Корисничке алатке

Алатке сајта


драгутин_димитријевић_апис

Драгутин Димитријевић Апис

Драгутин Димитријевић Апис (Београд, 17. август 1876 — Солун, 26. јун 1917), српски генералштабни пуковник обавештајац и завереник. Један је од организатора Мајског преврата, у коме је убијен краљ Александар Обреновић. Био је вођа организације Уједињење или смрт (Црна рука). Пред и почетком Првога светскога рата био је шеф обавештајног оделења главног генералштаба. Под лажном оптужбом, да је организовао атентат на регента Александра Карађорђевића, на Солунском процесу осуђен је на смрт заједно са неколико сарадника.

Детињство и школовање

Драгутин Т. Димитријевић Апис је рођен 5/17. августа 1876. године у Београду од оца Тодора и мајке Јованке.1)2) Димитријевићи су били цинцарског порекла.3) У то време започео је Први српско-турски рат, па су одмах након Аписовога крштења његов отац и два стрица као лимари били хитно запослени у крагујевачкој фабрици муниције.4) Цела породица се преселила у Крагујевац. Драгутин је имао две старије сестре Јелену и Милицу.5) Када је Јелена добила 1881. посао учитељице у Краљеву са собом је повела мајку, сестру и брата Драгутина, који је ту започео основну школу.6) Јелена се 1884. запослила у Нишу, па се цела породица преселила у Ниш, али убрзо им је умро отац Тодор.7) Драгутин је у Нишу завршио основну школу и уписао се 1885. у класичну гимназију у Нишу.8) Јелена се 1886. удала у Нишу за српског политичара Живана Живановића.9) Од 1887. до 1889. живели су у Пироту, где је Живановиић био директор гимназије и где је Драгутин завршио нижу гимназију.10) Цела породица се после тога 1890. преселила у Београд и Драгутин је отада стално живео у Живановићевој кући са зетом и сестром.11)12) Отада се школовао у Београду. Због своје грађе и енергије у београдској гимназији је добио је надимак Апис, по бику из египатске митологије.13)

Војна академија

Након завршене гимназије (седам разреда) уписао се 1892. на Војну академију заједно са пријатељем Михајлом Јовановићем.14) Нижу школу Војне академије завршио је 1896.15) Преко годину дана служио је као потпоручник у 7. пешачком пуку, а септембра 1898. уписао се на вишу школу Војне академије, где су се школовали генералштабни официри.16) Августа 1899. унапређен је у поручника.17)

Припрема преврата

Након женидбе краља Александра Обреновића са Драгом Машин августа 1900. официри су били изузетно незадовољни. Пошто остали политички чиниоци нису успевали да спрече краљеву женидбу Апису и Антонију Антићу пала је на ум идеја да официри уклоне краљевски пар.18) Нису били задовољни понашањем старијих официра. Апис је у почетку сматрао да треба да протерају краља и краљицу из земље, али променио је мишљење под утицајем другова, који су сматрали да би краљ након протеривања био опасан у покушају да се врати на трон.19) Антић је сусрео још неколико нижих официра сличних идеја, па је 18. септембра 1901. у Антићевом стану дошло до састанка седам завереника.20) На том састанку уговорен је план атентата на краљичин рођендан, 23. септембра 1901. на балу у Коларцу.21) Према Аписовом плану завереници би у уговорено време погасили осветљење, а онда би четворица у мраку убила краљевски пар отровним камама.22)23) План је пропао јер се краљевски пар није појавио на том балу.24) Након тога направили су много ширу мрежу завереника, а укључили су ту и грађанске заверенике, укључујући Ђорђа Генчића и Јована Авакумовића. Апис је имао водећу улогу међу младим завереницима, који су се често састајали у његовом стану.25) Унапређен је у капетана крајем 1902.

Мајски преврат

Апис је припремио детаљан план акције, који је договорен на састанку завереника 8. јуна 1903, два дана пред Мајски преврат, у коме је убијен краљ Александар Обреновић и краљица Драга. По томе плану официри су требали да се поделе у пет група, од којих је свака група добила свој задатак, који је требала да изврши 29. маја/11. јуна 1903. приликом упада на краљевски двор.26) У уговорено време 1:45 није се појавио батаљон под командом Петра Мишића, који је 28-орици официра завереника требало да пружи подршку у продору на двор.27) Иако су остали без подршке Апис није хтео да одустане, него је командовао групи од 28 официра да крену трчећим кораком према двору.28) Капије двора отворио им је Петар Живковић, каснији председник владе Југославије. Када је Апис дошао до дежурног ордонанса покушао је да га спаси од погибије преклињући га да се не противи, али када је овај покушао да пружи отпор завереници су га убили.29) Пошто кључеви нису нађени врата од краљевих одаја разнесена су динамитом.30) Апис је у мраку од једнога гардисте помислио да је краљ, па је на челу своје групе кренуо за њим у подземне одаје, али гардисти су пуцали у њега и тешко га ранили.31)32) Имао је три ране, једну дубоку рану у бутини, другу велику разривну рану до костију на куку и трећу најопаснију посред груди.33) Метак му је пробио грудну кост, прошао поред срца и кроз плучно крило.34) Десет дана лекари су му забранили да говори или се покреће.35) Када му се рана инфицирала живот му је био у опасности, али транспортовали су га у Беч, где је успешно оперисан о трошку Петра I Карађорђевића, који је платио 22.000 динара за његово лечење.36) Након изласка из болнице опорављао се у Нишу.37) Никола Пашић је већ крајем 1903. тражио да се завереници отпусте, али краљ Петар I Карађорђевић то није дозволио.38) Старији завереници су на инсистирање Пашића уклоњени до 1906, а млађи су задржали своја места.

Усавршавање у Немачкој

Драгутин Димитријевић Апис је 1904. пратио престолонаследника Ђорђа Карађорђевића на његовом путу у Швајцарску, Горњу Италију и Јадран.39) Пењали су се и на Јунгфрау, на више од 4.000 метара надморске висине.40) Половином 1905. унапређен је у капетана прве класе. Апис је положио писмене испите за службу у Генералштабу, а онда је отишао на проучавање страних војних институција.41) Од 1905. до 1906. у Берлину је учио немачки и упознавао се са организацијом и обуком немачке војске, доминантне војне силе у Европи.42) Обезбедио је да га позову на велике војне маневре близу Познања у Шлеској.43) На бициклу је прелазио и посматрао распоред јединица, а касније је о свему послао дуги извештај српском министарству одбране.44) По повратку из Немачке радио је од септембра 1906. до марта 1907. у генералштабној секцији министарства одбране.45) Био је окружен посвећени младим официрима, а повезао се са истакнутим командантима попут Радомира Путника, па је почео да примењује знања стечена у Немачкој, да унапреди организацију и обуку српске војске.46) Апис је брзо стекао велики углед и утицај на многе младе официре, али остваривао је утицај и на многе официре, који су били са много већим чиновима.47) Официри завереници састајали су се на сваку годишњицу Мајског преврата у Коларцу и за све њих Апис је постао симбол тога преврата.48) Поседовао је особине да је магично привлачио друге и да је другима успевао да лако наметне своје идеје.49) За младе официре је био идол, од кога су само очекивали да их стимулира на активности.

Црна рука

Један је од организатора и вођа организације Уједињење или смрт, познате као Црна рука. Организацију је по једнима основао Богдан Раденковић, заједно са Војиславом Танкосићем и Љубом Јовановићем Чупом, а по другима удружење је основао Апис.50) Према Аписовом тврђењу он се придружио седморици чланова централног комитета тајног удружења.51) Пошто је имао блиске везе са политичким и војним вођама своје контакте је ставио организацији на располагање. Циљ организације је била револуционарна борба за уједињење српства, а Србија је требала да буде Пијемонт, око кога би се извело уједињење. Организација је настала понајвише због аустроугарске анексије Босне и Херцеговине и тешке ситуације у Македонији. У почетку се нису слагали са министром иностраних послова Милованом Миловановићем, али касније је Апис планирао акције са знањем и одобрењем министра, који је заузврат давао Апису потребне информације.52) Пред Први балкански рат организација је постала готово инструмент министарства иностраних послова.

Апис је брзо постао главна снага у Црној Руци, која је имала утицај и присуство у Народној одбрани преко Милана Васића, међу комитима преко Војислава Танкосића, а међу интелектуалцима и омладином преко Љубе Јовановића Чупе. Апис је преко Милована Миловановића и Радомира Путника одржавао везе са српском владом и са највишим војним врхом. Захваљујући добрим односима са краљем Петром, успео је да наговори Александра I Карађорђевића да му донира 20.000 динара за Пијемонт, гласило Црне руке.53) Око Александра I Карађорђевића касније се оформила група официра, која се назвала Бела рука и која је била противник Црне руке.54) На челу те групе био је Петар Живковић. Живковић је пријавио Аписа министру одбране Степи Степановићу, да је основао тајну организацију.55) Живковић је успео да увери Александра I Карађорђевића да би Црна рука могла да за њега постане опасна као Мајски преврат за Обреновиће.56) Апис је на службена питања негирао да припада тајној организацији. Живковић је био немоћан и кажњен је због лажних гласина, јер су Аписа подржавали краљ Петар, Милован Миловановић и Радомир Путник.57)

Мисија на Косову и болест

Од јула 1910. био је шеф штаба коњичке дивизије у Београду, а од октобра 1910. предавао је стратегију на Војној академији.58) Пред Први балкански рат охрабрио је Милован Миловановића да усвоји одлучнију спољну политику и да се крене одлучније у рат са Турцима.59) Са друге стране Миловановић је Апису ставио на располагање средства за антиаустријску пропаганду и све до смрти половином 1912. одржавао је са Аписом сталну везу.60) Апис је тражио од Миловановића да се са Бугарима склопи споразум, да заједнички започну Први балкански рат. Три групе официра, углавном црнорукаша извиђале су Стару Србију и Македонију пред сам рат у септембру 1912.61) Радомиру Путнику су требале поуздане информације о расположењу албанских вођа, па је Божин Симић наговорио Аписа да то испита на лицу места.62) Апис је са групом људи отишао на састанак са Исом Бољетинцем у Бољетин крај Косовске Митровице.63) Иса Бољетинац није био спреман да у предстојећем рату зарати против Турака. Пре повратка са мисије Апис се срео са још неколико албанских вођа. Пред рат охрабривао је српске официре и дизао им морал, а посебно је истицао значај првога окршаја са Турцима и наглашавао да сви без наређења одмах прискачу у помоћ околним јединицама.64) Разболео се 1. октобра 1912. од бруцелозе, коју је добио по свој прилици од некуваног козјег млека по албанским селима.65) Био је тада у штабу коњичке дивизије и наставио је да ради болестан са високом темпаратуром и кад је рат проглашен.66) Када је написао детаљан план кретања за целу дивизију, по наређењу више команде и упркос његовим протестима, одвезли су га због болести у војну болницу.67) Његов нећак Сања Живановић погинуо је првог дана рата. Са прекидима био је преко три седмице без свести на граници живота и смрти.68) Његов опоравак је био дуг и тежак, а толико је ослабио да месецима није могао да хода.69) Из болнице је изашао тек у априлу 1913, а онда је наставио лечење у Берлину.

Шеф обавештајне службе Генералштаба

Унапређен је јануара 1913. у потпуковника.70) У августу 1913. постављен је за шефа обавештајног одељења Генералштаба, можда и због утицаја Црне руке.71) Апис је почео да контролише мрежу тајних агената и оперативаца у Аустроугарској, а у том послу највише су му помагали Раде Малобабић, мајор Љубомир Вуловић и пуковник Чедо Поповић.72)

Сукоби са радикалима

Након победе у балканским ратовима дошло је до напетости између војске и политичке власти, односно радикала. Једно време новоослобођена Македонија је била под војном управом, али када је дошла под цивилну власт радикали су поставили корумпиране службенике.73) Војни официри су почели да приговарају полицијским службеницима због крађа и корупције, па је дошло до сукоба војне и цивилне власти.74) Пијемонт, као гласило Црне руке, месецима је због тога нападао министра унутрашњих послова Стојана Протића, који је одговарао да се ради о преторијанистичким духовима. Стојан Протић је априла 1914. издао Уредбу о приоритету грађанске над војном влашћу на новим територијама.75) Војни командант у Македонији Дамјан Поповић се оглушио о ту уредбу, па је био смењен, али официри су га изабрали за шефа одицирског клуба и супростављали су се влади, добијајући подршку од опозиције. Апис у почетку није био укључен у отпор војске цивилној власти, али од маја окупио је око себе официре и почео да предводи покрет против владе.76) Официре у Македонији је саветовао да појачају кампању против грађанских власти и да се телеграмима обраћају краљу.77) Апис се уз тајну подршку Радомира Путника састајао са опозиционим политичарима и са њима је причао чак и о могућем војном пучу као начину изласка из кризе.78) Није мислио на пуни војни удар, него само на удар на цивилну власт у Македонији, што би онда могло да испровоцира пад владе Николе Пашића и нове изборе.79) Радикали су га оптуживали да је планирао војни пуч и у Србији и у Македонији. Апис је почетком јуна 1914. писао одређеним официрима да преузму власт у своје руке у Македонији, али Аписови сарадници одбили су да то учине страхујући од подела у војсци у случају да крену у такву акцију.80)

Почетак Првог светског рата

Неколико дана пред Први светски рат узалуд је чекао Раду Малобабића, кога је ухапсила српска полиција, не обавештавајући о томе Аписа.81) Малобабић је био жртва сукоба Аписа и радикала. Не дочекавши Малобабића отишао је у Крагујевац, где је осам месеци обављао дужност шефа обавештајног одсека и шефа информационог бироа.82) Апис је имао доста велик утицај на опозицију, јер када је на почетку рата Никола Пашић покушавао да створи коалициону владу опозициони политичари, укључујући Љубомира Давидовића долазили су да питају Аписа за савет.83) Апис им је саветовао да као услов за улазак у владу траже да у њој не буде Стојан Протић, Велизар Јанковић и пуковник Душан Стефановић.84) Управо таква коалициона влада је и састављена 5. децембра 1914, а у њу су ушли Љубомир Давидовић и Милорад Драшковић. У Крагујевцу су се 1915. погоршали његови односи са Александром Карађорђевићем, па је то битно ослабило његову позицију. Његова позиција је слабила како су у рату гинули његови најбољи другови. Након свађе са Александром Апис је марта 1915. прекомандован из Врховне команде у Ужичку армију, где је постао шеф штаба.85) У октобру 1915. унапређен је у пуковника и био је шеф штаба Тимочке армије. За време бугарске мобилизације пред напад на Србију Радомир Путник је молио Пашића да тражи од савезника одобрење за превентивни напад и заузимање Софије, али од тога се одустало пошто савезници нису одобрили тај план.86) Аписова група је онда кривила Пашића и Врховну команду, да су криви што Бугарску нису брзом акцијом избацили из рата.87) Након бугарскога напада Апис је у Куршумлији затекао Раду Малобабића на слободи, али под полицијским надзором.88) Полиција га је 31. октобра 1915. предала Апису, који је за њега потписао признаницу.89) У новембру 1915. Тимочка армија је по Аписовомм плану заузела Качаничку клисуру, али због изостанка очекиванога дејства француске војске са југа нису могли да напредују до Скопља.90) Војска је кренула у повлачење преко албанских планина. Тимочка војска је током повлачења штитила бок других јединица и била је у сталном контакту са бугарском војском, спречавајући њен продор до Ебасана.91)

Солунски процес

У фебруару 1916. Апис је прешао из Драча на Крф, на коме је провео неколико месеци.92) До тога време регент Александар I Карађорђевић је по својој жељи очистио Врховну команду. Као помоћник начелника штаба 3. армије Апис је маја 1916. отишао на Солунски фронт.93) Напорним и успешним радом у штабу 3. армије омогућио је напредовање српске војске.94) И ту је прикривао Раду Малобабића бојећи се да га не ухапсе. На аутомобил регента Александра пуцано је са велике удаљености 11. септембра 1916.95) По свој прилици радило се о намештеном атентату са циљем да се касније у све уплете Апис.96) Раде Малобабић је оптужен да је покушао да убије Александра, а Мухамед Мехмедбашић, да му је био саучесник у атентату. Апис је ухапшен 28. децембра 1916. у Воштаранама.97) Ухапшена је много чланова Црне руке, све Аписових пријатеља. Три месеца је провео у притвору. Апис је сметао и Николи Пашићу и регенту Александру. Постоји мишљење да је у то време Никола Пашић сматрао да ће победити Централне силе и да је зато слао Стојана Протића у тајну мисију, чији циљ је био припрема за сепаратни мир.98) Због тога им је било битно да осуде Аписа пред Аустријом. На Солунском процесу због наводнога атентата осуђен је на смрт заједно са Радом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем. Стрељани су 13/26. јуна 1917. крај Солуна. Рехабилитовани су у обновљеном процесу 1953. године.

Карактер

Према Слободану Јовановићу Апис се неуморно бринуо за унапређења и одликовања својих присташа и стално их је гурао напред.99) С друге стране никад није тражио за себе унапређења или одликовања и иако је био војник није држао до своје каријере.100) Није говорио о својим заслугама и успесима и није био разметљив и галамџија, тако да кад би причао о Мајском преврату причао би о свему, само не о себи.101) Међутм попут свих фанатика ценио је успех више од живота људи, тако да је своје најдраже пријатеље слао на најопасније подухвате.102) Пријатељство са њим је увек носило нешто опасно, што је можда и чинило његову личност јако привлачном.103)

Литература


Dragutin Dimitrijevic Apis

1) , 9) , 11)
Живан Живановић 4, 1925, стр. 327
2)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 23-24
3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 24
10) , 13)
Живан Живановић 4, 1925, стр. 328
12) , 14) , 15)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 25
16) , 17)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 28
18)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 32
19) , 25)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 33
20)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 53
21) , 22) , 24)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 54
23)
Влада Александра Обр., 3, стр. 343
26)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 42
27)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 66
28)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 67
29)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 68
30)
Влада Александра Обр., 3, стр. 364
31)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 69
32)
Влада Александра Обр., 3, стр. 365
33) , 34) , 35)
Живан Живановић 4, 1925, стр. 333
36)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 233
37)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 53
38)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 54
39) , 40)
Живан Живановић 4, 1925, стр. 342
41) , 42) , 43) , 44) , 45) , 46)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 57
47) , 48)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 58
49)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 59
50)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 66
51)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 68
52)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 69
53)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 74
54)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 76
55) , 56)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 84
57)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 85
58) , 59) , 60) , 61) , 62)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 89
63)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 90
64)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 92
65) , 66) , 67)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 93
68) , 69)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 94
70) , 71) , 72)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 97
73) , 74)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 108
75)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 109
76)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 111
77)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 113
78)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 114
79)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 116
80)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 118-119
81)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 142
82)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 146
83) , 84)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 148
85)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 150
86)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 155
87)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 156
88) , 89)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 157
90)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 161
91)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 163
92)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 183
93)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 194
94)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 196
95)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 201
96)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 237
97)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 220
98)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 221
99) , 100) , 101) , 102) , 103)
В. Дедијер, 1966, стр. 630
драгутин_димитријевић_апис.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/10 16:54