Сава Косановић

Сава Косановић

'Сава Косановић' (Миљанићи, 14/26. јануар 1839 — Улцињ, 11/24. фебруар 1903) је био свештеник и писац, учитељ и управитељ мушких школа и катихета у Сарајеву, први српски митрополит дабробосански1).

Биографија

Рођен је у селу Миљанићи у округу Бањани, која се налазила на територији Херцеговине, сада Црне Горе, у сиромашној сељачкој породици, од мајке Цвијете и оца Кике.2) Рано је остао без оца, који је заједно са још два стрица погинуо у једном окршају са Турцима.3)

Школовање

Још као мали волео је да учи, па га је мајка на његову молбу одвела у манастир Житомислић код Мостара, где је могао једино да учи буквар, чаславац, псалтир. Затим је учио српску школу у Мостару4) и пекарски занат5), а после тога се поново вратио у манастир.6)

Када је требало да се замонаши 1854. године, његов бивши учитељ Јован Стојковић, који се тада налазио у Сарајеву, знајући за његову жељу да настави студије, намеравао је да га пошаље у Београдску богословију. Обрадован овим позивом, Сава је отишао у манастир Косијерево, код Билеће, да му тамошњи игуман Теодосије изда крштеницу напамет, пошто у то време није било матичних књига. Међутим, када је коначно стигао у Сарајево, тамо није затекао свог учитеља, јер су га турске власти протерале у Далмацију. Срећом, Стојковић је претходно замолио учитеља Александра Шушкаловића да му помогне7), па је по његовој препоруци и уз помоћ митрополита београдског Петра Јовановића, као и министра просвете Љубомира Ковачевића отишао на школовање у Београдску богословију. Пут од Сарајева до Београда 1856. је данима пешачио.8) Издржавајући се од новчане помоћи из Сарајевске црквене општине је завршио Богословију 1860.9) са одличним успехом.10)

За време свог боравка у Београду упознао се са митрополитом Михаилом и они су и касније наставили да одржавају своје везе.11)

Учитељ

У жељи да настави студије у Кијеву, тражио је помоћ од руског конзула у Београду, али је одбијен. На препоруку Георгија Николајевића, требао да оде на Богословију у Задру, да учи италијански и немачки језик, код тамошњег владике Стевана Кнежевића, али се онда разболео. Када је коначно стигао у Задар, тамо више није било владике12), а власти му нису дозволиле да се упише13). Пошто није могао да настави студије, запослио се као учитељ у Мостару. После годину дана тамо се и оженио.14)

Затим је наредне школске 1861/62. године био учитељ у мушкој основној школи у Сарајеву15), па се поново вратио у Мостар.16) Митрополит добробосански Игњатије рукоположио га је 1862. године у Сарајеву за ђакона, а 1863. у Мостару за презвитера.17)

У Мостару су му умрли ћерка и син18), а четири године касније и жена. После тога се стално настанио у Сарајеву. Више година је радио као учитељ, ђакон и свештеник. Закалуђерио се 19. јуна/1. јула, а затим, месец дана касније на Илиндан 1872,19) приликом освећења нове Саборне цркве у Сарајеву20), митрополит дабробосански Пајсије III га је произвео за архимандрита.21)

По одобрењу руског цара Александра II и светог синода, отпутовао је у Русију на јесен 1872. да тражи прилоге за изградњу Саборне цркве у Сарајеву и тамо је провео годину и по дана.22) У периоду 1874—1879 радио је као управитељ мушких школа и катихета у реалки, а затим је 1879—1880 био вероучитељ у српској гимназији.23)

Његов рад му је донео велики углед у српском народу, али је због тога сметао турским, а од Берлинског конгреса 1878. године и аустроугарским окупационим властима. Пошто је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, муслиманско становништво је организовало побуну у Сарајеву, под вођством Хаџи-Лоје. Сарајевски Срби нису дали значајну подршку муслиманима, али је Сава на челу српске омладине учествовао у тим догађајима. Није могао да их избегне, али се држао опрезно. Међутим, одбрана Сарајева од аустроугарске војске остала је безуспешна. Чим су се окупационе власти учврстиле, оне су настојале да Српску православну цркву у Босни и Херцеговини издвоје из јурисдикције Цариградске патријаршије и желеле су да је потчине јурисдикцији Карловачке патријаршије. Са тим се сложио и Антим тадашњи митрополит дабробосански, јер се налазио у немилости Цариградског патријарха због дугова, док је архимандрит Сава, заједно са црквеном општином био против овог плана.24)

Сарајевска српска православна општина је октобра 1878. године донела одлуку да се Српска православна црква у Босни и Херцеговини не издваја из јурисдикције Цариградске патријаршије. У договору са осталим општинама из Дабробосанске митрополије упутили су молбу цариградском патријарху да архимандрита Косановића хиротонише за епископа и постави га за викара митрополиту Антиму. Цариградски патријарх је прихватио предлог, а са тим се сложио и митрополит српски Михаило. Косановић је пристао да буде хиротонисан за епископа, али су га окупационе власти спречиле да оде у Цариград на посвећење. Прећено му је да власти то неће признати. Због свега тога, Сава је хтео да напусти Сарајево и да оде у Србију, али је на крају ипак остао у Сарајеву. Године 1879. године окупационе власти су га одредиле за члана делегације из Босне и Херцеговине, за одлазак у Беч да честита двадесетпету годишњицу брака цару и царици. Том приликом Сава је одликован Орденом Франца Јосифа I, трећег реда.25) Те 1879. године Сава је покренуо питање отварања богословског училишта у Сарајеву, и у ту сврху је израдио нацрт којим је предвидео трајање школовања, наставни план и програм, наставни кадар, издржавање ученика итд. Власт је одуговлачила са давањем дозволе да се школа отвори.26)

Бечки двор је са Цариградском патријаршијом 12/28. марта 1880. године склопио конкорд, према коме је могао да именује митрополите на упражњене столице у Сарајеву, Мостару и Тузли, као и да их отпушта, уз одобрење Цариградске патријаршије. После именовања, епископа који су обавезно морали да буду рођени у Босни и Херцеговини, Двор је вршио избор у Синоду Цариградске патријаршије, а потом хиротонију по канонима Православне цркве, а на крају се вршило устоличење у присуству изасланика Двора. Двор је био обавезан да исплаћује годишње 58.000 гроша Цариградској патријаршији, као и да исплаћују плате епископима у Босни и Херцеговини. Тако је Аустроугарска, сходно одлукама конкордата, почела да замењује грчке епископе Србима.27) Митрополит Антим, по рођењу Грк, се на овој функцији налазио у периоду 1874—1880.28). Затим је пензионисан и наставио је да живи у Бечу.29)

Митрополит

У промењеним политичким условима30) цариградски патријарх Јоаким III са Светим синодом је новембра 1880. године изабрао Саву за Дабробосанског митрополита. Избор је указом 8/20. децембра 1880. године потврдио аустријски цар Франц Јосиф, што је затим телеграмом Сарајевској српској православној општини потврдио патријарх Јоаким III.31)

Тако је 1881. године произведен за архиепископа сарајевског, митрополита дабробосанског и ескарха целе Далмације.32) Постао је први Србин на трону Сарајевских митрополита, после укидања Пећке патријаршије 1766. године.33) Своју епархију затекао је у великом нереду.34) Око организације Цркве35) помогао му је Георгије Николајевић, који је још 1880. дошао из Задра и постао његова десна рука.36)

Године 1882. је отворена Конзисторија (духовни суд) у Сарајеву. Сава је наставио да се бори и за отварање Богословије. Захваљујући његовој упорности цар је дозволио да се отвори богословија за васпитање источно-православног свештенства, за епархију сарајевску, зворничку и мостарску. Тако је крајем 1882. године основана и Богословија. Њен први ректор је био архимандрит Ђорђе Николајевић, који је предавао црквенословенски језик, а поред њега су била и четири наставника: Ђорђе Магарашевић (библијска историја), Стево Прокопић (катихизис, математика и економија у Заводу), Иван Поповић, уредник Сарајевског листа (српски језик). Уз њих су били учитељ Симо Чајкановић (географија и природопис), протођакон Петар Ђенић (црквено појање са правилом).37)

Како Сарајлије нису успеле да се сложе о месту градње зграде Богословије, он је поклонио своје имање у Рељеву (13 км од Сарајева), где је она коначно подигнута 1884. године.38) Из периода 1881—1885 је сачуван велики број његових окружница.39)

Окупационе власти су будно пратиле све оне који су имали везе са Русијом, Србијом и митрополитом српским Михаилом40) Већ после три месеца, обављајући функцију митрополита, посетио га је гроф Кристоф Мирошовски и понудио му да са целим српским народом пређе на унију. Увређен, Сава Косановић је упутио Царској канцеларији у Бечу протест и затражио заштиту од агресивног римокатолицизма.41) Водећи антисрпску политику, аустроугарске власти, с једне стране нису желеле да му помогну око сузбијања пропаганде надбискупа Јосипа Штадлера,42) а са друге стране, и саме су иступале против православља, ћирилице и српских школа.43) Бранећи православље и интересе Срба, Сава Косановић је дошао у сукоб са министром Бенјамином Калајем ({{јез-мађ|Benjámin Kállay))).44) Митрополит је још више био забринут када је сазнао да је у Бечу основано „Друштво за католичење Срба“ у Босни и Херцеговини, те је тим поводом својим верницима упутио посланицу и позвао их на опрезност. Бечка влада је забранила даљу полемику и укорила га што се пожалио цариградском патријарху на стање у његовој епархији. Одговарајући бечкој влади, митрополит је изјавио да му још једино преостаје да обзнани народу како му влада забрањује одбрану вере, било говором било писмено, да му није дозвољено да одагна сумње у народу,45) после чега је бечка влада организовала општу кампању против њега. Положај му је постао још тежи после објављивања чланка у новосадској „Застави“, под насловом „Католицизам у Босни и Херцеговини„.46)

Његов дугододишњи пријатељ, Никодим Милаш, епископ далматинско-истријски, видевши шта се у догађа у Босни, и како надлежне црквене власти Саву нису узеле у заштиту, написао је расправу „Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области“, у којој је заступао гледиште да српске епархије у Босни и Херцеговини треба да се споје са Карловачком митрополијом. Међутим, Аустроугарска то није желела и створила је вештачку творевину, спајајући две српске са једном румунском епархијом у буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Бечу, у коме није резидирао ниједан од тројице архијереја ове митрополије.47)

Сава није дуго издржао и после четири године рада је понудио оставку патријарху цариградском Јоакиму, 26. јуна/7. јула 1885. године. Истовремено је о томе обавестио Земаљску владу за Босну и Херцеговину.48) Под притиском аусторугарских власти васељенски патријарх је уважио оставку и потписао је септембра 1885. године. Вест о његовој оставци веома је узнемирила православно становништво у Сарајеву. Најугледније личности слале су телеграме цару Фрањи Јосифу, са молбом да се митрополит Сава задржи на трону, али молба није услишена.49) Његов дотадашњи рад је уважен и добио је пензију50) од 3000 форинти годишње. До избора новог митрополита изабран је за администратора Георгије Николајевић.51) Тако се Сава повуко са високог положаја и са службених послова.

Прогонство и смрт

Земаљска влада му није дозволила да остатак живота проведе на свом имању. Декретом од октобра 1885. године, за место сталног боравка му је одређен Беч. По том питању нарочито је био одлучан министар финансија Калај.52) Сава је после оставке напустио Босну и Херцеговину и отпутовао за Цариград.53) Из Цариграда је отишао у Јерусалим, где је боравио од децембра 1885. до краја априла 1886. године. Затим је недељу дана био поново у Цариграду, а онда је отишао у Свету гору. Аустроугарска влада је преко својих посланстава, конзулата и агенција, пратила сва његова кретања и о томе слала опширне извештаје министарству спољних послова. Из Свете горе се вратио у Цариград, где га је аустроугарски посланик подсетио да му је за место сталног боравка одређен Беч. Тада је коначно отишао за Беч, али како је боловао од астме, више времена је проводио на лечењу по аустроугарским бањама,54) и користио сваку прилику да негде отпутује. Тако је 1887, све до априла 1888. посетио Каиро, манастире на Синајској гори и Атину. Крајем децембра исте годин је преко Београда отишао за Грчку, а одатле је, под лажним именом (Дионисије Николић) допутовао код кнеза Николе Петровића, у Црну Гору.55) На крају се настанио у Улцињу,56) где је купио кућу на самој обали мора.57)

Због болести и околности у којима се налазио, године 1893. је морао да одбије понуђено место митрополита у Скопљу. У Цетињу је 1897. године дочекао Александра Обреновића, који је одликовао митрополита Митрофана Бана, архибискупа барског Шимуна Милиновића, песника Јована Сундечића и њега Орденом Св. Саве првог степена.58)

Често је вршио службу у Црној Гори. Посебно је остало упамћено освећење цркве Св. Василија Острошког у Никшићу (1900), задужбине кнеза Николе Петровића, пред 12.000 људи. Сава је том приликом приложио седам кандила, које је израдио сарајевски златар Мића Авдаловић.59) Често се налазио међу првим приложеницима за подизање споменика некој значајној српској личности. Када је 1902. године у Сарајеву основано друштво „Просвјета”, за помоћ српским ђацима у средњим и високим школама, Митрополит је друштво материјално помогао. Дао је велики прилог у новцу свом родном селу, коме је лети недостајала вода, за подизање чатрње за воду. По њему је чатрња добила назив „Владичина вода”.60)

Умро је исрпљен од астме 11/24. фебруара 1903. године, у својој кући у Улцињу. Сахрањен је два дана касније у тамошњој цркви Св. Николе. Опело је служио митрополит Цетињски Митрофан Бан, са пет свештеника. На његовом спроводу било је много света, чак и много муслимана и римокатоличких свештеника.61)

Оставио је неколико тестамената. У тестаменту из 1896. године цркви Св. Василија Острошког у Никшићу наменио је куће у Улцињу, посед са стоком у Валденосу, одежду, круну, штаку и све сребрне ствари. У тестаменту из 1901. године оставио је Српској краљевској академији у Београду део новца и хартија од вредности, од којих је требао да се оснује фонд под његовим именом, од чијег би се интереса, сваких десет година награђивала књижевна или црквено-историјска дела везана за Босну и Херцеговину. Међутим, ова задужбина никада није активирана у Српској краљевској академији. У трећем тестаменту је, између осталог, новац од продатог његовог покућства, наменио црквама у Улцињу, библиотеку цетињској читаоници, а 3.000 фиорина за његову гробницу код цркве Св. Петра и Павла у Никшићу. Своје непокретно имање у Босни је оставио српско-православном народу, као оснивачки фонд за српско-православну препарандију у Сарајеву.62)

Дела

Бавио се писањем о српским старинама, ћириличним књигама и рукописима, натписима са старих надгробних споменика и записима са старих књига, које је објављивао у часописима. „Јавору“ (1882—1885), дабробосанском „Источнику“, „Босанској вили“, „Бршљену“, „Словницу“, „Гласнику“ Српског ученог друштва,63) неке од њих је објављивао под псеудонимом, да би избегао неугодности са аустријским властима.64) У „Гласнику“ је објавио три важна списа65): *„Српске старине у Босни“ *„Биљешке о богомилима“ *„Цртице из Босне“ Такође је написао успомене са поклоничког путовања по Светој земљи,66) у поезији и прози.67)

Због својих доприноса на књижевном пољу, постао је почасни члан Српског ученог друштва од 30. јануара/11. фебруара 1884. и касније од 15/27. новембра 1892, почасни члан Српске краљевске академије.68) Био је члан Антрополошког друштва у Бечу и члан књижевног одбора Матице српске.69)

Литература

  • http://www.sanu.ac.rs/Biblioteka/BiografskiRecnik.pdf, наслов Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), место Београд, година 2007, аутор Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, уредник Никша Стипчевић, издавач Српска академија наука и уметности, стр. 150
  • Народна енциклопедија - српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, издавач Биоблиографски завод д.д. , место Загреб, година 1927, аутор Владимир Ћоровић, уредник Станоје Станојевић, стр. 426-427
  • Народна енциклопедија - српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, издавач Биоблиографски завод д.д. , место Загреб, година 1928, аутор Радослав Грујић, уредник Станоје Станојевић, стр. 93-94
  • http://serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/wb/?action=getbook&bookkey=12909#page/3/mode/1up, наслов Митрополит Сава Косаноовић, српски књижевник, аутор Б. Н. Вршчанин, часопис Босанска Вила, број 1, датум 16. 12. 1885. стр. 33, уредник Никола Т. Кашиковић, издавач Прва српска штампарија Ристе Ј. Савића, место Сарајево, стр. 4-6
  • http://www.pouke.org/upload/fajlovi/agapije/srpskijerarsi.pdf, наслов Српски јерарси од деветог до двадесетог века, аутор Сава Вуковић, уредник Јанко Брајковић, година 1996, стр. 116, издавач Евро, Унирекс, Каленић, место Београд, Подгорица, Крагујевац, стр. 431–433
  • Митр. Дабробосанска СПЦ, http://www.mitropolija.org/savakosanovic.html, наслов Сава Косановић (1839-1903), издавач СПЦ - Митрополија Дабробосанска, место Сарајево
  • Знаменити Срби XIX века, 1904, http://serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/wb/?action=getbook&bookkey=31233#page/20/mode/1up, наслов Митрополит Сава Косановић, часопис Знаменити Срби XIX века, уредник Андра Гавриловић, број 3, година 1904, издавач Дигитална Народна библиотека Србије, место Загреб, стр. 33-
  • https://archive.org/stream/godisnjak01akadgoog#page/n381/mode/2up, наслов Некролози: Митрополит Ђорђе Николајевић, издавач Српска краљевска академија, часопис Годишњак, број IX, година 1896, место Београд, аутор Нићифор Дучић, стр. 370–375
  • Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 446–447 (Ђ. Тошић).

Вањске везе

*http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=261, Краћа биографија на сајту САНУ

1) , 28)
Сава Вуковић, 1996, стр. 20
2) , 5) , 7) , 11) , 13) , 15) , 18) , 20)
Митр. Дабробосанска, СПЦ, гл. Сава Косановић
3) , 4) , 6) , 8) , 10) , 12) , 14)
Б. Н. Вршчанин, 16. 12. 1885. стр. 5
9) , 34) , 38) , 40) , 43)
Сава Вуковић, 1996, стр. 432
16) , 19) , 21) , 22) , 32) , 53) , 63) , 69)
Б. Н. Вршчанин, 16. 12. 1885. стр. 6
17) , 23) , 24) , 25)
Митр. Дабробосанска, СПЦ, гл. Живот до избора за митрополита
26) , 27) , 29) , 31) , 33) , 37)
Митр. Дабробосанска, СПЦ, гл. Митрополит дабробосански
30) , 50) , 67)
Знаменити Срби XIX века, 1904, стр. 34
35)
Радослав Грујић, 1928, стр. 93
36)
Нићифор Дучић, 1896, стр. 372
39) , 49) , 51) , 52) , 54) , 55) , 57) , 58) , 59) , 60) , 61) , 62) , 64)
Митр. Дабробосанска, СПЦ, гл. Оставка прогонство и смрт
41) , 46) , 48) , 56)
Сава Вуковић, 1996, стр. 433
42)
Владимир Ћоровић, 1927, стр. 426
44) , 66)
Владимир Ћоровић, 1927, стр. 427
45)
Сава Вуковић, 1996, стр. 431
47)
Сава Вуковић, 1996, стр. 368
65)
Знаменити Срби XIX века, 1904, стр. 35
68)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић|2007, стр. 150
Штампање