Михал Бобжињски (пољ. Michał Bobrzyński) (Краков, 30. септембар 1849 — Познањ, 3. јул 1935), историчар, историчар права и политичар, и професор универзитета у Кракову.

Завршио је гимназију у Кракову, а потом је студирао право на Јагелонском универзитету. Већи утицај на њега су ту имали Јулијан Дунајевски (Julian Dunajewski) и Антони Зигмунт Хелцел (Antoni Zygmunt Helcel). Године 1872. одбранио је докторат. Године 1874. студира у Берлину а касније у Страсбургу гдје је под романистом Рудолфом Сомом (Rudolf Sohm) проучавао историју њемачког права. Од 1877. био је професор историје пољског и њемачког права на Јагелонском универзитету.

Тада почиње његова интензивна научна и дидактичка дјелатност. Његови ученици су били и: Władysław Abraham, Bolesław Ulanowski, Stanisław Estreicher, Oswald Balzer, Alfred Halban, чиме је постао зачетник краковске историјске школе. Од 1878. члан је Пољске академије умјетности. Од 1893. почасни је професор историје пољског и њемачког права на универзитету у Лавову. Био је и директор Архива у Кракову.

Његова политичка активност у аустријској Галицији је почела 1885. када је постао посланик у галицијском Сејму и локални представник. Касније је био на вишим положајима и током Првог свјетског рата министар за Галицију. Приликом стварања нове Пољске 1918. био је учесник у уставотворним настојањима.

Главна дјела:

• Dzieje Polski w zarysie (1877), Варшава 1927.
• W imię prawdy dziejowej (1879)
• Wskrzeszenie państwa polskiego (1920-1925)
• Szkice i studia historyczne (1922)

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од фебруара 1907.

• Polski Słownik Biograficzny, Polska Akademia Umiejętności, 1936.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Mihal Bobzinjski