Јован Јовановић
Јован Јовановић као архимандрит хоповски, аутор Теодор Крачун (1776)
Рођење: 1732. Сремски Карловци, Хабзбуршка монархија Смрт: 24. април 1805. Сомбор, Аустријско царство Познат по: подизао народ на устанак и помагао Први српски устанак

Јован Јовановић (Сремски Карловци, 1732 — Сомбор, 12/24. април 1805), епископ горњокарловачки и бачки.

Школовао се у Сремским Карловцима за свештеничко звање, као питомац епископа темишварског Вићентија Јовановића Видака, касније митрополита. После рукоположења за ђакона је служио у Цркви Ваведења Пресвете Богородице, односно Горњој цркви у Сремским Карловцима. Због изразитог појачког дара и на препоруку Вићентија Јовановића је прешао у банатски манастир Бездин, где је замонашен и произведен у монашки чин протођакона.¹⁾

У периоду 1776—1783. био је архимандрит манастира Хопово. Године 1776. сликар Теодор Крачун, један од најзначајнијих сликара српског барока, насликао је његов портрет,²⁾ који је уз поретрет Павла Ненадовића, један од сликаревих најзначајнијих поретрета.³⁾

Године 2/13. новембра 1783. на синоду у Темишвару⁴⁾ изабран је за епископа горњокарловачког. Јануара наредне године био је у Плашком, где је примио епархију од владике Петра. У Плашком су га 3/14. марта 1784. свечано устоличили генерал Хлебек и гомирски архимандрит Јанићије Милојевић.⁵⁾⁶⁾

У Плашком је остао само три године. Тамо је сазидао нови епископски двор у Плашком, чију је градњу покренуо његов претходник епископ Петар Поповић.⁷⁾ У том периоду ослањао се на аустријску војну и политичку власт, посебно на крајишке официре, и према сведочанствима, управљајући као просвећени апсолутиста, дошао је у сукоб са већим делом свештенства и народа у својој епархији.⁸⁾

Осећајући ово незадовљство сам је од државних и црквених власти 1786. затражио да буде премештен у Вршац. Захтев му није испуњен, јер је на место вршачког владике изабран Јосиф Јовановић Шакабента. Јуна 1786. именован је за епископа бачког, а током октобра премештен је у Нови Сад,⁹⁾ у Епархију бачку.¹⁰⁾

Као поборник реформи аустријског цара Јосифа II, увидевши могућност за ослобођење српског народа од турске власти, по склапању аустријско-руског савеза, склопљеним почетком осамдесетих година 18. века, предложио је аустријском цару да обиђе турску границу од Далмације до Баната и да подстиче српски народ на устанак против Турака и савезништво са Аустријом.¹¹⁾

На пролеће 1788. започео је акцију у северозападној Србији,¹²⁾ па је у пратњи тумача при Славонској генералној команди у Петроварадину, угарског католика Јаноша Клачањија и поручника Стојчевића и Ратковића прешао Саву код Кленка 27. марта/7. априла 1788.¹³⁾ Иако су Јовановићеве идеје примљене са резервом, резултати су били изнад очекивања. По преласку у Србију ступио је у везу са кнезовима и свештенством, а из Мишара¹⁴⁾ упутио 28. марта/8. априла проглас,¹⁵⁾ којим је позвао Србе да, не штедећи своје животе, крену у ослободилачки рат уз помоћ аустријске војске, истичући перспективе ослобођења од Турака и стављања под заштиту аустријског двора,¹⁶⁾ указујући и на разлику у положају православних у Османском царству и Хабзбуршкој империји.¹⁷⁾ Проглас је даље ширен по Србији, Босни, Херцеговини, Далмацији, Црној Гори и Албанији.¹⁸⁾ Границу је прешао у још два наврата, крајем марта и октобра 1789.¹⁹⁾²⁰⁾ Свештенство је врло брзо прихватило сарадњу. Срби су га доживљавали као посредника за преговоре са аустријским властима и обраћали су му се у различитим приликама. Када је учестала емиграција Срба у Срем, где су се избегли суочавали са проблемом смештаја и оскудицом у основним потребама обрћали су му се са молбама да код царских власти обезбеди помоћ и он је то често помињао највише у преписци са Дворском ратном канцеларијом.²¹⁾

Бакрорез владике Јована Јовановића

Аустријска војска и српски добровољци су успели да освоје Шабац, Београд и Смедерево и знатне територије Београдског пашалука, али због склапања пруско-турског савеза против Аустрије, револуције у Француској и противљења аристократа реформама Јосифа II и изненадне цареве смрти, Аустрија је током прве половине 1790, одлучила да напусти већину освојених територија у Србији.²²⁾ Када је постало извесно да ће делови Србије бити поново враћени под османску власт, народ из северозападне Србије изгубио је поверење. Априла или маја 1790, пренео је молбу аустријском двору да Србија остане под аустријском заштитом, али на молбу није било никаквог одређеног одговора.²³⁾

Напустио је Беч почетком августа 1790. и отпутовао у Темишвар на Српски народни и црквени сабор. На Сабору је донета молба шабачке, ваљевске и јагодинске нахије, из Рађевине и Јадра, за помоћ Србима да се бране од Турака, коју је владика Јовановић затим уручио царском комесару,²⁴⁾ Шмитфелду, који је молбу одмах упутио у Беч, износећи у пропратном акту своје мишљење да за Србе треба обезбедити амнестију, али ова мисија није успела.²⁵⁾

Помогао је Карађорђев Први српски устанак у Србији, својим залагањима за устанике код аустријских и руских власти, као и новцем и оружјем.²⁶⁾ По Димитрију Пуљевићу послао је два топа, ђулад и тобџију,²⁷⁾ а помагао је и са 12.000 форинти годишње.²⁸⁾ Два владичина топа су све до краја 1805. представљала целу српску артиљерију.²⁹⁾ Када је народ падао у немилост, својим новцем је откупљивао српско робље од Турака и лично посећивао погранична места³⁰⁾ и подизао народ на устанак.³¹⁾ Као и 16 година раније, поново је држао родољубиве говоре и позивао народ на устанак у Мачви.³²⁾ Устаницима је већ на почетку устанка саветовао да се не обраћају за помоћ бечком двору, већ Русији и руском цару, што су устаничке старешине, преко владике и чиниле.³³⁾ Не кријући свој проруски став 24. фебруара 1805. године из Новог Сада упутио је посланицу српском народу и свим православним поданицима Турске империје.³⁴⁾

По наредби цара Франца I, пролећа 1805. налазио се у канонској визитацији, обилазо је своју епархију. При крају обиласка, на Лазареву суботу стигао је у Сомбор, где је веома свечано дочекан.³⁵⁾

Умро је у кући угледног сомборског грађанина Трифуна Михајловића, после десетодневног боловања 12. априла 1805. године. Сахрањен је 17. априла у Светођурђевској цркви у Сомбору.³⁶⁾

Баркрорез владике Јована Јовановића, из времена Кочине крајине је израђен у знак захвалности и признања за његове заслуге. На бакрорезу је приказан његов портрет, окружен венцем од храстовог лишћа. Испод портрета, с леве стране је шумарцима и раштрканим кућама представљена Србија, у средини је Шабац, окружен бајонетима и топовским цевима, а с десне Мачва, док су у дну приказана два човека којима владика скида ланце.³⁷⁾

• Милан Степановић, Владика бачки Јован Јовановић (1732-1805) - први весник српске слободе, часопис Задужбинарског друштва „Први српски устанак”, број 9-10, Орашац, 2011.
• Јован Јовановић (1783-1786), Горњокарловачка епархија
• Владика Јован Јовановић, Српске илустроване новине, број 2, уредник Стеван М. Поповић, Штампарија А. Пајевића, Нови Сад, 2. 8. 1881.
• Недељко Радосављевић, Свештенство Ужичковаљевске митрополије, Гласник, број 33, уредник Милча Мадић, Историјски архив Ваљево, Ваљево, 1999.
• Соња Ћирић, Откривање баштине, Време, број 1178, 1. 8. 2013.

Jovan Jovanovic (episkop)