Корисничке алатке

Алатке сајта


радикалски_устав

Радикалски устав

Радикалски устав, први устав донесен после стицања самосталности. Усвојен је на седници Велике народне скупштине, а потврдио га је краљ Милан 22. децембра 1888/3. јануара 1889. године у Београду. Један је од напреднијих устава у Европи тога доба.1) Устав Краљевине Србије од 1888. увео је парламентарни систем, непосредне изборе, тајно гласање, систем сразмерног представништва за расподелу посланичких мандата, гарантовао је готово сва лична и политичка права, слободу штампе, зборова и удруживања, промовисао могућност интерпелације, анкете и истраге, судовима је гарантована независност и поставио основу за јаку локалну самоуправу.2)

Поступак за доношење устава

Стицањем самосталности Србија више није имала ограничења у погледу уставног уређења државе. Пораз у Српско-бугарском рату и развод од краљице Наталије приморали су краља Милана да донесе нов устав. Године 1887. краљ Милан је одлучио да абдицира у корист свог, још увек малолетног сина Александра, а да би свом сину олакшао управљање земљом, пристао је на измене Устава Србије из 1869. Поред тога, владарски трон хтео је да напусти једино под условима које би сам одредио, а та његова замисао је узроковала врло детаљно израђене одредбе о оставци.

Поступак за доношење устава је покренуо краљ Милан 14. октобра 1888. својом прокламацијом за расписивање избора за Велику народну скупштину. Прокламација је била у знаку прославе педстогодишњице Косовског боја, коју је сматрао јединственом приликом за доношење новог устава и то на бази успостављања страначког компоромиса и попустљивости, без прегласавања.3) Наредног дана краљ је формирао уставотворни одбор од преко 80 чланова. Од одвог одбора, изабран је ужи уставотворни одбор од 12 чланова у коме су се нашле виђеније вишестраначке личности, као потпреседници одбора: Јован Ристић, вођа либерала, Милутин Гарашанин, вођа напредњака, Сава Грујић, један од лидера најбројније радиклане странке, пошто се Никола Пашић налазио у избеглиштву и уз њих још по три члана те три странке.4)

Ужи одбор је наредних месец дана радо на нацрту новог уставаа, а затим 24. новембра изнео предлог Великом уставотворном одбору. Овај предлог је имао врло малих измена и готово ниједну битну. Краљ Милан је одиграо улогу посредника, који је за циљ имао да се странке око нечега договоре, без протурања својих идеја. Свестан да је његова моћ скоро у потпуности ослабила, као последица неуспеха на многим државним пољима државног живота, као и због сукоба са краљицом, у многим питањима је био попустљив, посебно на она која су се односила на унутрашњу политику.5) Захваљујући свом добром памћењу и бистрини, уз помоћ свог саветника доктора права Милована Миловановића је стицао потребна уставоправна знања пре сваке седнице одбора.6) Уставном одбору је председавао лично краљ који је настојао астојао је да се по сваку цену споразуме са радикалима, а радикали су, у знак поштовања према том његовом гесту, омогућили да његов предлог чланова устава који се односе на владара буде усвојен без расправе.7)

Краљ Милан се у расправама истицао добрим познавањем уставне материје, а захваљујући вештини говора, такође и својом речитошћу.8) У полемикама је био у исто време и одлучан и стрпљив, мада је све уступке сматрао привременим.9) Према општој оцени ипак, Милован Миловановић је био суштински духовни творац устава.10)

Избори за Велику народну скупштину, су требали да се обаве 26. новембра. Међутим, како се полиција мешала у изборе повереника који су требали да изврше избор посланика, радикали су одлучно протестовали и позивајући се на краљево обећање да ће избори бити слободни, жалили су се да је полиција за време избора радила у корист напредњака. Увидевши да ће радикали напустити уставотворну радњу, краљ је донео посебан указ којим су поништени већ одржани избори и расписао нове извборе 4. децембар. Истим указом први састанак Велике народне скупштине заказан је за 11. децембар. На новим изборима радикали су однели убедљиву победу. Од преко 600 посланика колико је имала Велика народна скупштина у свом саставу, радикала је било преко 500.11)

По завршетку рада одбора за израду нацрта устава, 9. децембра краљ Милан је одржао дуг говор у коме је затражио од Велике скупштине да или прихвати предложени устав онаквог какав је изнет пред Скуштину или да га одбију.12)

Скупштински одбор се поделио се на већину и мањину. Већина је предлагала да Велика народна скупштина прихвати Устав у целини и без икаквих измена, док је мањина, коју је чинила сељачка група радикала из унутрашњости, сматрала како и поред тога што је предлог новог устава бољи од тада важећег Намесничког устава, њиме се бирократија и даље утврђује, док за сељаке нема ништа.13)

Скупштина са 593 пуномоћна посланика (од 628 колико их је бирано) се састала 11. децембра и као пасивно гласачко тело само је потврдила уставни пројекат, о коме није расправљала ни један цео дан. За устав је 21. децембра гласало 498 посланика, 75 су били против, а три су остала уздржана. На трећем редовном заседању скупштине14) 22. децембра 1888./3. јануара 1889. краљ Милан је потврдио Устав у Скупштини.15)

Устав Србије из 1888. по структури је сличан претходним уставима,16) а критички је рађен по узору на Устав Краљевине Белгије из 1831, који се, мада суштински измењен амандманима и сада сматра важећим уставом.17) Неке одредбе Устава Белгије су чак и дословно преузете. Посредно, а у неким случајевима и непосредно, значајно су утицале и Француска уставна повеља из 1814. (франц. Charte constitutionnelle de 1814) и Француска уставна повеља од 1830. (франц. Charte constitutionnelle de 1830),18) али се подражавање угледних модела преплитало са стваралаштвом.19) Устав из 1888. редигован је по највишим савременим европским стандардима, употребом високе правне технике, кратких и јасних одредби.20) Њиме је први пут у историји успостављена наследна, уставна и парламентарна монархија, чиме су у великој мери усвојене идеје либерала и радикала.

Због лоших искустава са законима после Наменсничког устава из 1869, у Устав из 1888. уношене су су многе одредбе законског ранга. Тамо где је постојала бојанзан да се нешто може изиграти законима, унето је у подробније одредбе Устава.21) Тако су у Уставу из 1888. прописана обезбеђења права и слободе грађана, преко којих законодавац није смео да прелази.22)

У Уставу из 1888. обележја националне државе произилазила су из самог назива државе и она су на тај начин увршћена у уставне одредбе. Тако на пример у члану 7 стоји да су „сви Срби пред законом једанки“, а у члану 85. стоји да бирачко прави има „сваки рођени или прирођени Србин“.23) У уставу нису изричито дефинисани службени језик и писмо, пошто су се они претпостављи, с обзиром да је српски ћирилички језик био животна чињеница.24) Осим тога, грађани се нису могли ослободити својих грађанских и војних дужности позивајући се на прописе своје вере.25)

Уставна права

Уставна права грађана су уређена далеко квалитетније у поређењу са ранијим српским уставима,26) у којима се предметно начело везивало само за кривичноправну одговорност и положај пред судовима. Новим уставом је предвиђао укидање сталешких подела, нису се могли давати, нити признати титуле племића.27) По први пут је установљена забрана прогона грађана из земље, а протеривање из једног у друго место је могоће само у законом изричито предвидвиђеним случајевима.28) У устав су унесене одредбе закона о кривичном судском поступку из 1865. Осим што никоме није могао да суди ненадлежнан суд, те никако пре надлежног саслушања или на законски начин позван да се брани, а казна се установљавао и применити једино на она дела која су закон унапред одредио да ће бити кажњена, у устав је унесена одредба да се решење мора уручити чак и кривцима на делу. Мада је постојао предлог да се укине телесна казна, што није прихаваћено, и поред политичких сукоба, укинута је смртна казна за чисто политичке кривице,29) осим случајеве извршења или покушаја атентата на владара и чланове Краљевскога Дома или када је осим политичке кривице учињено још неко кажњиво дело и казне смрћу предвиђене војни законима.30)

За претрес стана, које ни у ком случају није било могуће обавити ноћу, власник стана је морао да прими решење истражног судије, исто као и уверење о исходу после претреса, уз потписани списак одузетих ствари.31) Осим стана, и својина било које природе постала је неповреднива и нико није могао бити принуђен да своје добро уступи за државне или друге јавне потребе, а забрањена је и конфискација, односно одузимања имовине.32)

Овим уставом је први пут прокламована слобода вере, која је призната као људско право и оно није било резервисано само за српске грађане. Још Намесничким уставом је забрањен прозелитизам, свака радње управљена против источно-православне вере, чиме је Српска православна црква добила посебан статус.33) Новим уставом је прописано да је државна је вера у Србији источно-православна. Стојан Новаковић је истицао да се у Србији разлика у вери или вероисповести не може никад узети као сметња у уживању грађанских или политичких права или у вршењу каквих било послова, зајамчена је потпуна слобода вршења обреда и исповедања какве било вере, а није се могла спречавати ни јерархистичка организација различитих вера, ни њихове везе са духовним старешинама.34)

Истичући да је за напредак земље неопходно образовање, основно образовање је по уставу постало обавезно, мада је ово претходно било предвиђено још Законом о основним школама. Уставном одредбом основно школовање у јавним школама је предвиђено да буде бесплатно,35) како би постало доступно што ширем слоју грађана Србије.36)

Мада је још Уставом од 1869. прокламована слобода штампе, са ограниченим дометом, Уставом из 1888. ово право је било једно од најдетаљније уређених, а предвиђен је и низ мера за његову гаранцију.37) Потврђивање ове слободе је било захтев све три странке.

У духу истинског либерализма, устав је прописао пуну слободу штампе, уз строгу забрану цензуре38) Укинута је и било каква друга превентивна мера која спречава излазак, продају или растуривање списа и новина. За издавање новина није било потребно претходно одобрење власти. Од писца, уредника, издаваоца или штампара неце се трежила никаква кауција. Осим закона, који је предвиђао могућност забране у случају позива на буну и увреде домаћег владаоца, прихваћен је краљев предлог да се новине могу ставити под забрану и у случају увреде страног владаоца, а као главни разлог наведено је избегавање сукоба с великим силама.39) Али и у тим случајевима власт је била дужзна да 24 часа по извршењу забране спровести дело суду, а овај је за 24 часа требао да оснажи или поништи забрану, а у противном се сматрало се да је забрана дигнута. Стампа не мозе бити подвргнута административним опоменама. Осим тога, сваке новине су морале да имају одговорног уредника који ужива грађанска и политичка права.40)

Државна права власти и краљ

Државна права власти нису била уређена у претходном Уставу из 1869. Како је по претходном уставу влада имала могућност да ограничи и обустави ове слободе без ближег одређивања, овим уставом је уведена забрана обуставе одредаба устава, и нису разматране околности у којима би задирање у ове слободе било оправдано, као на пример ако је отаџбина у опасности.41)

Мада су кнез и Скупштина по ранијем уставу били равноправни у доношењу закона, кнез је по закону имао право да доноси ванредне законе у случају велике опасности, када Скупштина није сакупљена, а осим тога, кнез је имао искључиво право да предлозима даје форму. По новом уставу предлагања закона припала и једноме и другоме чиниоцу законодавне власти,42) а за сваки закон био је потребан пристанак оба чиниоца законодавне власти и укинута је могућност доношења ванредних закона. Уместо тога, постојала је могућност доношења наредби за извршење, у случају да се укаже на законски основ.43)

Прокламован је принцип поделе власти на законодавну, извршну и судску. Законодавна власт припада краљу и народном представништву (чл. 33) извршна власт краљу и одговорним министрима, а судска власт припада независним судовима. Забрањено је формирање ванредних и преких судова, као и комисија за суђење.44) Законодавна и извршна власт посредно имају удела и у судској власти, по питању наименовања судија, али након наименовања, судијама у потпуности била гарантована независност.45)

Уставом од 1888. године предвиђен је такозвани Орлеански парламентаризама, по моделу Јулске монархије, која је трајала 1830—1848. у Француској. У њој је монарх имао веома активну улогу како у законодавној, тако и у извршној власти.46) Уведена је обавеза краља да сазове Скупштину за редовно заседање, такође и ванредне сазиве, отвара и закључује седнице лично.47) За разлику од претходног устава, који није имао утврђен датум, ни дужину трајања заседања, одређено је да се ово тело састаје сваког 1. новембра.48) Краљ потврђује законе и без краљовог проглaшавања ниједан закон не може да важи. Његов наследник, као и остали чланови краљевскога дома не могу ступити у брак без његовог допуштења краљевог. Предвиђено је и да краљ поставља све државне чиновнике, он је врховни заповедник војске, даје војне чинове према одредбама закона, такође даје законом установљене ордене, као и друга одличија, а има право амнестије, има право помиловања у кривичним делима. Он заступа земљу у свима односима са страним државама, оглашава рат, закључује уговоре мира, савеза и друге и саопштав их Народној скупштини, само кад интереси и сигурност земље то допуштају. Међутим, уговоре за који су потребна средства из државне касе и измена закона у којима се ограничавају јавна или приватна права грађана, мора да одобри Народна скупштина49)

За разлику од Намесничког устава по коме су само кнез и наследник престола морали бити источно-православне вере, у Уставу од 1888. ова обавеза проширена и на све чланове Краљевског дома. Међутим, краљ је био и заштитник свих признатих вероисповести у Србији. Устав је осим тога прописао и обавезу да намесници могу бити само они српски грађани по рођењу, такође источноправославне вере, како би се обезбедило наследниково васпитавање у православном духу.50)

Утврђено је да садашњег краља и сва његова уставна права наслеђује принц Александар, а да њега на престолу Србије наслеђује његово прворођено мушко дете из законитог брака, у случају да нема мушког потомства, престо наслеђује прворођени мушки потомак по бочној линији, чиме је краљ Милан желео да истакне да после сукоба са краљицом Наталијом није имао жеље за поновним оснивањем породице.51)

Због решености да да оставку, краљ Милан се постарао да устав детаљно регулише престолонаследниково малолетство и намесништво. Тако је одређено да уместо малелотног наследника престола уставну власт врши трочлано намесништво. Намесништво бира скупштина тајним гласањем, од 6 лица која предложи краљ који одступа са престола. Осим тога неће бити промене устава до престолонаследниковог пунолетства. О наименовању намесника иначе, краљ Милан се још у јесен договарао са Јованом Ристићем. Осим тога, цео одељак везан за краља, готово потпуно је занемарио постојање краљице, исто као што су занемарена питања о наследниковом имању.52)

Народно представништво и министри

Народно представништво има два облика, Обична и Велика народна скупштина. Велика је два пута већа од Обичне, и састаје се само у Уставом предвиђеним ситуацијама.53)

Уз утврђивање једнакости законодавне и извршне власти, било је неопходно утврдити начин њиховог заједничког деловањ, као и средстава њиховог међусобног утицаја.54) Према ранијим уставима министри су били одговорни монарху.55)

По новом уставу Народну скупштину чине посланици, које народ непосредно и слободно бира тајним гласањем, како би се сузбио све већи притисак богаташа , као и утицај полиције.56) Како би се решио проблем неписмености, уведено је гласање кугилцама.57) Посланике више није могао да бира монарх.58) Активно бирачко право је било ограничено према старости (и полу), али и имовинском стању, односно, имали су га грађани који су навршили 21 годину живота и који су плаћали 15 динара непосредног пореза. Пасивно бирачко право је су имали грађани који су навршили 30 година живота и који су плаћали 30 динара непосредног пореза. Осим тога, од укупног броја посланика, у сваком округу двојица су морали да имају факултетско или више стручно образовање,59) како се подигао образовни ниво Скупштине. Сматрало се да задовољавају ове услове и они који немају факултет или стручну школу, а који су били председници или потпредседници Народне скупштине, министри или дипломатски представници, председник, потпредседник и чланови Државног савета и генерали и пуковници у пензији.60)

Први пут је уведена интерпелација, којом су посланици могли да диркетно утичу на вршење извршне власти. Наиме, посланици су осим питања влади и добијања одговора од надлежног министра, могли да уложе критику, траже оправдање од владе, развију дискусију у скупштини и изјасне се о добијеном оправдању. У случају осуде владиног или министарског рада, ови су били дужни да одступе. Али одступање је било само у моралном смислу, што је могло да штети угледу Владе и скупштинске већине. Владу са министрима имуним на интерпелације, скупштина је могла да казни неизгласавањем њеног буџета, чиме би је приморали на одустајање.61) Скупштинско одоборење је било потребно како за ступање у важност новог, тако и за продужење важности старог буџета, док је краљ могао, својим указом, да продужи стари буџет за четири месеца, само ако ако је Народна скупштина распуштена или одложена, пре него што реши буџет. Успостављен је и надзор над извршењем буџета, па је влада била обавезна да уз буџет подноси и завршни рачун за претходну рачунску годину.62)

Значајан чинилац у извршној власти су били министри окупљени у Министарском савету. Нови устав, осим кривичне одговорности министара која је пооштрена и њихове кривице су застаревале после четири године од дана када је дело учињено, предвиђао је и политичку одговорност министара, према краљу и Народној скупштини, као темељно начело парламентарног система власти. Сваки државни акт који би краљ потписао морао је бити премапотписан надлежним министром, а краљеве наредбе нису могле ослободити министра од одговорности. Осим тога министри су могли да гласају у Народној скупштини, али само ако су у исто време и народни посланици.63)

Задржана је и установа Државног савета, чија је надлеженост проширена. Државни савет је имао 16 доживотних чланова, од којих је 8 именовао краљ, а преосталих осам Народна скупштина. Државни савет се претежно бавио административним пословима, међу којима су најважнији послови били израда и проучавање законских предлога и нацрта административних наредби.64) Скупштина није могла да решава ни о једном законском предлогу док не би саслушала мишљење Државног савета о њему. Мада мишљење Државног савета није било обавезујуће за Народну скупштину, законски пројекти су на тај начин претресани и Савету и у Скупштини.65) Државни савет се бавио и решавање жалби окружне скупштине и одбора, решавање сукоба између административних власти и додела српски држављанства.66)

Устав је задржао стару тростепену административну поделу територије на општине, срезове и округе. Мада је краљ Милан имао предлог да се изврши подела на 10 жупанија, према постојећој војној подели, у чему су се сложили напредњаци и либерали и тај предлог је унесен у нацрт, радикали су инстирали на 32 среза, јер им је више одговарао мањи наздозор централне власти над локалним управама.67) Детаљнија разрада самоуправе на три нивоа препуштени су законодавцу.68)

До ступања на снагу Устава из 1888. године, окрузи нису били самоуправне јединице. Држава је била подељена на округе због лакшег управљања из центра и на њиховом челу су увек стајали државни чиновници, док народ није имао никаквог утицаја на ток вођења јавних послова, нити учешћа у управи. Уставом из 1888. године су први пут су установљени и самоуправни органи: окружне скупштине и стални окружни одбори који су требали да се брину о просветним, привредним, саобраћајним, санитетским и финансијским интересима округа, као и да врше оне послове који би се одредили законом.69)

После доношења устава

Краљ Милан је абдицирао 22. фебруара/6. марта 1889. године. Формирано је намесништво у саставу: Јован Ристић, Коста Протић и Јован Белимарковић. Намесништво је владу поверило радикалима, који су за време свог мандата донели најважније политичке законе.70)

Мада су овлашћења Намесништва, према уставу била велика, оно у пракси није успело да се избори за поштовање својих уставних права, пошто Несништво није могло да буде у равнотежи са Скуштином у којој су радикали имали већину. Ступајући на политичку сцену, радикали су поставили чланове своје партије у све сфере друштвеног живота, тако да је Влада после марта 1889. постала главни носилац свих послова у земљи.71)

Устав од 1888, који је у свом највећем делу произилазио из идеологије Народне радикалне странке, јасно је показао пут парламентаризма и демократског поретка у Србији, мада се није коначно и неопозиво изградио. Године 1894. године, краљ Алескандар Обреновић је државним ударом овај Устав ставио ван снаге, враћајући на снагу Намеснички устав. После успостављања личног режима краља Александра, борба за парламентаризам је настављена, све до после Мајског преврата 1903. године.72) Устав иѕ 1903. био је незнатно измењени Устав из 1888.73)

Литература

  • Карактеристике Устава Србије од 1888. до 2006. часопис Правни систем Србије и стандарди Европске уније и Савета Европе, аутор Марко Павловић, година 2007, ИСБН 86-80765-82-1, место Крагујевац, уредник Станко Бејатовић, издавач Правни факултет Универзитета у Крагујевцу - Институт за правне и друштвене науке
  • http://www.alanwatson.org/isidora.pdf, наслов Правни транспланти и Устав од 1888., аутор Исидора С. Милетић, година 2013, издавач Правни факултет Универзитета у Београду, место Београд
  • http://srb.fondsk.ru/news/2013/12/25/dr-miroslav-svircevic-liberalno-demokratski-ustav-kralievine-srbiie-iz-1888-godine.html, наслов Либерално демократски устав краљевине Србије из 1888., аутор Мирослав Свирчевић датум 25. 12. 2013, издавач Фонд стратешке културе
  • http://www.archives.org.rs/41043a44244343543b43d43e441442438/41843743b43e436431435/423441442430432438-41a43d43543643543243843d435-438-41a44043045943543243843d435-421440431438458435/Katalog.pdf, наслов Устави Кнежевине и Краљевине Србије, аутор Златибор Марковић, Александар Марковић, Петар Росић, година 2011, место Београд, Крагујевац, издавач Архив Србије
  • http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:366680-Svake-decenije-novi-ustav, наслов Сваке деценије нови устав, аутор Чедомир Антић датум 16. 2. 2012 часопис Вечерње Новости, издавач Компанија Новости, приступ 2. 2. 2015.
  • http://www.pravnifis.rs/Download/Zbornik_Vladavina_prava/ZVPPDRIV3.pdf, наслов Дводомни систем као јемство правне државе у српској уставотворној историји, аутор Маша Кулаузов, година 2014 часопис Зборник радова „Владавина права и правна држава у региону“|стр=793–801, место Источно Сарајево, уредник Горан Марковић, ИСБН 978-99938-57-31-0, издавач Универзитет у Источном Сарајеву Правни факултет, приступ 2. 2. 2015.
  • http://www.kraljevo.com/ibarskenovosti/2002/novbroj20020726.htm, наслов Рушење града и народа, аутор Иван Рајовић, година 2002 часопис Ибарске новости, број 726, место Краљево, приступ 2. 2. 2015.
  • http://www.mgimo.ru/files/115317/5f191096e8fa71fdc6d733babf3b1730.pdf, наслов Историјске димензије развоја округа у Србији као територијално-политичког система управљања (1804–1941), број свеска 6, аутор Душан Бајагић, година 2008 часопис Зборник радова III Браничево у историји Србије, место Пожаревац - Београд, издавач Историјски архив Пожаревац, Институт за новију историју, ИСБН 978-86-7005-068-6, уредник Драган Алексић, приступ 3. 2. 2015.
  • http://borbazaveru.info/content/view/5092/95/, наслов Слобода вероисповести у Кнежевини и Краљевини Србији, аутор Зоран Чворовић датум 2004 часопис Зборник: Слобода вероисповести у Кнежевини и Краљевини Србији, Слободе и права човека и грађанина у концепту новог законодавства Републике Србије, број књига 3, место Крагујевац|стр=533-551, приступ 3. 2. 2015.
  • http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/Beogradski%20istorijski%20glasnik/I_vol.%201/08/download_gb, наслов Примена парламентаризма у Србији (1889–1894), аутор Сузана Рајић, година 2010 часопис Београдски историјски гласник, број 1, ИССН 2217-4338, приступ 3. 2. 2015.

Radikalski ustav

1) , 2) , 73)
Златибор Марковић, Александар Марковић, Петар Росић, 2011.
3) , 4) , 6) , 12) , 15) , 17) , 20) , 22) , 23) , 24) , 25) , 61) , 67)
Марко Павловић, 2007.
5) , 8) , 9) , 10) , 16) , 18) , 19) , 21) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 32) , 33) , 35) , 36) , 37) , 39) , 41) , 42) , 43) , 45) , 47) , 48) , 49) , 51) , 52) , 54) , 55) , 56) , 57) , 58)
Исидора С. Милетић, 2013.
7)
Чедомир Антић, 16. 2. 2012.
11) , 13) , 14) , 38) , 44) , 46) , 53) , 59) , 62) , 63) , 64) , 66) , 68) , 70) , 72)
Мирослав Свирчевић, 25. 12. 2013.
34) , 50)
Зоран Чворовић, 2004.
40)
Иван Рајовић, 2002.
60)
Маша Кулаузов, 2014, стр. 797
65)
Маша Кулаузов, 2014, стр. 796
69)
Душан Бајагић, 2008.
71)
Сузана Рајић, 2010.
радикалски_устав.txt · Последњи пут мењано: 2021/09/07 19:05