Корисничке алатке

Алатке сајта


милош_обилић_и_дужд_млечанин

Милош Обилић и дужд Млечанин

Милош Обилић и дужд Млечанин је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Текст пјесме

0001    Два су друга вјерно друговала,

0002    Једно јесте Милош Обилићу,

0003    А друго је Грујо Оливеру.

0004    Обадва су топузе ковали,

0005    Милош кује од тридесет пера,

0006    Грујо кује од двадесет пера,

0007    Па су ишли друговати вјерно.

0008    Кад дођоше насред Милешева,

0009    Беседио Грујо Оливеру:

0010    ”Да високе Милешевке цркве,

0011    Милешевке насред Милешева,

0012    Који би је јунак надметнуо

0013    Десном руком, лаким буздованом?”

0014    Њему вели Милош Обилићу:

0015    ”Ао Грујо, једна женска главо,

0016    Јошт висине ни видио ниси!

0017    Да ти видиш Раваницу цркву,

0018    Сазидану на Косову равну,

0019    И да видиш јошт Софију цркву,

0020    Коју гради Софија дјевојка,

0021    Куле им се у облак повиле,

0022    И опет сам обе претурио

0023    Буздованом у десници руци!”

0024    То слушао дужде Млечанине,

0025    Па беседи Милош-Обилићу:

0026    ”За опкладу, Милош-Обилићу,

0027    Ил’ за благо ил’ за русу главу,

0028    Да ми цркву надметнити нећеш!”

0029    Опклади се Милош Обилићу

0030    О стотину млетачки дуката,

0031    Па узима лака буздована,

0032    Те се шеће Милешевки цркви;

0033    Он не гледи слику ни прилику

0034    Како би је лакше претурио,

0035    Већ он гледи слику и прилику

0036    Како би се топуз повратио,

0037    У дуждеве ударио дворе

0038    На срамоту дужда Млечанина.

0039    Јошт се моли Милешевки цркви:

0040    ”Прости мени, Милешевка цркво,

0041    Нећу на те, већ ћу преко тебе!”

0042    Па заљуља око себе перјем,

0043    Одљуља га небу у висину,

0044    Не мож’, брате, перје догледати,

0045    А камоли шта о том судити!

0046    Неки вели: ”Јесте претурио!”

0047    Неки вели: ”Није претурио!”

0048    Трећи веле: ”Јесте и високо!”

0049    У том перје паде на дворове

0050    И разбије срчане чардаке,

0051    Те му уби дуждевицу младу,

0052    Код кољена дуждевога сина.

0053    То се дужде у срамоти нађе,

0054    У срамоти и тешкој жалости,

0055    Па удара вином и ракијом

0056    И опоји Милош-Обилића.

0057    Тад бенђерлук у вино метуше,

0058    Те га дају Милошу јунаку.

0059    Узе Милош чашу у десницу,

0060    Чашу испи, паде без узглавља;

0061    Паде Милош, ковач му допаде,

0062    Меће на њег’ синџир-гвозђе тешко,

0063    Синџир-гвозђе од двадесет пера,

0064    А на руке до дванајст лисица,

0065    Те га баце доле у тавницу.

0066    Кад се Милош од сна разабрао

0067    И видио ди је и како је,

0068    Он се шеће тавници на прозор,

0069    Па погледа на десно и љево

0070    Не би л’ кога угледао свога.

0071    Он опази црна Циганина

0072    И њега је Богом братимио:

0073    ”Богом брате, црни Циганине,

0074    Ти отиди у нове дућане

0075    И донеси лист беле артије

0076    Да напишем ситну књигу малу,

0077    Да је носиш мојему ујаку,

0078    На кољено цару латинскоме!”

0079    То ј’ Циганин за Бога примио,

0080    Брзо шеће у нове дућане,

0081    Па беседи младим дућанџијам:

0082    ”Чујете ли, дућанџије младе,

0083    Дајте мени лист беле артије!”

0084    Њему веле младе дућанџије:

0085    ”Ид’ одатле, црни Циганине,

0086    Нашто теби лист беле артије,

0087    Писар ниси, за те књиге нису!”

0088    Проговара црни Циганине:

0089    ”Дајте мени лист беле артије,

0090    Кокоши ми прозор прокљувале,

0091    А пилићи лебец искљували,

0092    Оћу прозор артијом лепити!”

0093    Дадоше му лист б’јеле артије,

0094    А он листу Милошу кроз прозор.

0095    Књигу пише Милош Обилићу,

0096    Не пише је чим се њиге пишу,

0097    Већ је пише крвљу од образа,

0098    Перо прави од свог кажипута,

0099    Па је даје црну Циганину:

0100    ”Иди носи цару латинскоме!”

0101    Доцне пош’о Циганине црни,

0102    Капиџије затвориле врата;

0103    Њима вели Циганине црни:

0104    ”Отвор’те ми, капиџије, врата!”

0105    Говориле младе капиџије:

0106    ”Беж’ одатле, црни Циганине,

0107    Сад се градска не ’тварижу врата!”

0108    Опет моли црни Циганине:

0109    ”Господари, капиџије младе,

0110    А тако вас свеци помагали

0111    И згубили своје душманине,

0112    Отвор’ те ми на капији врата,

0113    Нестало ми млади Цигањчића,

0114    Отишли су у приморје равно,

0115    У приморје по црно угљевље,

0116    Ево има три недеље дана

0117    Отакако ји не видио Гага,

0118    Нит’ он кује убојна оружја!”

0119    То примили за Бога стражари,

0120    Пропустише Циганина црна.

0121    Брзо иде Циганине црни,

0122    А јошт брже цару долетио.

0123    Побратством се поносио Циго,

0124    Неће с царем ни да пробеседи,

0125    Већ он овади листу из њедара,

0126    Те је пружа цару латинскоме.

0127    Царе прима листу од Цигана,

0128    Па он гледи шта му књига каже.

0129    Кад је књигу царе проучио

0130    И видио шта му она каже,

0131    Он је собом тијо беседио:

0132    ”Ој Милоше, моја луда главо,

0133    Није ли те сјетовао ујко

0134    Да се ни с ким не опклалђаш, момче!”

0135    Брзо скаче на ноге лагане,

0136    Те он пише другу књигу малу,

0137    Књигу пише дужду млетачкоме,

0138    У књизи је дужду говорио:

0139    ”Чујеш мене, дужде у Млетака,

0140    Пуштај мени Милош-Обилића,

0141    Обилића, мојега нећака,

0142    И подај му његову опкладу;

0143    Ако то ми учинити нећеш,

0144    С три ћу стране на те ударити,

0145    Поробићу земље и градове,

0146    С четир’стране на бијеле дворе,

0147    Попалићу твоје б’јеле дворе,

0148    Па од ватре и што заостане

0149    То од сабље утећи ми неће!”

0150    Кад је књигу дужде разгледао,

0151    Брзо шеће каменој тавници,

0152    Па он пушта Обилић-Милоша

0153    И предаје речену опкладу,

0154    Та опклада стотину дуката,

0155    И даде му сабљу оковану,

0156    Која вреди три царева града.

0157    Јошт је њему дужде говорио:

0158    ”Ој јуначе, Милош-Обилићу,

0159    Кад год теби понестане блага,

0160    Ти обиђи дужда млетачкога,

0161    Даћу теби колико ти драго,

0162    Царска блага све жута дуката!”

0163    Оде Милош гором певајући,

0164    А дужд оста чардаке градећи.

Литература

  • Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Miloš Obilić i dužd Mlečanin
Milos Obilic i duzd Mlecanin

милош_обилић_и_дужд_млечанин.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/10 20:41