Корисничке алатке

Алатке сајта


милица_стојадиновић_српкиња

Милица Стојадиновић Српкиња

Милица
Стојадиновић Српкиња
милица_стојадиновић_српкиња.jpg Милица Стојадиновић
Српкиња1)2)

Рођење:
6. јул 1830.
Буковац,
Аустријско царство

Смрт:
25. јул 1878.
Београд,
Кнежевина Србија

Позната као:
књижевница

Милица Стојадиновић Српкиња (Буковац, 6. јул 1830 — Београд, 25. јул 1877), прва српска књижевница,3) „песмотворка”, „вечна љубавница српства”,4) „Врдничка вила“,5) Са својом репортажом током бомбардовања Београда (1862), постала је прва жена ратни извештач у Срба. Све своје радове потписивала је увек под псеудонимом „Српкиња”.6)

Биографија

Рођена је 1830. године у сремском селу Буковцу, у Срему од мајке Јелисавете и оца Василија. Њен деда и отац били су свештеници, па је и она тако морално и духовно везана за цркву.7) Основну школу је завршила у месту рођења.8) Рођена је као четврто од петоро деце у породици. Имала је браћу: Светозара, Љубомира (који се удавио), затим опет Љубомира, у знак сећања на умрлог брата, млађег брата Петра и сестру Катицу.9) Већ годину дана после њеног рођења, породица се преселила у Врдник, фрушкогорско село које је постало њен завичај.10) Као девојчица била је веома озбиљна и никада се није играла са својим вршњацима. Била је врло талентовано дете. Вишу девојачку школу завршила је у Петроварадину (некада Варадину). У школи је научила немачки и словачки и да свира гитару. Касније је сама научила француски и италијански.11)

Књижевни рад

Прву песму је написала као тринаестогодишња девојчица.12) Када је имала седамнаест година (1847) објављена је њена прва песма у „Сербском народном листу”, а прву књигу, о свом трошку, штампала је 1850. године. Од тада па до смрти објављивала је своје радове у многим листовима и књижевним часописима.13)

У време када су писмене жене биле реткост, Милица је романтичарским саставима изазивала дивљење, а својим књижевним радом дала је свој допринос националном препороду. Самоука је постала једна од најобразованијих личности свога доба, због чега је била високо цењена у књижевним и политичким круговима.14) Једна од тема њеног песништва била је родољубље, којим се бавила на један врло специфичан начин. Од малена је васпитана у националном духу. У свом патриотском заносу певала је и о Косову „великом гробљу, где је једно пуно славе царство погребено”.15) Увек је била скромна, посвећена књизи, дому и бележењу народног фолклора у Срему.16)

Славу је стекла збиркама Песме, које су изашле 1850, 1855. и 1869. године, а њихово штампање помогао је њен велики поштовалац и заштитник, Михаило Обреновић.17) Написала је лирски дневник У Фрушкој гори, штампан у три књиге (1861, 1862. и 1866) у Новом Саду и Земуну, где је у великој мери осликала прилике, схватања и обичаје тога доба.18) У том дневнику, сакупљено је мноштво различитог материјала: писма драгим људима, песме, народни обичаји, врачања, преводи из страних књижевности, народне песме.19)

За време револуције у Војводини 1848. желела је да пође на ратиште и са гитаром у руци устаницима пева јуначке песме. Често је долазила у Београд. Касније, 1862, дошла је у Београд док је трајало турско бомбардовање, одушевљена и пуна патриотизма, желела је да види српске војнике. Придружила им се на барикадама код Стамбол капије. Своју репортажу из Београда, објавила је исте године, под насловом Срце и барикаде у „Маџарском дневнику” и тако постала прва жена ратни извештач у Срба:20)21)

„Обишла сам сав Београд и све барикаде. Вукло ме је срце да Србе видим под оружјем. Жао ми је што не видех књаза, но чула сам неисказано одушевљење за њим.”

„Из мрачне дубине сокака извиру долазећи овамо, к ватрама, око којих седимо, све нови и нови наоружани добровољци, и људи и жене. Као да извиру из славне прошлости кроз коју се увек за слободу војевало. Како који стигне до барикаде, заузима бусију, ништа не питајући. И тек кад види да није од потребе, у оном истом тренутку пуцати и клати се с Турцима, окреће се полако к ватри, седа припаљујући чибук и почиње разгледати другове. На свакој барикади по њих педесет. У сваком видим јунаке из војевања Ђорђевог и Милошевог, тако да сваком из очију говори одушевљење и жеља сударати се са косовским врагом.”

Пријатељи

Била је у пријатељским односима са Вуком Караџићем, који ју је називао „својом кћи из Фрушке”,22) такође са његовом ћерком Мином Караџић, Бранком Радичевићем, Симом Милутиновићем Сарајлијом, владиком Његошем, Љубомиром Ненадовићем,23) Јованом Суботићем, Иваном Мажуранићем.24) Многи листови су доносили њене слике, по свим крајевима се причало о песникињи из Фрушке Горе, људи су долазили да је виде. Била је, у разговорима угодним и страствено родољубивим, и чест гост на двору код кнеза Михаила Обреновића.25) Кнегиња Јулија јој је 1861. поклонила златни брош. Пред крај живота да би се извукла из беде накит је понуђен Народном музеју, али се с његовом проценом одужило. Новац од броша је искоришћен за њену сахрану и исплату заосталих дугова.26)

Прочула се и ван граница Србије. Књижевник Јохан Габриел Сајдл јој је посветио једну ласкаву пријатељску песму, са Лудвигом Аугустом Франклом била је у преписци и у својој старости песник је сачувао верну и нежну успомену на пријатељицу из младих дана, а чешка књижевница Божана Њемцова била је њена пријатељица, са којом се годинама дописивала.

Литографија Анастаса Јовановића (1851)

Вука Караџића је упознала када је имала деветнаест година. Све до његове смрти, они су се дописивали. Вук је желео да се побрине о њеној удаји, али она није желела да га послуша, остала је верна само својим песмама.

„Случајно бих ја место камичка, носила у мојим грудима облик какове сродне ми душе. Зар би тад као српској девојци приличило певати: «Чуј свете, ја сам заљубљена»?”

У песми Кад се небо мути, о томе је такође записала:

„Кад се небо мути, не каже зашто,
Нит росна киша рад кога пада,
а срце моје да каже на што
Шта оно само зна за се сада?
Ја зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим.”

Са Његошем се сусрела када је боловао у Бечу. Он је о њој рекао:27)

„Ја појета, она појета. Да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори”

Професор Андра Гавриловић, биограф знаменитих Срба 1928, први је обелоданио ту Његошеву љубавну искру, која се повезује са Милицом Стојадиновић.

Преломни тренуци

Откривање бисте Милице Стојадиновић Српкиње 1912.28)

Постоје два судбоносна преломна момента која су трајно обележила њену судбину. Као и за многе друге великане тог времена, а и за саму Србију, један моменат било је убиство кнеза Михаила. Његовом смрћу Милица је изгубила великог пријатеља, али и покровитеља.29)

После мајчине смрти 1855, остала је да се брине о оцу.30)

Други преломни момент је био њен коначни одлазак из Аркадије, како је она често називала своју кућу у Врднику. Доселила се у Београд, неколико година пред смрт. Одлазак из Врдника је био изнуђен, јер како је и сама рекла све оно што је волела и што је било њено, тада су „газиле туђе ноге”. Њен брат је 1875. продао и последњи виноград, као и већи део њихове родитељске куће, што она није могла да поднесе. Долазећи у Београд, понадала се разумевању добростојећих, родољубивих српских градских породица, али се преварила. Задње месеце живота проводила је по гробљима, ходајући полако између крстача и живећи од задушница и даћи.31) Становала је на Савамали, у кући једног Грка.32)

Смрт

Умрла је заборављена и у великом сиромаштву, у четрдесет осмој години, 1878. године у Београду, на плочнику испред подрума у коме је живела и сахрањена о трошку града.33) Најпре је сахарњена на Ташмајданском гробљу, на месту где се сада налази Црква Светог Марка. Сима Милутиновић за Београдски гроб написао је следеће:34)

„У неком запуштеном гробу, вечно су склопљана два лепа бистра ока Милице Стојадиновић Српкиње, песмотворке и списатељице српске.”

Касније, 1905. године, у време када се вршило премештање на Ново гробље, њени земни остаци су пренесени у Пожаревац, у породичну гробницу њеног синовца Милана (Љубомир) Стојадиновића, тамошњег адвоката. Њен побратим Светолик Лазаревић тим поводом је написао песму:35)

„Племенита красна душо,
хвала ти на труду твом.
Ти ћеш остат’ вечно мила
у јуначком роду свом.”

У њену част

У порти врдничке Раванице,36) на годишњицу Косовске битке, 28. јуна 1912. године, Милици је подигнут споменик, рад вајара наивца Јована Пешића.37)

У њену част од 1975. установљени су „Сусрети књижевници Милици у походе”, који се сваког октобра одржавају у Буковцу и Врднику. Домаћин сусрета је Основна школа Милица Стојадиновић – Српкиња у Врднику, а истоимено и подручно одељење Библиотеке и читаонице у Врднику.38)

Кућа у Раваничкој улици у Врднику, у којој је провела највећи део свог живота је заштићени споменик културе. Саграђена је у 19. веку као приземни објекат, са подрумом. Правоугаоне је основе, њена регулациона линија својом дужом страном је окренута према улици, а фасаде су једноставне, без украса, мењане током времена, исто као и прозорски отвори.39)

Једна улица у Београду носи њено име.40)

Дела

Дело Милице Стојадиновић Српкиње је имало веома добру рецепцију. Била је инспирација многим ауторкама, од почетка 20. века, па до савремене књижевности. Бавила се и превођењем: преводила је Гетеа и Балзака. Књиге:41)

  • „Песме М.С. Српкиње“ (1850)
  • „Песме М.С. Српкиње“, књига 2, Земун (1855)
  • „У Фрушкој гори 1854.“, св. 1, Нови Сад (1861)
  • „У Фрушкој гори 1854.“, св. 2, Земун (1862)
  • „У Фрушкој гори 1854.“, св. 3, Нови Сад (1866)
  • „Песме М.С. Српкиње“, треће издање, Београд (1869)

Портрети

Ова необична жена, ванредне лепоте, неретко је осликана у делима својих савременика.42) Један од најлепших портрета сликара Павла Симића је портрет Милице Стојадиновић Српкиње.43)

У време песникињине посете Бечу 1851. године, Анастас Јовановић је урадио талботипију-предложак, а убрзо затим и литографију. У преписци са Мином Караџић, песникиња се жалила да је на фотографији лоше представљена и да ју је фотограф „тако лепо нагрдио - и као какву нагрду свету предати тео”. Да би је утешио, чак је и Вук Караџић интервенисао и фотографу у очи рекао да је песникињу на слици „нагрдио” и „око 25 година начинио старијом уз то још и ружну”, па му је Јовановић онда обећао „да ће ону главу скинути па другу градити”. Историчар уметности Павле Васић сматра да је критика била претерана и да су Миличина размаженост и пристрасност утицала на Вука „јер нам данас та литографија изгледа као један од најбољих портрета”.44)45)


Milica Stojadinovic Srpkinja

1)
„слика”, Знаменити Срби 19. века, уредник Андра Гавриловић, Српска штампарија, Загреб, 1904.
2)
„акта”, Ирена Ћировић, Public Monuments in Slovenia and Serbia in the Nineteenth Century, Znanstvena revija za umetnostno zgodovino, број 18, уредник Барбара Муровец, Љубљана, 2013, стр. 107—124, ИССН 1408-0419
3)
Милица Стојадиновић - Српкиња : прва српска књижевница, Дигитална Библиотека Матице српске, стр. 50—51
4)
„забавник”, Петар Милатовић, Вила сасечених крила, Политикин забавник, број 3077, Београд, 28. 1. 2011, ИССН 0032-339x
5)
„национална”, Марина Матић, Нежна вила фрушкогорска, Србија - национална ревија, број 4, Принцип Прес, 2007, ИССН 1452-6905
6) , 16) , 21) , 27) , 30) , 34) , 35)
радио
7)
„радио”, Говори Будимир Павловић, Емисија „Код два бела голуба“ - Милица Стојадиновић Српкиња, Радио Београд, Други програм, 25. 7. 2013.
8)
„знаменити”, Знаменити Срби 19. века, уредник Андра Гавриловић, Српска штампарија, Загреб, 1904.
9)
Најстарији син Светозар је био адвокат у Руми и Вуковару, писао је песме и приповетке и био издавач сатиричног часописа „Домишљан”. Брат Љубомир је био професор математике у Пожаревцу. Најмлађи брат Петар је студирао књижевност и из Будима је отишао за Америку. Милица се трудила да окупи породицу, посебну сву српску децу из породице и да их научи српском језику.
11)
„новости”, Љиљана Чубрић, Милица наша Орлеанка, Вечерње Новости, Компанија Новости, 14. 4. 2013.
12)
наслеђе, Лепе и умне понос рода свог, Српско наслеђе - историјске свеске, број 13, НИП „Глас”, 1999.
13) , 19) , 25) , 32) , 37)
новости
14) , 18)
наслеђе
15)
Милена Глувачевић, Песникиња XIX века - Милица Стојадиновић Српкиња, Радио Оаза, 4. 1. 2009.
17) , 20) , 22) , 24) , 26) , 36)
забавник
23)
знаменити
28)
акта
29) , 31)
национална
33)
Милан Лакетић, Милица Стојадиновић прва жена ратни извештач, Блиц онлајн, Рингиер Аксел Спрингер д.о.о., 12. 4. 2010.
38)
тов
40)
Љубица Ћоровић и други, Улице Београда назване по знаменитим женама, Женски ИНДОК центар
41)
„каталог”, Ксенија Шуловић, Милица Стојадиновић Српкиња : (1830-1878) : каталог изложбе, уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, 2005.
42)
Љиљана Чубрић, Милица лепа песмотворка, Народни музеј, 2003.
44)
Миланка Тодић, Фотографија и слика, Цицеро, Београд, 2001.
45)
Жарко Рошуљ, Светлописом Анастасија Јовановића, Вукова Задужбина „Даница”, Београд, 1999.
милица_стојадиновић_српкиња.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 14:26