Мицко Крстић-Павловски (Латово, 1855 — Ижиште, 26. октобар 1909), српски четнички војвода у Старој Србији. Последњи је вођа Брсјачке буне (1880—1881), због које је од 1882. до 1901. био у турској тамници. Након 1901. био је под полицијским надзором, али побегао је 1904. у Пореч, у коме је организовао српску чету, која је потпуно потиснула бугарски утицај из тих крајева. Успео је да победи пет пута надмоћније бугарске комите и зароби њиховог вођу Дамјана Грујева.

Мицко Крстић је рођен у Латову у поречком срезу и охридском округу.¹⁾ Његови су пореклом из села Требина у Поречу.²⁾ Као дечак отишао је у Скопље, где је изучавао самарџијски занат.³⁾⁴⁾ Када је 1875. обилазио родитеље затекао је албанског бега Џемаил-агу, зулумћара, који је понижавао његовог оца, изнуђујући од њега сав новац.⁵⁾ Мицко Крстић се вратио на занат у Скопље, а априла 1876. прешао је обилазним путем преко Бугарске и Румуније у Турну Северин, на самој граници са Србијом.⁶⁾

Према Станиславу Кракову учествовао је заједно са својим земљацима у Првом српско-турском рату у добровољачкој чети командира Јунгића.⁷⁾ Вратио се у Турну Северин, где је наставио да ради. Када су чули за нова недела Цемаил-аге у Поречу њих осморо земљака се окупило и одлучили су да се врате у Пореч и да се освете Џемаил-аги.⁸⁾ На Ђурђевдан 1879. њих осморица кренула су из Турну-Северина преко Дунава и онда пешке преко Србије до Врања, где су добили оружје.⁹⁾ За војводу су изабрали Стефана Петровића, коме је Џемаил-ага убио брата. Мицко се пребацио у област Пореча и заједно са Стефом Петровићем, Илијом Делијом и Ристом Константиновићем учествовао је у Брсјачкој буни од 1880. до 1881. године. Мицко је успео да убије Џемаил-агу, о чему је била спевана и песма.¹⁰⁾ Након убиства Џамила постао је славан, а добио је и статус војводе, па је током 1881. окупио чету.¹¹⁾ Међутим учестале су турске потере, у којима су страдавали главни устаници.¹²⁾ Када су Турци кренули на средиште побуне у Демир-Хисару Мицкови устаници су се придружили чети Ристе Константиновића, а након Ристине погибије Мицко је примио Ристину чету.¹³⁾ Када су Турци угушили побуну Мицко је одбијао да се преда, сакривао се у кичевским планинама.¹⁴⁾ Преко зиме 1881/1882. повукао се у једну пећину изнад села Белице поред Кичева.¹⁵⁾ Турци су му ушли у траг, па су опколили пећину и присилили га да се преда јануара 1882.¹⁶⁾

Осуђен је пред судом у Битољу на 101 годину робије.¹⁷⁾ У затвору је био са многим бугарским затвореницима, са којима се политички свађао. Када је научио писати, из тамнице је писао конзулу Милојку Веселиновићу.¹⁸⁾ Бугарски егзархисти су тајно набавили ножеве, па су га марта 1897. изболи на 22 места ножевима по леђима и по глави.¹⁹⁾ Бугари су испровоцирали свађу рекавши за српског конзула да је магарац.²⁰⁾ У тој тучи убили су Мицковог друга, који му је прискочио у помоћ.²¹⁾ Бугари су искористили Грчко-турски рат, па су 1898. издејствовали амнестију за Бугаре у турским тамницама.²²⁾ За разлику од многих других, Мицко је одбио да се изјасни као Бугар, па је остао у тамници.²³⁾ Тек након тога за Мицка Крстића се почела заузимати српска дипломатија. Боравио је у затвору до 1901, када је помилован и пуштен.²⁴⁾

Мицко је након пуштања на слободу живео у Битољу, где је сваки дан морао да се јавља полицијским властима.²⁵⁾²⁶⁾ Док се он налази у Битољу Турци су били сигурни за мир у Поречу, поготово у време Српске четничке акције у Македонији. Његово бекство из Битоља 4. априла 1904. организовали су Саватије Милошевић, Јован Ћирковић, Лазар Кујунџић и Марко Церић.²⁷⁾ Одмах након његовога бега основана је српска чета, а он је постао војвода. Након његовога доласка од 40 поречких села само је једно село остало под бугарском контролом.²⁸⁾ Бугарске комите су удруженом акцијом одлучили да сломе Мицка Крстића и његову чету и да Пореч ставе под бугарски утицај. На Мицка Крстића је кренуло чак осам бугарашких чета на челу са челником ВМРО-а Дамјаном Грујевом, званим „Крал на Македонија”.²⁹⁾ Четрдесет Мицкових четника је 6. септембра 1904. код Слатине у Поречу успело да опколи и изненада нападне око пет пута бројније бугарске комите.³⁰⁾ Део бугарских комита је био убијен или рањен, а већина је побегла. Међу рањенима је био и бугарски војвода Дамјан Грујев, кога је Мицко заробио.³¹⁾ Поклонио му је живот, уз услов да Грујев више не напада Србе и да се бугарске јединице повуку из Пореча.³²⁾³³⁾

Ипак тамница је оставила трага на Мицку, а већ је био и старији и оболелих ногу, па када су стигле младе четничке војводе Мицко Крстић је крајем 1904. кренуо на одмор у Србију.³⁴⁾³⁵⁾ У Србији је око три године живео углавном у Крагујевцу и Пожаревцу.³⁶⁾ Када је након Младотурске револуције 1908. стигла амнестија вратио се у Пореч. Младотурска влада је међутим септембра 1909. донела Закон о сузбијању четничке акције у румелијским вилајетима.³⁷⁾ Турци су га убили из заседе 26. октобра 1909. код места Ижиште на путу између Кичева и Брода.³⁸⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 537—538
• Станислав Краков, Пламен четништва, Просвета, Београд, 1990.
• Милош Јагодић, Мицко Крстевић: Писма из битољског затвора (1897-1899), Мешовита грађа Miscellanea, књига 33, Историјски институт, Београд, 2012, стр. 125—156
• Владимир Илић, Српска четничка акција 1903-1912, Ип Ецолибри, Београд, 2006.
• Василије Трбић, Мемоари I, ГИП Култура, Крагујевац, 1996.

Micko Krstic