Куна Хасан-ага и Драгић војвода је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

0001    Књигу пише Куна Хасан-ага

0002    У Удбињи граду бијеломе,

0003    Те је шиље у приморје равно

0004    А на руке Драгић-војеводи:

0005    „Здраво да си, Драгић-војевода!

0006    „Тебе фали сва твоја крајина,

0007    „Да си добар јунак на мејдану,

0008    „А менека не куди дружина;

0009    „Веће дођи, да се огледамо

0010    „Под Удбињом у пољу широку,

0011    „И доведи ћерцу Анђелију,

0012    „Ја ћу моју секу Јесмијану;

0013    „Ко погине, нек се не спомиње,

0014    „Ко л’ остане, нека обје води.”

0015    Књига дође Драгић-војеводи,

0016    Књигу учи Драгић војевода,

0017    Књигу учи, грозне сузе рони;

0018    „А вај мене и до бога мога!

0019    „Ја сам јунак веће остарио,

0020    „И јуначки мејдан оставио,

0021    „Ја не могу мејдан дијелити.”

0022    Гледао га нејаки Матија,

0023    Гледао га, па је говорио:

0024    „Ој Бога ти, мој рођени бабо!

0025    „Откуд књига, од кога ли града?

0026    „И до сад су књиге долазиле,

0027    „Ал’ их ниси са сузам’ учио.”

0028    Вели њему Драгић војевода:

0029    „Прођи ме се, мој нејаки сине!

0030    „Ова књига од Удбиње града,

0031    „Од проклетог Куне Хасан-аге,

0032    „Зове мене Куна на мејдана

0033    „Под Удбињу у поље широко,

0034    „Да поведем ћерцу Анђелију,

0035    „Он ће повест’ секу Јесмијану,

0036    „Ко погине, нек се не спомиње,

0037    „Ко л’ остане, нека обје води;

0038    „Ја сам јунак веће остарио,

0039    „И јуначки мејдан оставио,

0040    „Ја не видим мејдан дијелити,

0041    „А срамота не изић’ Турчину.”

0042    Кад то чуо нејаки Матија,

0043    Он је своме бабу бесједио:

0044    „Не брини се, мој рођени бабо!

0045    „Ја ћу за те на мејдан изићи.”

0046    Говори му Драгић војевода:

0047    „Ид’ одатле, мој нејаки сине!

0048    „Још ти ниси боја ни видио,

0049    „А камо ли да на мејдан идеш.”—

0050    „О чујеш ме, мој рођени бабо!

0051    „Ја ћу ићи, макар ћу не доћи,

0052    „Под срамотом теб’ оставит’ не ћу.”

0053    Кад то виђе Драгић војевода,

0054    Да се Мато оканити не ће,

0055    Он му даје кључе од ризнице:

0056    „Иди, Мато, на ћемерли кулу,

0057    „Оправи се, штогод љепше можеш,

0058    „И обуци секу Анђелију,

0059    „Обуци јој ђузел одијело;

0060    „Па ти узми оно копље бојно,

0061    „И припаши сабљу Аламанку,

0062    „Коју ти је и бабо носио,

0063    „Свагда Турске главе доносио;

0064    „И ти узми челикли наџака,

0065    „И узми ми штуца зеленога!”

0066    Док је Мато себе опремио,

0067    Опремио себе и сестрицу,

0068    Дотле бабо коња опремио,

0069    Добра коња ђога од мејдана,

0070    Покрио га суром међедином,

0071    Колико је на њојзи ноката,

0072    О свакоме виси литра злата,

0073    Па је бабо Мату сјетовао:

0074    „Ој чујеш ли, мој нејаки сине!

0075    „Иди мудро, не погини лудо:

0076    „Кад ми дођеш под Удбињу града,

0077    „Под Удбињом шатор је разапет,

0078    „Под њиме је Куна Хасан-ага,

0079    „Он ми пије оно рујно вино,

0080    „Вино служи сеја Јесмијана:

0081    „Тебе Куна мамиће на земљу,

0082    „Ти се не дај, сине, преварити,

0083    „Не одјахуј ђога од мејдана.

0084    „Ако теби Куна узговори,

0085    „Да ти најпре заходиш ђогата,

0086    „Ни у том се не дај преварити:

0087    „Чиј је мејдан, оног и заходба;

0088    „Па ако ти Бог и срећа даде,

0089    „Те останеш здраво на биљегу,

0090    „Добро гледај Куну Хасан-агу;

0091    „Ако ли га копљем не погодиш,

0092    „Удри њега сабљом Аламанком;

0093    „Ако ли га сабља не сијече,

0094    „На њему су шипке од челика,

0095    „Удри њега челикли наџаком;

0096    „Ако ли га наџак не завати,

0097    „На њему је панцијер-кошуља,

0098    „Удри њега штуцем зеленијем,

0099    „Удри њега под пазухо л’јево.”

0100    Попе ми се Мато на ђогата,

0101    Баци за се сеју Анђелију,

0102    Три пута је припасао пасом,

0103    И четвртом од сабље кајасом,

0104    Па ми оде преко поља равна,

0105    Кано зв’језда преко неба сјајна.

0106    Кад је био под Удбињу града,

0107    Али Куна шатор разапео,

0108    Под њим сједи, пије рујно вино,

0109    Служи му га сеја Јасмијана;

0110    Вино пије, низ поље погледа

0111    Кад ће рупит’ Драгић војевода.

0112    Мато њему Божју помоћ назва:

0113    „Божја помоћ, Куно Хасан-аго!”

0114    Обазре се Куна Хасан-ага,

0115    Кад сагледа нејаког Матију:

0116    „Бог помог’о, курвино копиле!”

0117    Говори му нејаки Матија:

0118    „Бе чујеш ли, Куно Хасан-аго!

0119    „Ја нијесам курвино копиле,

0120    „Мени се зна и отац и мајка.”

0121    Вели њему Куна Хасан-ага:

0122    „Сјаши, море, да пијемо вино!”

0123    Ал’ говори нејаки Матија:

0124    „Ја нијесам дош’о вино пити,

0125    „Већ јуначки мејдан дијелити.”

0126    Препаде се Куна Хасан-ага,

0127    Па извади два мача зелена,

0128    Бацио их пред Мата у траву:

0129    „Узми, Мато, кога теби драго,

0130    „Да не речеш, да је пријевара.”

0131    Говори му нејаки Матија:

0132    „Не будали, Куно Хасан-аго!

0133    „Ја не требам мача ни једнога,

0134    „У мене је сабља Аламанка,

0135    „Коју ми је и бабо носио,

0136    „Турске главе свагда доносио.”

0137    Кад то виђе Куна Хасан-ага,

0138    Да га д’јете не ће да послуша,

0139    Он говори нејаку Матији:

0140    „Заход’ коња, нејаки Матија,

0141    „Да ја теби стојим на биљегу.”—

0142    „Није тако, Куно Хасан-аго!

0143    „Твој је мејдан, твоја и заходба.”

0144    Кад то зачу Куна Хасан-ага,

0145    На ино се њему не могаше,

0146    Већ он скочи на свога дорина;

0147    Спушћа Мато секу Анђелију,

0148    Он је спушћа у зелену траву,

0149    Па је сеји тихо говорио:

0150    „Не бој ми се, сејо Анђелија!”

0151    Па он стаде Куни на биљегу;

0152    Стаде Куна коња заходити

0153    И бојнијем копљем обходити;

0154    Добро га је био загледао

0155    Баш у чело међу оба ока:

0156    Али ђогат вичан је мејдану,

0157    Клече ђого на прва кољена,

0158    Преко Мата копље прелећело,

0159    У бијелу ст’јену ударило,

0160    Преби му се на двоје на троје.

0161    Онда стаде Куна на биљегу,

0162    Узе Мато коња заходити;

0163    Кад то виђе Куна Хасан-ага,

0164    Како д’јете вјешто коња игра,

0165    Још вјештије бојно копље држи,

0166    Он побјеже с јуначког биљега;

0167    За њим трчи нејаки Матија:

0168    „Стан’, Турчине, ниси утекао!

0169    „Јоште јуче да си потекао,

0170    „Данас бих те јунак уфатио,”

0171    Па потеже челикли наџака,

0172    Те удара Куну Хасан-агу;

0173    Али њега наџак сјећ’ не море,

0174    На њему је панцијер-кошуља;

0175    Он потеже сабљу Аламанку,

0176    Удара га по свилену пасу,

0177    Али њега сабља сјећ’ не море,

0178    На њему су шипке од челика,

0179    Бритка му се сабља саломила;

0180    Он ми шчепа штуца зеленога,

0181    Удара га под пазухо л’јево,

0182    Посади га у траву на главу,

0183    Турчин паде, а мато допаде,

0184    Те му русу одсијече главу,

0185    Па је метну ђогу у зобницу,

0186    И он води Куниног дорина,

0187    Па га даје секи Анђелији:

0188    „Јаши коња, сејо Анђелија;”

0189    А узима сеју Куначину,

0190    Па је баци за се на ђогата,

0191    Однесе је двору бијеломе,

0192    Одведе је у бијелу цркву,

0193    Покрсти је и вјенча је за се.

0194    Лијеп пород они породише:

0195    Двије ћери и четири сина.

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Kuna Hasan-aga i Dragic vojvoda