Корисничке алатке

Алатке сајта


лав_толстој

Лав Толстој

Лав
Толстој
лав_николајевич_толстој.jpg Лав Николајевич Толстој

Рођење:
9. септембар 1828.
Јасна Пољана,
Русија

Смрт:
20. новембар 1910.
Астапово, Русија

Познат као:
књижевник

Рат и мир
Ана Карењина

Лав Николајевич Толстој (рус. Лев Николаевич Толстой) (Јасна Пољана, 28. август/9. септембар 1828 — Астапово, 7/20. новембар 1910), руски књижевник. По многима се сматра најзначајнијим књижевником свих времена, који је снагом свога приповједања и својих идеја остао запамћен и непревазиђен.

Живот и рад

Отац му је био Николај Иљич Толстој (граф Николай Ильич Толстой (1794—1837)), учесник рата 1812. против Наполеона. Мајка Марија Николајевна (Мария Николаевна (1790—1830)) је била из породице Волконски. Испрва је учио код куће, а током 1844—47. године на Казанском универзитету. Године 1851. отишао је на Кавказ, и тада почиње његов литераерни рад (История вчерашнего дня и др.). Дневник који је водио од 1847. до смрти му је био прва литературна школа самоизучавања, спознаје, и грађења моралних начела.

Двије године живота на Кавказу су биле јако значане за његов духовни развитак. Написао је ту Детство — прво своје значајније дјело, објављено 1852. Затим се појављују Отрочество (1852—54) и Юность (1855—57) који су увод у опширнији аутобиографски роман Четыре эпохи развития, чији посљедњи дио — Молодость — никад није написан. У првим радовима он се држи реалистичних принципа књижевне школе 1840-их година. Он се труди да буде испитивач човјечје природе, желећи да открије сакривене законе по којима она ради.

Од 1851. до 1853. на Кавказу је учествовао у војним операцијама, прво као добровољац, а потом као артиљеријски официр. Године 1854. прешао је у Дунавску армију. По избијању Кримског рата је по личној молби пребачен у Севастопољ. Та дешавања су му дала материјал за приче Набег (1853), Рубка леса (1853—55), и за чланке Севастополь в декабре месяце, Севастополь в мае, Севастополь в августе 1855 года (све штампано у листу „Современник” 1855—56). Ти чланци су смјело објединили документарност, репортажу и историју, и изазвали су огроман утисак на руско мњење. Рат је у њима представљен као ружан, крвави бој, противан људској природи.

Године 1855. дошао је у Петроград, и ту се упознао са многим значајним писцима тога доба, као што су били Тургењев и Чернишевски. Године 1856—1859. потом су га формирале као писца. Пише Альберт (1857—58) и Люцерн (1857), под утиском првог путовања у западну Европу. Ту напада буржоаско лицемјерје, несрдачност, социјалну неправду. Роман Семейное счастье је писао 1858—59. и у њему је описивао своју идеју самопожртвовања у браку.

Склоност народним темама се потом испољила у дјелу Казаки (1853—63). На Кавказу, посред величанствене природе и усред простих, срцем чистих људи његови хероји сазнавају лаж свјетског у ређења и његових лажи. Критеријем социјалне правде за Толстоја се појављује природа, којој човјек треба да тежи у својим дјеловањима.

Незадовољан својим радом, свијетом и литературним окружењем, Толстој је 1860-их година ријешио да напусти литературу и посвети се школовању сељачке дјеце на имању у Јасној Пољани. Изучавао је педагогију у Русији и даље, издавао педагошки журнал „Ясная Поляна” (1862), и проповједао слободу учења, лишену строге програматике и казнене дисциплине.

Године 1862. оженио се са Софијом Андрејевном Берс (1844—1919) и почео је патријархални живот као глава велике породице која се временом увећавала. Током година сељачке реформе је радио као посредник између сељака и земљопосједника. Ту је углавном био на страни сељака у духу идеја старе родовске аристократије.

Аристократ по образовању и породичној традицији, нашао је излаз из духовне кризе зближивши се са народом, његовим интересима и потребама. Све своје снаге је тада дао на образовање народа (прича Поликушка, 1861—63), епски тон дјела (Казаки). Он се обраћа историји да би схватио садашњост (почетак романа Декабристы, 1860—61, публикован 1884) — што га је довело до замисли романа-епопеје Рат и мир (Война и мир).

Године 1860-е су период расцвјета умјетничког генија Толстоја. Пронашао је себе у интензивном и усредоточеном духовном стваралаштву. Његов самостални рад је довео и до новог узлета руске националне културе.

Његово дјело Рат и мир (Война и мир, 1863—69, почетак публикације 1865) је постало јединствено у руској и свјетској литератури, спајајући дубину психолошког романа са епским историјским погледима. Својим романом је писац одговорио на стремљење литературе 1860-их година, која је настојала да схвати ход историјског развитка и улогу народа у преломног тренутку националног живота. Херојска епопеја Русије 1812, у којој су људи свих слојева устали да се боре против страног освајача, описана је мајсторски. Главни порок виших слојева руског друштва је Толстој у роману видио управо у одвојености од народа. Прва етапа оспознаје човјека као личности је представљена са изласком из његовог окружења, класе или круга. Друга етапа је сливање личног сазнања са огромним свијетом, и са народом, у који се човјек утапа. Националне руске црте аутор види у скривеној топлоти патриотизма, херојству, мирној вјери у правду, скромном достојанству и мушкости. Рат Русије са Наполеоном је представљен као народни рат.

Пуност и пластичност изражавања, погледи у судбине људи и њихове обрте, описи људске и руске природе су црте епског стила Рата и мира. Он напушта класичне представе хероја. Сам живот је херој у његовим романима, његов незаустављиви ход, његове радости и туге, побједе и порази, једноставни и вјечни моменти као што су рођење, љубав и смрт. Сложена унутрашња борба у ликовима, разочарања и открића, нова достизања и снивања — то је прави лик Толстојевих хероја. Они стреме ка правди и истини, пробијајући се кроз животну инерцију, обичаје околине, и тренутне догађаје.

У роману су исказане и противрјечја самог Толстоја, његово неповјерење ка теоретском знању, идеализација патријархалног поретка. Филозофска расуђивања о слободи су супротстављена историјским процесима и фатализму. Слободу он разматра као инстиктивну жиботну силу, неподложну разуму.

Почетком 1870-их година опет се враћа педагошким интересима, па пише Азбуку (1871—72) и касније Нову азбуку 1874—1875, за које је сачинио оригиналне приче и прераде туђих басни и прича. Неко вријеме се вратио раду у школи у Јасној Пољани, али ускоро се јављају симптоми душевне кризе. Његова слаба вјера у традиционално хришћанство и склоност скептичкој анализи, комбинирана са распадом традиционалног руског друштва крајем 19. вијека је томе погодовала, и утицала не његов свјетоназор.

Роман Ана Карењина (1873—1877, издаван од 1876) је више у стилу романа тога доба. У њему је све више исказао своје губљење наде у помирење интереса сељаштва и владајућих класа, након неуспјеха социјалних реформи 1860-их у Русији. Распад старог патријархалног система и увођење новог капиталистичког „грабежног” поретка је Толстој испратио са тугом, враћајући се у дјелу посљедњем упоришту патријархалности, породици.

Нови Толстојев поглед на свијет је приказао у дјелу Исповедь (1879—80, штампано 1884) и В чём моя вера? (1882—84). Он ту наводи да су све основе постојања, које су произашле из поријекла, образовања и животног пута, у ствари постављене на лажне основе. Сазнање читавог живота и неизбјежне смрти га наводи на религиозност. Он протествује против материјализма и позитивизма, али и против државе и тадашње цркве, против привилегија и начина живота виших класа тога доба, бирократије и буржоазије. Своје нове социјалне погледе је ставио у везу са природно-религиозном филозофијом у дјелима Исследование догматического богословия (1879—80) и Соединение и перевод четырёх евангелий (1880—81). Очишћено од вјековних натруха и грешака, његово хришћанско учење је потпуно обновљено. Ту је иступио као присталица непротивљења злу насиљем, и пасивне непослушности властима. Пут ка обновљењу човјека и друштва Толстој сада види као индивидуални духовни рад на усавршавању личности, и одбија политичку борбу и револуцију као средства.

Година 1880-их знатно је смањио свој умјетнички рад и почео је и сам да осуђује своје пређашње радове. Бавио се обичним физичким радом и прешао је у вегетаријанце. Расте и његово незадовољство раскалашним животом људи. У радовима Так что же нам делать? (1882—86) и Рабство нашего времени (1899—1900) дана је оштра критика порока савремене цивилизације. Излаз одатле Т. види у утопистичким идејама природно-религиозног самообразовања. Обраћа се савјести, разуму и достојанству људи. У дјелу Смерть Ивана Ильича (1884—86) Т. је описао историју човјека који на самрти схваћа бесмисленост свог живота. Просвјетљење његове душе у задњем тренутку ствара идеја религиозног спасења.

Дјело Крейцерова соната (1887—1889, штампано 1891) и слично по проблематици дјело Дьявол (1889—90, штампано 1911) Т. је посветио идеји идеалне љубави.

У то вријеме његов интерес за драме даје дјело Власть тьмы (1886) и комедију Плоды просвещения (1886—90, штампано 1891). Драма даје приказ утицаја градске средине на сеоску. Власть тьмы је замјетна својим народним језиком, и суровим реализмом у приказу сеоског живота. У комедији Плоды просвещения даје другу страну социјалног конфликта. Толстој долази на мисао да је потребно писати једноставно и тако да буде доступно читаоцу из народа. Тако су настале народне приче из 1880-их година: (Чем люди живы, Свечка, Два старика, Много ли человеку земли нужно и др.). По теми је томе слична и прича Хозяин и работник (1894—95).

Подржао је покретање издавача „Посредник” 1884, коју су покренули његови познаници Чертков и Горбунов-Посадов. Тај издавач је ширио у народу књиге за просвјећење и образовање, блиско Толстојевом учењу. Неке су морале због цензуре да се штампају у иностранству. Године 1891, 1893 и 1898 Т. је учествовао у помоћи сељацима у губернијама које су страдале од глади. Борио се за заштиту религиозних мањина и секти у Русији као што су били духоборци. У писмима Александру Трећем и касније Николају Другом он је протестирао против репресије, производа самодржавља.

Главни умјетнички подухват 1890-их година му је роман Васкрсење (Воскресение (1889—99)), гдје је описивао социјално трње и класну неправду на увјерљивом примјеру. Сву силу свога исказа он је усмјерио против институција: државне власти, суда, цркве, дворјана, новца, затвора, проституције. Оштра критика црквених структура у овом дјелу је изазвала жестоку реакцију руске православне цркве.

У његовом раду се тада све више уочава жеља за анализом разних области живота. Тако су обликовани Воскресение, Хаджи-Мурат (1896—1904, штампан 1912), Фальшивый купон (1902—04, штампан 1911), и незавршена прича Нет в мире виноватых (штампана 1911). Затим пише Отец Сергий, 1890—98, штампан 1912; Живой труп, 1900, штампан 1911; После бала, 1903, штампан 1911; Посмертные записки старца Федора Кузмича…, 1905, штампан 1912).

У задњој деценији живота Толстој је признат као глава руске литературе, и као заштитник реализма од помодних декадентних стилова. Одржавао је односе са низом писаца тога доба. И даље је имао повремене сумње и размишљања о правилности својих погледа на свијет. Пред револуцију 1905. почео је да преиспитује своје патријархалне идеале. Иступио је против смртне казне у чланку Не могу молчать, 1908.

Посљедње године живота је провео у Јасној Пољани у непрестаним душевним борбама, у атмосфери сплетки и раздора међу његовим сљедбеницима. Покушавајући да помири своја убјеђења са стањем око себе, 10. новембра 1910. тајно је отишао из Јасне Пољане, и касније умро на жељезничкој станици Астапово. Смрт Толстоја је потресла Русију.

Значај

Цјелокупни Толстојев рад је означио нову етапу у руском и свјетском реализму, и направио мост између традиција књижевности 19. и 20. вијека. Толстојев реализам се одликовао директношћу тона, описима окружења, и снагом описа социјалних неједнакости. Непосредност емоција у Толстојевим дјелима је у стању да сазда саму нит живота, и складно се уклапа са психолошким анализама ликова. Све је настојао да посмотри из свог посебног угла, не обазирући се на дотадашње форме. Своје искуство је базирао само на ономе што је сам видио, схватио и промишљао.

Имао је огроман утицај на еволуцију европског хуманизма, и на развој реалистичких традиција у свјетској литератури. Писци као Хемингвеј, Вулф, Шо, Ман, Стриндберг, Рилке и други су сматрали да је Толстој имао јак утицај на њихово дјело. Имао је утицај и на ставове Махатме Гандија у Индији. Његови радови су много пута обрађивани у позориштима и филмовима широм свијета.

Академик

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од фебруара 1910.

Литература

Спољне везе

лав_толстој.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 08:17