Марко Леко
| Марко Леко |
|---|
 |
| Рођење: 17. септембар 1853. Београд, Србија Смрт: 4. новембар 1932. Београд, Југославија Познат као: хемичар, професор и хуманитарац |
Марко Леко (Београд, 5/17. септембар 1853 — Београд, 4. новембар 1932), српски хемичар, доктор хемије, професор Велике школе (Београд) и председник Црвеног крста.
Живот и рад
Рођен је у Београду 17. септембра 1853. године од оца Томе Леко (1814—1877), београдског трговца, и мајке Аспазије (1833—1889) рођене Пешика.
Завршио је Политехничку школу у Цириху и докторирао код Виктора Мајера 1875. на основу рада о валенцији азота.1) Краће време је радио у Хофмановој лабораторији. Касније је радио као хемичар у фабрикама боја у Немачкој и Швајцарској.2) Предавао је хемију у београдским гимназијама у периоду 1880—1884. и у Војној академији 1881—1894. Затим је предавао хемију на Великој школи 1894—1896. и 1899—1905. Од 1884. до 1920. био је државни хемичар и управник Државне хемијске лабораторије у Београду (потоње од 1904. до 1920). Као редовни професор Велике школе био је њен ректор 1902/03. и 1903/04. Један је од оснивача Српског хемијског друштва и његов председник од оснивања 1897. до 1907.
Објавио је 52 рада претежно из органске и аналитичке хемије. Својом докторском тезом и с неколико радова који су из ње следили, под менторством Виктора Мајера, Леко је решио један од тада актуелних проблема: да ли амонијум-хлорид (нишадор) и њему слична једињења припадају једињењима петовалентног азота, NH<sub>4</sub>Cl, или молекулским једињењима, NH<sub>3</sub>·HCl. Написао је и низ радова, чланака и броушура у разним часописима, посебно из области хигијене и хемије хране.3) Давао је предавања на конгресима за примењену хемију 1905. у Риму и 1909. у Лондону.4)
Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. изабран је у звање ванредног професора. Незадовољан овим он је на сопствени захтев отишао у пензију 26. маја 1905.
Његов рад у аналитичкој хемији кретао се у два правца: истраживање природног богатства земље (минералних вода, пијаћих вода и руда) и усавршавање и проналажење нових аналитичких метода. Неки од његових аналитичких поступака прихваћени су у Немачкој као званичне методе, а неколико радова се помиње у немачким уџбеницима. Бавио се испитивањем бања и лековитих извора итд. По њему извор на Паланачком Кисељаку носи име „Марко Леко”. Он је 1899. промовисао Обреновачку бању, и остале су забележене његове речи: „Обреновац је срећно место јер ће овде бити бања боља од већ виђених у Немачкој.”
Постао је члан Српског ученог друштва 30. јануара 1884. Почасни члан Српске краљевске академије постао је 10. фебруара 1892.
Био је активан члан друштва Црвеног крста, у њему је као члан Главног одбора био благајник (1915—20), потпредседник од 1921. и председник од 1924. године. Осим тога обављао је и низ других друштвених функција, био је председник Српског пољопривредног друштва, члан Привредног савета итд.
У току живота примио је следећа одликовања: Таковски крст III степена, Бели орао V степена, Бели орао III степена, Свети Сава II степена, Свети Сава I степена са лентом, српски Црвени крст, руски Св. Станислав II степена са звездом, француски Decoration de Chevalier de l'ordre National de la Legion d'Honneur, руски Црвени крст I степена, бугарски Црвени крст I степена, грчки Црвени крст I степена, грчки Велики крст из реда Феникса са лентом.
Са супругом Даницом, рођеном Антула, имао је једанаесторо деце. Посветили су велику пажњу школовању деце, један од синова је био правник, други хемичар, трећи архитекта, четврти правник итд. Његов син је био познати хемичар Александар М. Леко.
Преминуо је 4. новембра 1932. године у Београду. Опелу у Саборној цркви у Београду присуствовали су краљ Александар, чланови краљевске владе, чланови Главног одбора Црвеног крста и многа изасланства обласних одбора, представници Универзитета итд.
По Марку Т. Леку прозвана је београдска улица која лежи са задње стране Народног музеја. Улица се пре тога звала улица Златног анђела по трговини и гостионици коју су Лекови држали.
Леков брат је био познати архитекта Димитрије Т. Леко.
Академик
Редовни је члан Српског ученог друштва (Одбора за науке јестаственичке и математичке) 1884. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.
Литература
- Л. Лазаревић: Мали поменик, Београд : „Планета“, б. г. 170–172 (Л. Лазаревић).
- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.2 (В. Његован).
- В. Шолаја и A. Магдић: Инжењери у књаж. и краљ. Србији. Београд. 1994.
- Живот и дело српских научника, 4. САНУ 1998. Стр. 33–65 (С. Бојовић).