Корисничке алатке

Алатке сајта


милован_миловановић

Милован Миловановић

Милован
Миловановић
милован_миловановић.jpg
Рођење:
1. март 1863.
Београд,
Кнежевина Србија

Смрт:
1. јул 1912.
Београд,
Краљевина Србија

Милован Миловановић (Београд, 1. март 1863 — Београд, 1. јул 1912),1) српски правник, дипломата и политичар. Био је министар спољњих послова у време Анексионе кризе. Био је председник владе Краљевине Србије (7. јула 1911 — 1. јула 1912).

Главни експерт уставног одбора 1888.

Милован Миловановић је рођен 17. фебруара/1. марта 1863.2) Његов отац Ђорђе Миловановић био је саветник и министар правде 1875.3) Милован је завршио право у Београду и онда је студирао у Паризу као државни питомац.4) У Паризу је докторирао и када се вратио у Србију изабран је 1888. за професора Велике школе.5) По породичним везама био је напредњак, али већ у приступном предавању на Великој школи залагао се за праву уставност противећи се лажној уставности, а то је било управо оно за што су се залагали радикали.6) Нацрт Устава из 1888. радио је уставни одбор у коме су били представници свих странака, а краљ Милан је председавао одбором и имао је главну реч.7) Миловановић је за сваку седницу уставног одбора припремао потребне податке за краља Милана и укратко му објашњавао стручне ствари.8) Не само да је Миловановић тада имао утицај на краља, него је и као најбољи познавалац страног законодавства са највише разумевања за појединости имао утицај и на цели уставни одбор.9) Милован Миловановић је постао главни експерт уставног одбора.10) У политици је био реалиста и није много веровао у демократију и парламентаризам, него је као практичан политичар то сматрао нужношћу свога доба.11) Без праве вере у демократију он је у уставном одбору посредовао и склапао компромисе између краља Милана и радикала.12) Као добар правник и политичар без идеологије био је најбољи од свих експерата у свим уставним одборима предратне Србије.13)

Начелник министарства иностраних послова

Посебну вештину Миловановић је показао приликом израде закона на основу Устава из 1888.14) Посебну пажњу је обратио на изборни закон, па је полицијске власти искључио из изборног процеса са циљем да обезбеди слободу избора.15) Његова заслуга је било и увођење пропорционалног изборног система, уместо дотадашњег већинскога, у коме је сваки срез бирао једног представника.16) Тада је и у Европи пропорционални изборни систем био нешто ново. Након оставке краља Милана у време Намесништва 1889. радикали су ушли у владу, а Миловановић је 1890. био постављен за начелника министарства иностраних дела.17) Када је радикална влада 1891. протерала краљицу Наталију из земље он је као професор уставног права доказивао да то протеривање није противно уставу, па је престао да буде популаран међу народом.18) Дошао је у сукоб са јавним мнењем по питању моралних и правних начела протеривања краљице Наталије, па се на њега дигла галама да је науку ставио у службу страначке политике.19)

Августа 1892. године Намесништво је поставило либералну владу Јована Авакумовића, па је Миловановић био отпуштен из службе.20) Заједно са Стојаном Протићем жестоко је критиковао владу у радикалном листу „Одјеку”.21) Изабран је био за посланика, али није био довољно дрзак и борбен за скупштину пуну свађе.22) Међутим, та скупштина је трајала тек неколико дана, јер је краљ Александар Обреновић 13. априла 1892. збацио Намесништво и власт поверио радикалима и влади Лазара Докића. Сазвани су нови избори, али Миловановић није хтео да буде посланик. Поново је постао начелник министарства иностраних послова.23) Када је 1894. краљ раскрстио са радикалима поново је Миловановић отпуштен из службе.24)

Уредник „Дела”

Ступио је у уредништво „Дела”, часописа радикалне омладине.25) У „Делу” је објавио три расправе из спољње политике: Источно питање, Срби и Хрвати и Срби и Бугари.26) Сматрао је да Србија неће добити коначне границе док се не реши источно питање, а Русију је сматрао једином великом силом спремном да ратује за источно питање.27) Пошто Русија није сама била спремна да реши то питање, Миловановић је сматрао да би француско-руски споразум био први услов за решење источног питања.28) Када је стварно склопљен француско-руски споразум Миловановић је доказивао да нема више разлога за аустрофилску политику краља Милана.29) У расправама Срби и Хрвати и Срби и Бугари залагао се за слогу Срба, Хрвата и Бугара.30) Сматрао је да је Српско-бугарски рат краља Милана у ствари представљао аустријску сплетку.31)

Министар правде

Био је именован за министра правде у влади Ђорђа Симића (29. децембар 1896—23. октобар 1897).32) Иако је био министар правде занимао се питањима иностране политике, македонског питања.33) Неколико пута исправљао је линију македонске политике.34) С друге стране претерано се залагао за споразум са Бугарима, па им је превише веровао.35) Након српско-бугарског споразума о Македонији бугараши су отели српску цркву у Куманову. У то време Ђорђе Симић је био на путу, па је Миловановић заступао министра иностраних послова.36) Српска црква се могла повратити једино контранападом док су Срби још гневни, али Миловановић није одобрио контранапад погрешно сматрајући да су кумановски бугараши то урадили на своју руку и да Софија нема ништа са тим.37) Срби су на крају морали да зидају нову цркву.38)

Осуђен у одсуству

За време владе Владана Ђорђевића краљ Милан је погрешно сматрао Миловановића одговорним због низа чланака у француском „Тану”, уперених против њега и Владана Ђорђевића.39) За време владе Владана Ђорђевића Миловановић је живео више у Бечу, него у Београду.40) У Бечу се налазио за време Ивањданског атентата на краља Милана.41) Био је оптужен заједно са другим радикалним вођама и осуђен је у одсуству на две године затвора.42) Помиловао га је 1900. краљ Александар Обреновић и поставио га за посланика у Букурешту.43)

Министар народне привреде и финансија

Био је 1901. кратко време министар народне привреде у влади Алексе Јовановића. Постављен је 1901. за министра народне привреде у напредњачко-радикалној влади Михаила Вујића.44) Та влада требала је да сачини нови устав, који би био компромис напредњачког и радикалног става, а на нацрту новог Устава Србије из 1901. радили су Павле Маринковић као представник напредњака и Миловановић као представник радикала.45) Миловановићу је било најважније да се обезбеди тајност гласања и једино ту није попуштао, а на на свим другим питањима је попуштао.46) Под новим октроисаним уставом из 1901. радикали су захваљујући тајном гласању добили већину.47) Често је у то време у скупштини као говорник бранио владу Михаила Вујића и успевао је да охлади распламсалу атмосферу избегавајући исмевања, увреде и лична питања.48) Трудио се да помирљивим излагањем што је могуће више смањи разлику између владиног и опозиционог гледишта показујући да нема никаквог повода за свађу.49) Служио би се дипломатским, растегљивим аргументима и увек би успевао да измигољи својим противницима. Када скупштина није хтела да прихвати предлог закона министра финансија Михаила Поповића Миловановић је априла 1902. преузео министарство финансија, надајући се да ће он захваљујући париским познанствима испреговарати бољи зајам.50) Пошто није успео иступио је маја 1902. из Вујићеве владе.51)

Посланик у Риму

Крајем 1902. постављен је за посланика у Риму и на том месту задржао се до 1908.52) Више је волео да буде и даље посланик у Риму, него да учествује у страначким борбама. Као посланик у Риму вешто је указивао на империјалистичку аустријску политику, која је тада претила и безбедности Италије.53) Био је главни саветник министра иностраних дела Јована Жујовића 1905. за време владе Љубомира Стојановића.54) Стојановић и Жујовић су се у свим важним дипломатским питањима консултовали са Миловановићем.55) Када се Никола Пашић 1908. повукао с власти Миловановића су позвали да дође из Рима и састави нову владу.56) Покушавао је да састави владу радикала и самосталаца и док су самосталци прихватили његов предлог радикали су се изјаснили против, па је мандат за састав владе поверен Пери Велимировићу.57) Иако је био један од вођа радикалне странке наилазио је на сметње код радикала, а при томе се највише сумњало да је Никола Пашић тај који га омета као могућег конкурента.58)

Министар иностраних дела

Постао је министар иностраних дела у влади Пере Велимировића.59) Требао је тада да постане и посланик у скупштини, али изгубио је од противкандидата из радикалне странке, што је био још један знак ометања из властитих редова.60) Као министар иностраних дела намеравао је да поправи односе са Аустријом, који су били ескалирали након Царинског рата.61) Иако је већина радикала сматрала да треба да се Србија економски ослободи од Аустрије Миловановић је био уверен да нема бољег тржишта за Србију од аустријског тржишта.62) Радикалној странци је саветовао компромис са Аустријом.63) Уочи Анексионе кризе отишао је у Беч покушавајући да поправи односе са Аустријом, али аустријски министар није пристајао да са њим разговара о томе.64)

Анексиона криза

Пре тога Миловановић је од руског министра Извољског сазнао да Аустрија припрема анексију Босне и Херцеговине и да Русија то не може да спречи, него само може да тражи компензације.65) Миловановић је као накнаду за анексију намеравао да тражи поморско пристаниште тј. српски излаз на море.66) На вест о анексији јавно мнење у Србији је тражило да се ратом ослободи Босна и Херцеговина.67) Такво ратно расположење није нимало одговарало Миловановићевим дипломатским плановима, а поред тога он је сматрао да би рат завршио српским поразом и бар смањењем српске суверености.68) Миловановић је на вест о анексији објавио протест српске владе, а у протесту не само да је осуђивао анексије, него је помињао накнаде, које би Србија требала да добије за изгубљену Босну и Херцеговину.69) То је српском јавном мнењу изгледало као трговина националним идеалима и као да је спреман за ситницу да се одрекне српских земаља.70) Огорчење гомиле је било толико да су разлупали прозоре на министарству.71) Скупштина са друге стране није била за рат, али је често узимала ратоборнији тон само да се додвори јавном мнењу, а препуштајући Миловановићу да води дипломатију.72) Миловановић је скупштини изложио да Русија није спремна за рат, па Србија у неком сукобу не би могла да добије војну помоћ. Сматрао је да је потребна конференција великих сила, која би наговорила Аустрију да се Србији учине извесни уступци.73) Руси су се заложили за сазивање конференције и придобили су за то Француску и Енглеску, али Аустрија и Немачка су биле против конференције. Никола Пашић и Љубомир Јовановић су се тада противили Миловановићевој политици и сматрали су да никако није требало говорити о накнадама и питање анексије оставити отворено не признавајући је, а претити и ратом само да се тиме утиче на велике силе.74) Миловановић је онда покушао да у Енглеској и Француској објашњава српско питање, тј. да је Србија без исласка на море угрожена од Аустрије.75) Србија на крају није добила никакве надокнаде за анексије.

Председник владе

Остао је министар спољњих послова у разним владама од 1908. до смрти 1912.76) Председник владе био је од 7. јула 1911 до смрти 1. јула 1912. Његова влада закључила је 13. марта 1912. савез са Бугарима.77) Тај савез омогућио је започињање Првог балканског рата. Тим споразумом о савезу са Бугарском разграничене су сфере утицаја у Македонији, тако да су Бугарима уступљени Велес, Прилеп, Битољ и Охрид, а Бугари су се одрекли Скопља, Тетова и Дебра.78) Било је то условно уступање, односно ако га потврди руски цар као судија у спору.79) То разграничење био је потребан услов за савез Србије и Бугарске. Пашић никада није хтео да прими одговорност за тај споразум. Ипак по једном члану тога споразума Бугарска се обавезала да ће у случају напада Аустрије да војно помогне Србију.80) Међутим Бугари су касније признавали да никад нису помишљали да то и спроведу у случају напада Аустрије на Србију.81) Миловановић је Бугарима дао велике уступке у Македонији, сматрајући да на други начин не може да очува државну независност Србије.82) Аустрија је у то време имала планове стварања аутономне проширене Албаније под аустријским протекторатом и тиме би пресецала Србији све изласке на Јадранско или Егејско море.83) Миловановић је сматрао да се аустријски план може спречити по цену уступака у Македонији, како би се са Бугарском одржавали најбољи могући односи.

Сматрао је да је боље да у Македонији граничимо са пријатељском Бугарском, него са Албанијом под аустријским протекторатом и планом да се Србија угуши у дотадашњим границама.84) Миловановићев план је био да се до Јадранског мора пробијемо преко северне Албаније.85) Иначе цели уговор из 1912. закључен је под претпоставкама, за које су каснији догађаји показали да нису биле тачне.86) Црна рука је од оснивања 1911. најпре Миловановићу претила смрћу.87) Војислав Танкосић је за време Анексионе кризе ускочио у Миловановићев фијакер и претио му уколико не прихвати савете завереника.88) Миловановића су након тога увек пратили телохранитељи. „Пијемонт” је као јавно гласило Црне руке непрекидно нападао Милована Миловановића због помирљиве политике, коју је водио према Аустроугарској.89) Стално су тражили његову смену. Миловановић је онда тужио Љубу Јовановића Чупу као уредника „Пијемонта” због увреда и клевете. Касније током 1912. помирио се са њима, јер их је обавештавао о преговорима са Бугарском и одобравали су његов рад, јер су то сматрали припремом Првог балканског рата.90) Са њим је преговарао Драгутин Димитријевић Апис.91) Миловановић је умро изненада 1. јула 1912. пред избијање Првог балканског рата.

Литература


Milovan Milovanovic

2)
„СК1”, С. Јовановић, Милован Миловановић, Српски књижевни гласник LI (1937) 106-114
3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 9) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23)
СК1
24)
„СК2”, С. Јовановић, Милован Миловановић, Српски књижевни гласник LI (1937) 172-180
25) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 32) , 33) , 34) , 35) , 36) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41) , 42) , 43)
СК2
44)
„СК3”, С. Јовановић, Милован Миловановић, Српски књижевни гласник LI (1937) 254-261
45) , 46) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51) , 52) , 56) , 57) , 58) , 59) , 60)
СК3
53)
„СК4”, С. Јовановић, Милован Миловановић, Српски књижевни гласник LI (1937) 337-348
54)
„МСИ”, Ђ. Ђорђе, Спољна политика владе самосталних радикала 1905, Зборник матице српске за историју, бр. 63-64, 2001, стр. 83-110
55)
МСИ
61) , 62) , 63) , 64) , 65) , 66) , 67) , 68) , 69) , 70) , 71) , 72) , 73) , 74) , 75)
СК4
76)
„СК5”, С. Јовановић, Милован Миловановић, Српски књижевни гласник LI (1937) 418-429
77) , 78) , 79) , 80) , 81) , 82) , 83) , 84) , 85) , 86) , 87) , 90) , 91)
СК5
88) , 89)
В. Дедијер, 1966, стр. 644
милован_миловановић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 14:28