Садржај
Уставобранитељи
Уставобранитељи, назив за политичку групацију која је извојевала Турски устав из 1838. године, оборила владу кнеза Милоша (1839) и кнеза Михаила Обреновића (1842), поставила за кнеза Александра Карађорђевића1) и владала Кнежевином Србијом до 1858. године. Мада уставобранитељи нису имали велику улогу у спољној и унутрашњој политици, значајно су допринели стварању првих државних установа и у организацији државе.2)
Најистакнутији уставобранитељи били су Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, браћа Алекса и Стојан Симић, Хаџи Милутин Гарашанин, његов син Илија Гарашанин, Паун Јанковић Баћа и др. Назив политичке организације потиче из времена њихове борбе против кнеза Михаила, јер су уставобранитељи, како би популарисали и оправдали опозицију, противљење владару објашњавали залагањем за поштовање Устава из 1838.3)4) Основна начела Уставобранитеља била су: поштовање закона, приватне својине, слободна трговина и просвећивање народа.
Историја
Мада је кнез Милош Обреновић извојевао највише слободе и територијалних проширења, с најмање колективних жртава и разарања, по успостављању власти, заједно са најближим сарадницима, у исто време и пословним партнерима, почео је да се газди, успоставља монопол и нагомилава велика богатства, за себе. Кнез Милош се мешао у све, па и у приватне животе својих поданика.5)6) Своје личне потребе је поистовећивао са државним. Владао је својевољно, апсолутистички, чврстом руком, понашао се као турски феудалац. Имао је монопол у трговини, заводио кулук, убијао политичке противнике и његова реч је била закон.
Одбијао је предлоге за увођење јединственог пореза и укидање кулука, што је народу тешко падало. Узак круг старешина и великаша успео је да усмери ово народно незадовољство формирајући 1834. године опозицију, која се успротивила Милошевој владавини.7) Вође уставобранитељске опозиције су биле веома активне, па су се многи угледнији људи нашли на њиховој страни. Главни уставобранитељи су били:8)
- Тома Вучић, ранији главни Милошев ослонац, у народу познат по својој храбрости, али и бруталности, ставио се отворено на чело уставобранитеља.
- Аврам Петронијевић, човек ширих погледа, који је много путовао по свету и био Милошев главни дипломатски представник.
- Милошев брат Јеврем, који је са своје стране утицао на пријатеља своје куће Антона Михановића, аустриског конзула и песника химне Лијепа наша домовина.
Русија је тражила, да се у Србији уведе Савет са законодавном и управном влашћу, коју би вршио у споразуму с кнезом. Милош се томе опирао, јер је знао да ће Савет бити састављен од његових противника, те да би га они само ометали у власти. Борећи се против руског утицаја, он је једно време нашао ослонац у Џорџу Хоџесу, првом енглеском конзулу, постављеном у Београду почетком 1837, који је у Србији спроводио енглеску политику сузбијања руског утицаја у Османском царству и на Балкану.9)10) Очување турске империје представљало је приоритет у енглеској политици, а Грке, Бугаре, Румуне и нарочито Србе, званични Лондон је сматрао побуњеницима против Османског царства.11) Међутим, руски утицај на Порти је био јачи и непосреднији.12)
Устав из 1838.
Под притиском опозиције и Русије, кнез је пристао да се припреми нови устав. Најпре је израђено више пројеката, са разним гледиштима, али ниједан никако није могао да се коначно усвоји.13)
Као резултат Милетине буне, у Крагујевцу је 14. фебруара 1835. године проглашен Сретењски устав, према чијим главним одредбама је кнез имао да дели законодавну власт са Саветом. Према овом највишем државном акту, Савет је требао да постане нека врста посредника између владара и народа. Осим законодавне, њему би припадале и извршна и судска власт. Устав је међутим, повучен после само две недеље, јер су Русија, Турска и Аустрија одбијале да га прихвате. Њима је изгледао неприродан најшири либерализам у највишем законском акту једне полутурске државе. Иако су овим Уставом његова наследна права била појачана, кнез Милош је осећао лично задовољство због одбијања великих сила да га признају. Са једне стране је показао спремност на дијалог и компромис, а са друге је имао изговор да и даље има неограничену власт. Велике силе су уставну кризу у Србији искористиле како би одмеравале своју снагу и утицај. Уместо Турске, главну реч у сређивању наших унутрашњих прилика, затим је преузела Русија, која је 1836. одбацила још један нацрт новог устава.14)
С једне стране, бојећи се Милоша, опозиција је у решавање уставног питања, које је било унутрашња ствар Србије тражила посредовање страних сила, а са друге стране Милош је по савету Енглеске пристао да се преговори воде у Цариграду, што је само штетило српској државној самоуправи, јер су у изради устава углавном учествовали турски и руски представници. После дугих преговора, нови устав за Србију, неправедно назван „Турским уставом”, донесен је 10. децембра 1838.15)
Главна уредба новог устава је била стварање Савета (Совјета) од 17 доживотних чланова, који су могли бити смењени само по пристанку Порте, у случају доказане кривице, чиме је Порти пружено моћно средство да утиче на прилике у Србији. Занимљиво је да су овим уставом некадашњи борци за ослобођење тражили турску подршку и сарадњу против свог кнеза. У Савет су ушли већином лични кнежеви противници, па су односи између кнеза и Савета од првог дана били лоши.16)
Ни после доношења новог устава из 1838. године кнез Милош се није предавао. Најпре се вратио под окриље руске политике, планирајући да оданде, или из Влашке и из Цариграда, утиче на Порту да му се врате пређашња владалачка права. Милош је већ после два месеца по проглашењу Устава у Србији (13. фебруара 1839) напустио демонстративно земљу и прешао да живи у Земун. Вратио се тек на молбу руског и енглеског конзула. После тога је покушао да силом измени ново стање, изазвао побуну у народу, којој је као вођу упутио свог другог брата Јована Обреновића, који је покушао да подигне буну (Јованова буна) у појединим окрузима и у гарнизонима. Новонастала унутрашња напетост и затегнутост у односима између Кнеза и Савета изнета је пред београдског везира. Саветници су били упорни у захтеву да уместо Милоша на престо ступи његов старији син, кнежевић Милан. После великих заплета Милош се коначно одрекао власти и пристао је да се повуче 15. јуна 1839. године.17) Видевши да губи ауторитет и популарност у народу, 1. јуна 1839. на крају је одлучио да се одрекне престола, а два дана касније је напустио Србију.18)
Син Милан је наследио Милоша, мада га је због болести замењивало намесништво, које су сачињавали Јеврем Обреновић, Вучић и Петронијевић. Кнез Милан је умро од туберкулозе четири недеље касније. У међувремену и уставобранитељи су се поделили на две струје. На ону која је била за промену династије и довођење на престо Карађорђевог сина кнеза Александра, и на ону која се свим силама опирала том решењу и која се залагала да на престо заседне млађи Милошев син Михаило.19) На престо је најпре дошао Милошев млађи син Михаило, коме је тад било тек шеснаест година. Он је у Београд стигао тек почетком 1840. године и то пошто је Порта дала пристанак и за саветнике поставила Вучића и Петронијевића, његове противнике.20) Од тог тренутка се све више осећала улога Вучића и Петронијевића. Њих су осим Порте, подржале и Западне силе, с обзиром да су у њима видели борце против руског утицаја.21)
Кнез Александар Карађорђевић
Почетком августа 1840. године, у Београду је сазвана Народна скупштина. На заседању су присуствовали и Портин емисар Муса-ефендија. Оптужени су уставобранитељски прваци и захтевано је да напусте Србију. Тридесетседморица уставобранитеља убрзо су и напустили земљу. Аврам Петронијевић и Тома Вучић-Перишић склонили су се у Цариград.22)
У лето 1842. године, Вучић је повео буну која је свргла Михаила Обреновића. У ноћи 26. августа 1842. године, Михаило је напустио Србију и пребацио се у Земун. Кампања за смену династије постајала је све агресивнија. На Скупштини од 2. септембра 1842. године, Карађорђев син је изабран за новог кнеза Србије. Порта је одмах признала тај избор, док се Русија противила револуционарној промени поретка.23) У међувремену су уставобранитељи настојали да учврсте премоћ над присталицама династије Обреновић, те потврде избор свог кандидата за српског владара.24) Нова скупштина од 15. јуна 1843. поново је изабрала Александра Карађорђевића за кнеза Србије. Том приликом је и Русија дала свој пристанак, под условом да се из земље уклоне Вучић и Петронијевић.25)
Уставобранитељски режим
Стварање уставобранитељског режима није ишло лако.26) Они су се залагали за доношење више правних аката популистичке садржине. За време владавине кнеза Александра Карађорђевића донет је изузетно велики број интерпретативних закона, како у односу на раније, тако и на касније историјске епохе.27)
Мада нелибералан и бирократски, режим је испрва био добро прихваћен у народу. Њихов задатак се састојао у обезбеђивању приватних права грађана, писању грађанског законика, који до тада још увек није постојао, развијање судства и проналажење одговарајућег особља, које би знало да суди по писаним законима. Било је потребно организовати чиновнички ред, разгранати их на државне струке, а њих на посебна звања. У ту сврху било је непходно оформити одговарајуће школе за образовање чиновника. У уставобранитељском режиму, само су судство и школство имали посебно министарство, док су све остале гране унутрашње управе државе потпадале под министарство унутрашњих послова (Попечатељство внутрењеих дела).28)
Почетком 19. века у Србији се још увек налазило много слободне и нераскрчене земље, а турско становништво је после Хатишерифа из 1830. напуштајући Србију почело је своју земљу да нуди на продају. У првој фази радило се на „заузимању земљишта”. Народне масе, које су до тада склањајући се од турских зулума живеле у забитим крајевима, почеле су да пристижу из околних крајева и траже земљиште да би се прехраниле. Милош је најпре поставио правило да земљиште треба да припада онима који је обрађују. Земљиште је почела тада да прелази у приватно власништво, а људи су кренули да захватају и обележавају веће површине од оне коју су могли да купе, док ни општинска и манастирска имања нису била тачно разграничена. У трци за заузимањем земљишта предност су имале старешине, а међу њема и сам кнез Милош. Присвајали су свако парче земље које би им се учинило добро, непитајући да ли оно већ има свог власника.29)
У другој фази, указала се потреба да се заузета земљишта и формално обезбеде увођењем закона.30)
Закони
Након окончања Другог српског устанка (1815), тек успостављена српска власт је почела нормативно да регулише својинске односе на земљи. После издавања Портиног Хатишерифа из 1830, а затим и 1833, пружила се прилика да се у земљи уреде и својинскоправни односе везаних за земљиште. Кнез Милош и виђеније народне старешине су у том циљу често посезале за туђим земљиштем и лишавали једног власника земље у корист другог. Након његове абдикације нова власт је 28. јула 1839. донела Закон о повраћају земаља, који је пређашњим власницима давао за право да подносе захтеве за понављање неправедне парнице око земље и повраћај самовласно одузетог земљишта. Закон је, међутим, на многим местима остао непотпун и недоречен, што је приморало државне органе да од законодаваца – Државног савета и кнеза Александра Карађорђевића, у три наврата затраже аутентична тумачења. У условима недовољно развијеног правног система, тумачења закона нису само објашњавала, већ су и допуњавала овај закон.31)
Највеће правно дело Карађорђеве владе и уставобранитељског режима био је Грађански законик из 1844. Рађен је по аустријском законику извесних романистичких принципа у погледу приватне својине. Овај законик није био довољан сам по себи.32)
Судство
За спровођење закона били су потребни судови. Организација судова започела је пре доношења Грађанског законика и мењала се током читавог уставобранитељског режима. Уставом из 1838. установљен је тростепени суд: у сваком селу постојао је Примилитерни суд, у свакој окружној вароши налазио се по један првостепени суд, а у престоници је постојао Апелациони суд. Мимо устаавног суда деловао је и касациони суд, коју је вршио сам кнез. Врховни суд је установљен 1846. године, али је тада кнез и даље имао касациону власт. Врховни касациони суд установљен је 1858. године када је Карађорђевић оборен. Сав поступак од предаје тужбе до доношења пресуде био је обухваћен у свега двадесет параграфа, било је много празнина у судском поступку, тако да је у тежим случајевима суд морао да тражи упутства од министарства правде. Закон о судском поступку донесен је 1853. године, али је од самог издавања био критикован. Три године касније формирана је комисија, по чијем је закључку одлучено 1858. да се два изасланика (Димитрије Црнобрнац и Димитрије Матић), пошаљу на запад и тамо се обавесте о уређењу судских поступака у грађанским парницама.33)
Школованих правника било је искључиво међу аустријским Србима. У време издавања Грађанског законика 1844. међу свим судијама се укупно налазило четири правника, који су могли да читају и тумаче закон. Ова ситуација се временом поправљала, али до 1858. међу судијама (без обзира на то да ли су били правници или не) свега четвртина су се могли сматрати способним судијама. Адвокатске послове најпре су радили поједини чиновници, нарочито секретари и писари из суда, учитељи и то уз своје редовне дужности. Они су обављајући адвокатске послове често занемаривали те редовне дужности. Уредбом из 1843. године ово је забрањено, па је настао посебан адвокатски ред састављен најчешће од писмених људи, који су пропали на неким другим државним или приватним пословима. Њихов положај није био законски одређен, а веома често се су га обављала и чак сумњива лица, у које судије нису имале поверења, чак ни да уруче акта. Адвокатски посао био је на лошем гласу и не баш пристојан. У таквим условима, судске парнице су се одуговлачиле, а пресуде доносиле прекасно. Крајем 1844. формирана је чак комисија правника, како је испитивала разлоге за дуготрајне парнице и затрпане судове. Осим саме организације судства и недовољно образованог и стручног особља, за дуготрајна парничења разлози су се налазили у чињеници да је било много случајева насталих услед несређених имовинско-правних односа, где се није знало шта је чије, а затим и услед дугова, насталих због зеленашења, које је у Србији у то време узимало све већег маха. На многе пресуде подносиле су се жалбе. Из општинских судова, парнице су се преносиле на Апелациони, затим Врховни суд, а надзор над њим имали су кнез, односно касније касациони суд, као и Министарство правде.34)
Чиновништво
У Милошево време, уместо чиновништва, у смислу државног органа, постојале су само приватне кнежеве слуге, које нису уживале никакав углед у односу на остале грађене. Кнез је своје слуге могао да грди, батина и да им се подсмева. Од истих слугу могао је да захтева да обављају различите послове и дужности им је мењао по својој вољи. Међу слугама није била успостављена хијерархија звања, па би слугу који је једно време радио важне државне послове, касније могао да премести на сасвим обичне и безначајне послове, за мању плату. Чиновничке плате нису биле регулисане, кнез је свакоме плаћао онолико колико је сматрао за сходно. Због свега тога, чиновничко занимање није било популарно, нико није желео да буде кнежев слуга. Људи су се радије опредељивали за учење заната и бавили се трговином.35)
Један од главних циљева опозиције, односно уставобранитеља био је да се у држави створи један слој одликованих људи и господе. Још по Уставу из 1838. године, уместо кнежевих личних слуга, државне послове су могли да раде искључиво дражавни чиновници, који су уживали посебна чиновничка права. Укинуте су и телесне казне. Са доласком кнеза Александра Карађорђевића на власт, детаљно је уређен правни положај чиновника. Од тада, чиновник је могао да постане само квалификовани радник, који је за то имао извесно сведочанство. Чиновници су радили у канцеларијама, ван кнежевог домаћинства. У току своје службе само су могли да напредују од нижег чина ка вишем чину, а за сваки виши је добијао посебно одликовање, које једном добијено, није могло да изгуби. Плате чиновника су одређиване државним буџетом. Чиновници су стицали право на пензију, а после њихове смрти пензија је додељивана њиховим удовицама и деци. После десетогодишње службе, чиновници су тешко могли да изгубе службу. Ова државна служба сматрала се сталном и могла се изгубити искључиво судским путем.36)
Од устава Устава из 1838. чиновничко занимање је потпуно одвојено од осталих замимања. Чиновници више нису могли да се баве другим пословима, као нпр. трговином, нити да правно заступају грађане. Овакав принцип је уведен како чиновници не би користили свој чиновнички положај, у циљу сопственог богаћења. А да би уживали углед и ауторитет међу грађанима, добијали су посебне униформе, оне за свечане прилике су личиле на војну, док су вишим чиновницима додељиване титуле. Осим тога, чиновници су морали да пазе на свој спољашњи изглед, да буду чисти и уредни и да редовно брију браду.37) Чиновништво је представљало интелигнецију и имало је туторство над народом, кога су чиниле широке сељачке масе. Народ је чиновнике и власт био обавезан да поштује. Чак је за новине успостављена цензура, није била допуштена никаква критика, са објашњењем да власт не може бити под надзором јавног мњења, већ управо обрнуто.38)
Занимљиво је да је на почетку уставобранитељског режима полиција била ослабљена и није имала право да кажњава, тако да је народ био потпуно ослобођен од полицијске самовоље. Полиција је за непослушност једино могла да тужи престуника преко суда. Оваква процедура је била компликована, затрпани судов нису имали времена да се баве мањим преступима, а уз то битније им је било да неки грађанин не буде неправедно кажњен, него то што би неко могао да остане некажњен, па су многи преступници пролазили сасвим некажњено. Увидевши овај проблем, на предлог Илије Гарашанина, као министра унутрашњих послова, 1850. издат је законик, по којој је полиција добила и извршну власт, тако да су преступи кажњавани на лицу места. Од тада полиција је могла да кажњава, а кажњеник је жаблу могао да поднесе тек по извршењу казне. Овим је чиновнички апарат у уставобранитељском режиму употпуњен.39)
Са ставарањем чиновничког реда, нагло је порасло и интересовање људи за ту врсту занимања. Већ око 1846. године Министарство унутрашњих послова имало је далеко више мобли за чиновнике, него што је држави то било потребно. Многи су се школовали искључиво да би после тога тражили чиновничку службу. У земљи у којој се новац готово нигде није могао наћи, овакво занимање престављало је готво једини извор новца. Међутим, између нижих чиновника није постојала велика разлика, чак су млађи људи са нижим чиновима били образованији од старијих, већином неписмених чиновника.40)
Читаво чиновништво је издељено на тридесет класа и плате су одређиване према класама. Најнижа је била тридеста класа, у којој су чиновници добијали најниже плате. У нижим класама плате су обезбеђивале само скорман живот. Разлике у платама ипак нису биле велике међу нижим класама, док су скокови у полатама између виших класа били далеко већи. Због тога су сви чиновници тежили напредовању, како би временом постигли веће плате, а у томе их је једино ограничавао број дозвољених места у свакој класи.41)
С обзиром на велики број чиновника и на немогућност државе да их отпусти, осим преко судских поступака, као честа дисциплинска мера примењивано је премештање чиновника. Премештање у мања места, са лошијим саобраћајем и условима живота, чиновницима је тешко падало, посебно онима који су имали породицу и имање.42)
У мањим местима, народу је више одговарало да за чиновнике буду постављени људи које су познавали из свог краја, те да ти односи буду са представницима власти буду приснији и готово фамилијарни. Са развијеним бирократским системом и честим премештањем чиновника, у такве средине све више су поставаљани чиновници из других средине, што је изазивало неповерење народа. Педесетих година у Србији су се на местима више класе чиновника, па и на самом врху државне управе нашло и много Срба који су долазили из Аустрије, као и странци, који су захваљујући свом образовању у Србији добијали више положаје, од оног које би добили у земљи порекла. Они су са собом доносили другачије обичаје, понашање, одевање, европски стил, али и надмени однос према необразованом становништву.43)
Због увођења полицијских казни, а и са доласком образованих људи из иностранства, на највише чиновничке функције, у народу је све више расло незадовљство, а чиновништво постајало све неопопуларније.44)
Просвета
Пошто је и сам био неписмен, Милош се неповерљиво односио према школованим људима, па се у време његове владавине, није радило много на организацији школа. Међутим, са његовим падом и ораганизовањем судства и чиновништва, указала се потреба за образованим људима.45)
Уставобранитељи су први почели да раде на озбиљнијем организовању просвете. У периоду њихове владавине извршени су замашни подухвати да се ниво васпитања и образовања подигне што више.46)47)
Основне школе су за време Милоша биле државне и општинске, а после тога су пале на терет искључиво општина. Изградња школских зграда ишао је на терет општина. Оне су у почетку могле саме да бирају и плаћају учитеље. Држава је над школама вршила надзор преко два главна управитеља, који су своју дужност обављали неповезано, свако на својој половини Србије, путујући из места у место, без сталне канцеларије. Учитељи су испрва имали лоше плате и нису били цењени. Због тога је 1841. издат закон о посебном школском фонду, који се добијао од доброваољних прилога, а касније, 1855. уведен је посебан порез по сваком пореском обвезнику на име школског фонда. Из тог фонда обезбеђиване су плате учитеља, док су се општине и даље старале само о школским зградама. Две године касније 1857. издат је нови закон о основним школама, по коме си утврђени најмања и највећа учитељска плата, учитеље је постављало министарство. Овим последњим законом утврђен је и минималан број ђака од двадесет пет по школи, за оне које где је дражава плаћала учитеље. Да би се обезбедио довољан број ђака у школама, где су учитељи плаћани из фонда, одговорност за ђачке изостанке имали су родитељи, мада се родитељи законом нису били принуђивал да своју децу и упишу у школу. Посебно су на селима родитељи нерадо уписивали своју децу у школу, јер је то значило мање радне снаге у кући.48)
Од школске 1835/36. године, пред крај Милошеве владавине, у Србији није било више од 72 основне школе, са око 2.500 ђака, од чега су само 26 биле државне, а на крају Карађођевићеве владавине, школске 1857/58, број основних школа се увећао на 343, са преко 10.500 ђака. Међутим, две трећине општина и даље није имало своје основне школе.49)
Гимназије су почеле да се отварају тек 1830-тих година и до одласка Милоша са власти је постојала само једна трогодишња у Крагујевцу, још три двогодишње, као и дворазредна богословија.50) Посебна пажња је поклоњена гимназијском и вишем — лицејском образовању, а не толико основношколском.51) За разлику од основних школа, гимназије су биле на терету државе. Уставобранитељи нису повећали број гимназија, и даље је остала само једна виша гимназија, али у престоници која је тада пребачена из Крагујевца у Београд, чији је број разреда повећан на седам. И у осталим постојећим гимназијама је увећан број разреда.
Од 1838. године, уз гимназију је основан и Лицеј, који се наредне године издвојио као посебна, виша школа. На Лицеју се се најпре, у трајању од две године слушали предмети из различитих области науке, а касније су на њему школовали правници и уведене су другачије поделе. Међутим, број заинтересованих ђака за Лицеј је био веома мали. Проблем је био у томе што чиновници нису били обавезни да заврше лицеј, запошаљавани су и они који су завршавали неколико године гимназије. Уставобранитељи су уз Лицеј оснивали и стручне школе: осим богословије, која је постојала и за време Милоша, основане су трговачка (1844), војна (1850) и земљоделска (1850). Од 1844. у варошима су се форирале посебне женске школе. Исте године почеле су да се штампају и прве школске књиге, а од 1849. постојала је посебна комисија за њихово издавање. Педесетих година јавили су се и обавезни уџбеници за предавања, које су припремали професори гимназија и Лицеја.
Међутим, чиновнички кадар се у доброј мери попуњавао свршеним или несвршеним ученицима гимназија, Београдске и других, полугимназија. За све време постојања Лицеја, па и касније Велике школе, није било довољно слушалаца, а још је мањи број завршавао више образовање. Посебно су родитељи са села били задовољни да им деца са мање издатака, труда и времена добију чиновнички посао и тако се отму од тежачких послова, чија је вредност све више падала, под утицајем првобитне акумулације, зеленашења и полицијско-бирократског апарата власти, који се издвајао као нови друштвени слој.52)
За време уставобранитеља основан је и Народни музеј, ради очувања српске баштине.
Катанска буна
Режим уставобранитеља имао је великих противника. Под вођством Стевана Јовановића Цукића избила је Катанска буна, 22. септембра 1844. године, када је двадесетак пребеглих обреновићеваца преобучених у катане (коњаници у хусарском оделу),53) прешло Саву и упало у Шабац, са намером да збаце уставобранитељски режим и врате на власт династију Обреновић. Бунтовници су најпре успели да заузму главне државне зграде. Међутим, власти су брзо организовале противмере. Са нешто нових другова, бунтовници су онда прешли у Подриње, заузели Лозницу и кренули према Ваљеву, али недалеко од Ваљева их је сачекала војска под вођством проте Матије Ненадовић и потпуно угушила буну. Овим су на дуже време обесхрабрене наде о повратку Обреновића на престо, истовремено је увећано самопоуздање властодржаца на смелије подутхвате, а Вучић је затим свирепим мерама успоставио ред и увео праву страховладу.54)55) Наредио је да се похватају сви обреновићевци, који су после тога мучени и убијани.56)
Тенкина завера
Уставобранитељи су били незадовољни, јер су сматрали да је кнез дужан да министре поставља из њихових редова, док се кнез позивао на устав сматрајући да може самостално да их поставља. Председник савета Стефан Стефановић Тенка је крајем 1857. одлучио да организује заверу у циљу повратка Милоша Обреновића на власт. Планирали су да убију кнеза Александра. Међутим, завера је откривена, завереници су најпре осуђени на смрт. Касније је казна преиначена на доживотну робију, а кнез је одлучио да отпусти стари Савет и оформи нови, где је поставио своје људе од поверења. После тога је реаговала Порта, која је захтевала да се осуђени помилују, а пензионисани чланови Савета врате у службу. Том приликом су Илија Гарашанин и Перишић дошли до највиших положаја у Савету, а кнез се нашао у безизлазној позицији.
Светоандрејска скупштина
Положај уставобранитеља никада није био стабилан. Привредна криза, која се манифестовала у распаду задруга, пропадању малих трговаца, порасту броја зеленаша, као и политика кнеза Александра, окренута према Аустрији, изазивала је велико незадовољство у народу. Кнез је због аустрофилске политике изгубио подршку Русије и Француске, а успротивили су му се и либерално настројени интелектуалци. Сви они су били за повратак кнеза Михаила на престо. У новебру 1858. године, сазвана је Народна скупштина, која се од 1848. године није састајала. На Светоандрејској скупштини повела се расправа о смењивању кнеза Александра, коме је на крају и предата жеља скупштине. Кнез Александар, увидевши да нема подршку, побегао је и потражио заштиту код Београдског паше, а сутрадан 11. новебра 1858. и званично смењен на скупштини, док је Милоша Обреновића, у својој седамдесет шестој години поново проглашен за кнеза. За главне намеснике постављени су Гарашанин и Вучић.
Ustavobranitelji