Милош Милојевић
Рођење: 28. октобар 1840. Црна Бара код Богатића, Кнежевина Србија Смрт: 6. јул 1897. Београд, Краљевина Србија Познат као: књижевник, историчар, политичар и професор „Песме и обичаји укупног народа српског” „Путописи дела Праве - Старе Србије”

Милош Милојевић (Црна Бара код Богатића, 16/28. октобар 1840 — Београд, 24. јун/6. јул 1897), српски књижевник, историчар и политичар, професор и директор гимназија у Ваљеву, Београду и Лесковцу, управник и професор Богословије у Београду.¹⁾

Рођен је 16/28. октобра 1840. године у Црној Бари у Мачви.²⁾ Отац Стефан је био црнобарски свештеник, умро је 1849.³⁾

Основну школу је завршио у месту рођења, а гимназију прво у Шапцу и као веома обдареног дечака послали су га у Гимназију у Београду.⁴⁾ Студирао је права од 1859.⁵⁾ на Лицеју,⁶⁾ где је 1862. дипломирао. Затим је студирао на Историјско-филозофском факултету⁷⁾ Императорског московског универзитета⁸⁾ у Москви, где је током три године изучавао упоредну филологију живих и изумрлих словенских племена с политичком и упоредном светском књижевношћу,⁹⁾ не завршивши студије.¹⁰⁾

За време боравка у Русији, упознао се са снажном бугарофилском пропагандом, која је имала за циљ стварање велике Бугарске кнежевине. Руски славенофили дивили су се „великом бугарском народу”, чије су се земље простирале „од Црног до Јадранског мора”. Милојевић се упознао са методама, које су Бугари користили да би Русе придобили за своје идеје, а са друге стране спознао је недореченост српске спољне политике, што је за последицу имало руско непознавање српских прилика.¹¹⁾

Када се вратио у отаџбину почео је да ради као државни чиновник, најпре као писар у Ваљевском округу, па затим као секретар на трговачком суду.¹²⁾ Био је професор у гимназији и на Другом одељењу Богословије у Београду, која је по „убрзаном курсу” школовала свештенике и учитеље за Србе под турском влашћу.¹³⁾ Потом је био директор и професор у гимназији у Лесковцу, а затим у гимназији у Београду и наставник на Богословији.¹⁴⁾

Још од повратка из Русије 1865. ангажовао се на рехабилитацији изучавања Србије из времена цара Душана и на сузбијању једностраних славенофилских тежњи у корист Бугара. За своје идеје је придобио многе утицајне људе онога времена: митрополита Михаила, Стојана Бошковића, Аћима Чумића, Јована Белимарковића, Панту Срећковића и друге. Заједно са Стојаном Бошковићем је изложио кнезу Михаилу сазнања до којих је дошао у Русији и своје погледе на будућу спољну политику Србије, и на кнежев захтев је саставио мемоар о „српском питању”.¹⁵⁾

Први пут се јавно огласио 1866. године у „Световиду”, чланком Пропаганде у Турској, у коме је критиковао „званичну” Србију, по питању просветне и националне пропаганде, као и грешака због њене немарности према називима људи из „јужних и јужних-источних српских крајева”, који су се још увек налазили у оквиру Османског царства. Како је у то време критика била сасвим нова појава, овај његов чланак је изазвао бурне реакције, па су га због тога назвали „политичким преступником” и „човеком растројеног духа”.¹⁶⁾

Осећајући велику љубав према свему што је српско и веома заинстересован да и сам обиђе ове крајеве, у Београду је сакупљао око себе људе, склапао познанства и учвршћивао везе са људима из Старе Србије и Македоније.¹⁷⁾ Радио је на националној пропаганди и томе се посветио са пуно пожртвованости.¹⁸⁾ Крајем 1860-их и почетком 1870-их¹⁹⁾ путовао је по „Правој”, како је он називао или Старој Србији, како су је у то време називали. Обишао је Косовско-Метохијску област, делове Рашке и Топличке области и простор на граници између данашње Србије, Црне Горе, Македоније и Албаније,²⁰⁾ у пратњи само једног друга, често се прерушавајући и лажно представљајући, наоружан, „тајно и јавно”.²¹⁾

Са тог путовања су настале три свеске Песама и обичаја укупног народа српског,²²⁾ које је публика изузетно лепо прихватила, али их нису прихватили и званичници.²³⁾ Дело је понудио за штампу Српском ученом друштву, али су Стојан Новаковић и Милан Кујунџић Абердар дали негативну рецензију, констатујући да је збирка „узор нереда, небрижљивости и књижевничке немарности”. Цела збирка броји преко 1.300 песама и у појединим песмама је установљено да је Милојевић додавао имена познатих и непознатих словенских богова, као и да је мењао неке мотиве у народним песмама, због чега су историчари и истраживачи народних обичаја такав рад окарактерисали као мистификацију.²⁴⁾ Историчар књижевности Владимир Бован је покушао да из те грађе раздвоји оригиналне делове, од оних који су нетачни или додати, али је дошао до закључка да је то јако тежак посао (1975).²⁵⁾

Мада је Стојан Новаковић најпре нападао ову збирку, касније је, пошто је и сам пропутовао Стару Србију, променио мишљење и потпуно подржао Милојевића.²⁶⁾

Циљ путовања је био да непосредно, на терену прикупи и изнесе податке о становништву и насељима ових крајева,²⁷⁾ који су се још увек налазили под турском влашћу.²⁸⁾ Постао је први цивилни путописац, који је у периоду 1871–1877. објавио три свеске.²⁹⁾ У предговору прве свеске Путописа, из 1871. године, о овом „опасном послу, којег нико није желео да се прими, па чак ни млађи људи” је записао:³⁰⁾

„Никоме на свету, па и највећијим непријатељима и душманима нашим, нежелимо овакво путовање, са овим осећаима и под овом влашћу наше рођене браће и сопствене земље; али ако се то, по највећој несрећи нашој, мора, онда нам је једина и највећа жеља: да се наши научењаци, а нарочито млађији, не само, као што то у нас по несрећи бива, увећају десетинама; но у стотинама разуђу по свима нашим земљама, ове изсљеде и опишу у сваком погледу. Ово је једино и највеће средство, ван сајединења, да се боље сдружимо и познамо, да се једном бар духовно сбратимо и сљубимо, кад није среће да је то телесно и државно. Овим ће се јединим размрсити све сплетке и интриге, којима су нас сви народи европски непријатељски и пријатељски, са свима својим лажним научењацима, као паук мушицу, обавили и уплели….”

Путописи, уз етничку припадност и распоред становништва по насељима, садрже податке о пореклу становништва, њихово религијско и национално осећање припадности, обичаје, предања, изглед ношње, легенде, песме, приче, анегдоте, њихов однос према државној управи и другим етничким заједницама. Путопис садржи обиље података о стању духовне културе становништва, с нађеним видљивим писаним и живописаним траговима о црквама и црквиштима, манастирима и манастириштима, џамијама, гробљима, надгробним плочама, разним споменицима, натписима, као и остацима световних грађевина, попут тврђава, кула, мостова, топлих бања, чесми, итд.³¹⁾ У Путописима је описао укупно 1.140 насеља и готово за сва је објавио податке о етничком саставу, а за већину и бројеве кућа.³²⁾ У оквиру путописа, Милојевић је истакао и чињеницу да су са арбанашким колонијалним притиском, још тада многи Срби протерани, док се један део преосталог становништва, поарбанашио.³³⁾

Његову произвољност у Путописима је критички анализирао Петар Костић,³⁴⁾ под псеудонимом „Величко Трпић”, у својој студији Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини из 1880,³⁵⁾ замерајући му како је путовање обавио на „неодговарајући начин”, да је површно проучавао споменике, увеличавао „све што му је долазило до руку”, да је неке описе измислио, да за прерушавање током пута није постојала потреба, дајући за пример и друге научне путнике, који су обилазили исте крајеве и верније описали оно што су имали прилике да виде.

Године 1869. формиран је „Одбор за пропаганду српске мисли”, на чијем се челу нашао. Одбор је у Призрену и Бањој Луци отворио Богословију. Отворено је око 150 мушких и женских основних школа у српским крајевима под Турцима. Помагао је школама, некима само у књигама, док су за друге обезбеђивани учитељи.³⁶⁾

На Другом одељењу Богословије, студенти из свих српских крајева под Турцима су спремани за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима. Кроз ту школу је прошло око триста студената.³⁷⁾

Историјско-етнографска географска мапа Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији (1873), Народна библиотека Србије

Године 1873. објавио је Историјско-етнографско географску мапу Срба и српских (југославенских) земаља у Турској и Аустрији. Мапа је била литографисана, у 12 боја и украшена са 40 грбова. Одмах по изласку из штампе, њену садржину је аргументовано оспорио историчар Стојан Новаковић, али је она ипак доживела више издања и имала велики утицај на формирање националне свести. Прештампавана је све до Првог светског рата, али јој је садржај приближаван Новаковићевој критици.³⁸⁾

По захтеву Милојевића и под његовим надзором створени су добровољачки и устанички одреди који су дали значајан војнички допринос,³⁹⁾ у време Српско-турских ратова 1876—1878, када се и сам истакао. Био је командант Моравско-добричког добровољачко-усташког кора 1876. године у Добричу, командант Рашко-ибарског добровољачко-усташког кора 1876/77, командант Дежевског-ибарског усташког кора 1877/78, почасни пешадијски капетан прве класе.⁴⁰⁾ За време оба рата налазио се на бојном пољу, у дубини непријатељске територије, командујући својим одредима при чему је показао велике организаторске способности и храброст. У периоду између два рата су само његови добровољачки одради чврсто држали ослобођене територије, а после рата су држали Тромеђу, најважнију стратегијску тачку.⁴¹⁾ Из ових ратова је настала књига Српско-турски рат 1876. и 1878. године.

Женио се два пута, али није имао деце. Био је професор историје Српске православне цркве на Богословији Св. Саве у Београду. Учествовао је у оснивању Друштва Св. Саве и при њему Богословско-учитељске школе с интернатом, одакле је одабирао ученике из свих окупираних крајева. Био је управитељ школе, све док није затворена на интервенцију Турске и Аустрије. Затим је био управитељ Друштвене вечерње приправне школе у којој су се такође спремали кандидати за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима.⁴²⁾

Када се пензионисао, повукао се на своје имање у Лесковцу.⁴³⁾ Умро је после краће болести,^44)45)46) 24. јуна/6. јула 1897. године у Београду⁴⁷⁾ и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Најчешће је забрањивани научник српске историје,⁴⁸⁾ сматрало се да његова дела немају научну вредност, јер је „преправљао” и „измишљао” историју у „пропагаторске сврхе”, а народне обичаје „улепшавао”.⁴⁹⁾ Задојен патриотизмом дозволио је себи слободу да у својим делима мења народни говор и чак неаутентично преноси текст из неколико споменика, чиме је нарушен научни ауторитет његових дела, мада је остало неизвесно, да ли је у свему била само његова кривица или и његових сарадника (учитеља и свештеника у Турској), који су му достављали материјал.⁵⁰⁾ Нападали су га многи, екстремисти, дезертери, аустрофили, бугарофили и други. Називали су га представником московске теолошке школе, представником романтичарског правца и националистом,⁵¹⁾ што му није превише сметало, али је жестоко реаговао када је сматрао да се наноси штета српском народу, држави, култури, Цркви или историји. Међу његовим најутицајнијим противницима је био аустроугарофил Иларион Руварац,⁵²⁾ који му је на заједљив начин замерао на методологији.⁵³⁾

Милојевићев приступ историји није се ослањао на једину званичну бечко-берлинску историографску школу, на којој и данас почивају научни радови и титуле домаћих историчара. Осим тога, он је зачетник лингвистичке теорије у историографији, коју је сматрао за један од поузданих историјских извора. Тако је нпр. трагајући по архивима Пекинга, Москве и Рима, налазио на називе планина, река, језера и градова широм евроазијског континента (од Балтика до Сицилије и од Пекинга до Бродница - Стразбура), којима је једино на српском језику налазио значење.⁵⁴⁾

Књигу Одломци из историје Срба, објављену 1872. започео је истраживањем порекла имена Срб, затим је истраживао везу између Срба и Санскрита, говорио о сеоби Срба из Индије и објашњавао „како су се сва садашња словенска племена некада звала само Србима”. Обухватио је владаре од Свевлада, па до пропасти Српске деспотовине, укључујући и оне који су владали Србима у оквиру аустроугарског царства. Појединим владарима је „давао” титуле царева, чак и онда када се радило о кнежевима, великим жупанима, краљевима или деспотима, а помињао је само оне, који су били српског порекла и за које се сматра да су имали највише достојанство међу српским племством.

Ипак, највећи део историје, комплетна Историја Срба у шеснаест књига, коју је написао Милош С. Милојевић, остала је неодштампана, у рукопису.⁵⁵⁾

Готово нико од историчара се до сада није озбиљно бавио библиографијом коју је навео у својој историји.⁵⁶⁾

Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одбора за науке државне и историјске) од 25. јануара/6. фебруара 1870. и Одбора за науке философске и филолошке и почасни члан Српске краљевске академије од 15/27. новембра 1892.⁵⁷⁾

Добитник је, између осталог и следећих награда:⁵⁸⁾

• Две бронзане медаље, од друштва „Љубитељи јестаствознања“ у Москви (1867)
• Сребрна и златна медаља „За храброст'“
• Ратна споменица
• Таковски крст, V. IV. и III. степена
• Златна медаља „За ревносну службу“
• Црвени крст, од друштва „Црвени крст“
• Румунска звезда

Био је почасни члан градских општина: Прокупље, Врање, Куршумлије и Ниш и других општина.⁵⁹⁾

Написао је неколико историјских огледа и издао неколико старих српских споменика. Његова дела су почела пажљивије да се читају и цене тек под утицајем политичких неприлика.⁶⁰⁾ У патриотском листу „Српство” у Београду је за време Српско-турског рата штампано највише његових радова. Држао је историјско-етнографску, путописну и граматичку рубрику, а понекад и друге. Од објављених дела истичу се:

• „Песме и обичаји укупног народа српског“, књиге I—III, Београд (обредне 1869.⁶¹⁾⁶²⁾ сватовске 1870,⁶³⁾ 1875)
• „Путописи дела Праве - Старе Србије“, три свеске, Београд⁶⁴⁾ (1871,⁶⁵⁾ 1872. и 1877)
• „Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља, у Турској и у Аустрији“, Београд (1872)⁶⁶⁾⁶⁷⁾
• „Историјско-етнографска географска мапа Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији“, Београд (1873)
• „Одговор на измишљотине“, брошура⁶⁸⁾ у 10 и 12 броју „Будућности“, под именом: „Наша агитација на исток“, Београд (1874)⁶⁹⁾
• „Наши манастири и калуђерство“, чланак написао за два дана и једну ноћ, објављен у „Истоку“ и штампана књижица о српским манастирима (1881)⁷⁰⁾
• „Српско-турски рат 1877. и 1878.“, Шабац (1887)⁷¹⁾

Објавио је прилоге у „Гласнику” Српског ученог друштва:

• „Општи лист из Патријаршије Пећке”, Београд (1871)⁷²⁾⁷³⁾
• „Правила Св. Петке Параскеве српске“, Београд (1871)⁷⁴⁾⁷⁵⁾
• „Педесет и једно правило службе Св. Симеуну српском“, Београд (1872)
• „Дечанске хрисовуље“, са три снимка, Гласник СУД, друго одељење, књига XII, Београд (1880)

• „Обичаји Велико-Руса“, превод с руског, Београд (1869)⁷⁶⁾
• „Маљута Скуратов“ у 2 књиге⁷⁷⁾

После његове смрти, ни једна српска установа није смела да прихвати његове радове и није познато где се сада налази његова заовставштина у рукопису. Претпоставља се да је већи део необјављених рукописа спаљен.⁷⁸⁾

• „Путописи“ (девет свезака)
• „Песме и обичаји“, четврта књиге
• „Немањице“
• „Историја Срба“, шеснаест књига⁷⁹⁾

• Мирчета Вемић, Етничка карта дела Старе Србије према путопису Милоша С. Милојевића (1871-1877), Научни скуп Срби на Косову и Метохији, САНУ, Универзитет у Приштини, Косовска Митровица, 2005, стр. 427-439
• Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901, стр. 90-91
• Милош С. Милијевић, Знаменити Срби XIX века, број 3, уредник Андра Гавриловић, Дигитална Народна библиотека Србије, Загреб, 1904, стр. 14-16
• Љубинко Раденковић, Кривотворење фолклора и митологије: Неки словенски примери, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, уредник Јован Делић, 2005, стр. 29-44, ИССН 0543-1220
• Милош С. Милојевић, Наши манастири и калуђерство, Штампарија код „Св. Саве“, Београд, 1881.
• Милош С. Милојевић, Путопис дела Праве - Старе Србије, I свеска, Српска књижара Јована Д. Лазаревића, Београд, 1871.
• Милош С. Милојевић, Песме и обичаји укупног народа српског - обредне, Државна штампарија, Београд, 1869.
• Милош С. Милојевић, Песме и обичаји укупног народа српског II сватовске, Државна штампарија, Београд, 1870.
• Милош С. Милојевић, Песме и обичаји укупног народа српског - III Књига, Државна штампарија, Београд, 1875.
• Милош С. Милојевић, Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији - свеска I, Државна штампарија, Београд, 1872.
• Зоран Милошевић, Свети Ђорђе у Хајдук Станковом селу, Српско наслеђе - историјске свеске, број 11, уредник Славољуб Качаревић, НИП „Глас“, 1998.
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 200-201
• Никола Радојчић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 919
• М. С. Милојевић, Општи лист Патријаршије пећке, Гласник, број XXXV, Српско учено друштво, 1872, стр. 1-9
• М. С. Милојевић, Правила св. Петке Параскеве Српске, Гласник, број XXXI, Српско учено друштво, 1871, стр. 311-347
• Ђорђе Бубало, Петар В. Крестић, Владари Србије, Младинска књига, Београд, 2013, стр. 312
• Бранко Шашић, Знаменити Шапчани и Подринци, Шабац, 1998.
• Предраг Милошевић, Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији - Предговор и Поговор, ИКП „Никола Пашић“, Београд, 1996, ИСБН 86-7987-005-6
• Радован Пилиповић, Српски богослови на школовању у Русији у другој половини 19. века према оцени руског царског дипломате, Годишњак за научну историју, број 2, Удружење за друштвену историју, Београд, 2012.
• Милорад Ж. Филић, Српска књижевност на Косову и Метохији 1852—1941: библиографија књига и брошура (докторска теза), Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2012.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Milos Milojevic