 (1930)
  • „Аграрна политика“ (1930)73)
  • „Социјална структура Србије“ (1932)
  • „Нови Антеј“ (1934)
  • „Учитељи енергије“ (1940)
  • „Ведрина“, две књиге (1970, 1971)
  • „Људи, људи…” (1973, 1975)
  • Сабрана дела: „Политичке успомене“ књиге 1—7 (1997) књиге 8—12 (2008) и „Медаљони“ књиге 1—4 (2008)

Литература

1) , 2) , 4)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 5
3) , 63)
Момчило Ђорговић, 14. 3. 2014.
5) , 7) , 10) , 13) , 28) , 29) , 30) , 32) , 37) , 61)
Никола Мирков, 25. 3. 2015.
6) , 8) , 9) , 11)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 6
12) , 67) , 69) , 72)
Димитрије Стефановић, 10. 8. 2012.
14) , 15) , 36)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 7
16)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 21
17) , 34) , 39) , 45) , 49) , 58) , 66)
Немања Девић, 22. 8. 2012.
18) , 27) , 31)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 9
19) , 20)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 22
21) , 22)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 23
23)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 24
24) , 26) , 42)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 8
25)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 26
33) , 38) , 40) , 47) , 51) , 53) , 54)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 10
35) , 52)
Слободан Бијелица, 2005, стр. 729
41) , 46) , 48) , 59) , 71)
Е. Р, 18. 6. 2009.
43)
Бранко Петрановић, 1992, стр. 534
44)
Бранко Петрановић, 1992, стр. 527
50) , 57) , 64) , 65)
Слободан Бијелица, 2005, стр. 730
55) , 62) , 68)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 11
56)
Дејан А. Милић, 2007, стр. 65
60)
Јовица Тркуља, 7. 9. 2012.
70)
РТС, 3. 11. 2012.
73)
Драгољуб Јовановић, 1930.
драгољуб_јовановић.txt · Последњи пут мењано: 2020/10/06 19:22 од жељко_тодоровић