Никола Марковић (Пожаревац, око 1845 — Београд, 1. март 1889), сликар, живописац и илустратор. Припадао је романтичарској генерацији сликара.¹⁾

Рођен је око 1845. године, као један од тројице синова свештеника и сликара Милије Марковића. Након што је стекао прва знања из сликарства од свог оца, а похађао је сликарску школе Стеве Тодоровића, која је у очевој кући отворена 1857. Након тога се пет година школовао у Фиренци и у Венецији, а путовао је и по Италији, Немачкој и Француској.²⁾

По повратку у земљу, као и многи други наши познати сликари, користио је учење на копијама старих мајстора, а једна од његових вредних сачуваних копија из времена боравка у Минхену, је копија Рубинсове слике „Самсон и Далила”, коју је насликао 1865. године.³⁾

Почетком шездесетих година 19. века отац Милија је престао да се бави сликањем икона и посветио се искључиво предузимачким пословима, док су улогу главних сликара преузели Никола и његов брат Радован, а помагали су им сарадници, стални или повремени припадници њихове сликарске радионице.⁴⁾

По породичном сећању, израдио је 25 иконостаса, од којих неки нису познати.⁵⁾

После велике обнове 1857, у време владике Јоаникија Нешковића израдио је иконе за иконостас у манастиру Жича. Иконостас је замењен тридесетих година 20. века, за време владике Николаја Велимировића. Иконостасу се после тога изгубио траг, до земљотреса 2010, када је део иконостаса пронађен у селу Сирча. Иконе израђене на платну су опљачкане током Првог светског рата, а затим после рата враћене из Сомбора.⁶⁾

Његова дела су иконостаси цркава у Горњем Милановцу (1862) оштећеном у Другом светском рату, Аранђеловцу (1863) и Ваљеву (1865).⁷⁾ затим овчарски манастир Св. Тројице (1868),⁸⁾ који је 1900. премештен у манастир Благовештење.⁹⁾

Године 1870. завршио је иконостас манастира Љубостиње, који је започео да ради још 1866.¹⁰⁾ Током 1869—1870. радио је иконостас цркве у Пожаревцу,¹¹⁾ 1871. иконостас коцељевачке цркве,¹²⁾ а после 1873. радио је на иконостасу у Лозници.¹³⁾ Заједно са Стевом и Полексијом Тодоровић је 1874. сликао иконостас у Топчидерској, а 1880. године у Вазнесењској цркви у Београду.¹⁴⁾ Са Стевом Тодоровићем је радио у Белегишу 1877. и Обилићеву 1877—1878.¹⁵⁾

Радио је на иконостасу цркве у Зајечару после 1877, а 1878—1882.¹⁶⁾ иконостас за цркву Светог Ђорђа у Књажевцу.¹⁷⁾ У Књажевцу је упознао самоуког сликара Милисава Марковића, кога је узео за ученика и упознао га са основним појмовима цртања и сликања.¹⁸⁾

Такође је радио иконостасе у Свилајнцу, Медвеђи, Милошевцу и Жагубици.¹⁹⁾

Након остварења завидне репутације у српској средини године 1880. дошао је у отворени јавни сукоб са својим учитељем и колегом Стевом Тодоровићем, који је од друге половине 19. века био једна од најзначајнијих личности културног живота у Србији. Повод сукоба је био рад Стеве Тодоровића на осликавање иконостаса Вазнесењске цркве у Београду, чији је претходни иконостас осликао Никола Марковић са својим оцем Милијом. Мада је Никола Марковића показао велику одлучност, храброст и самопуздање, јавно износећи притужбе и критикујући шпекулације Стевана Тодоровића, спор није користио ни једном, ни другом сликару, а завршио се тиме што је Народна скупштина упозорила Стевана Тодоровића, да се „уздржи од послова који не спадају у делокруг његове израде“.²⁰⁾

Већи радови су му били још у капели Новог двора у Београду, као и цркви у Гроцкој 1884. године. Исте године (1884) је завршио и иконостас у Орашцу, посао који је његов отац прихватио још деценију раније.²¹⁾

Био је добар цртач, а показао се и као веома добар мајстор колорита.²²⁾ Његова дела су донекле прожета традицијом. Једна од његових карактеристика је увођење светлости у слику, у циљу појачане драматике. Сарађујући са Стевом Тодоровићем већи део његовог сликарског рада је био под утицајем решења које је овај користио, а његово сликарство много ближе реалности од назаренског сликарства.²³⁾ Осамдесетих година 19. века је постао један од најтраженијих сликара. Током времена је успео да развије свој јасно препознатљив сликарски израз, који је оставио трага у српској уметности 19. века. Том стилу је остао доследан, чак и када је дошло до осетних промене у српском сликарству.²⁴⁾

У календару и сатиричном листу „Стари Домишљан“ је илустровао сталне рубрике „Наш Ћопа”, „Јела и Пела”, „Београдски бекрија”, „Гајдаш”. Године 1882. године је ухапшен због увреде кнеза Милана, кога је оптужио за морално банкротство.²⁵⁾

Умро је 1. марта 1889. године од запаљења плућа.²⁶⁾ Због драматичних политичких догађаја у то време, његова смрт је прошла неопажено, тако да није споменута ни у извештајима Српског ученог друштва, чији је био члан.²⁷⁾ Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.²⁸⁾

Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одбора уметничког) од 1870.²⁹⁾ Заједно са Михаилом Валтровићем, Стевом Тодоровићем и Драгутином Милутиновићем је јануара 1871. поднео план о слању научне експедиције ради снимања живописних и архитектурних споменика у отаџбини.³⁰⁾

• Тања Вићентић, Иконостас цркве Вазнесења Христовог у Орашцу, Шумадијски записи, број IV-V, уредник Лила Дробац-Крстић, Народни музеј у Аранђеловцу, Аранђеловац, 2011, ИССН 1451 - 639X
• Петар Петровић, Како обрнути Рубенса, Политикин Забавник, број 3125, 2011.
• Станиша Војиновић, Значајно дело о српској хумористичко-сатиричној књижевности, Књижевна историја, број 153, 2014, стр. 751–757, ИССН 0350-6428
• Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Делфина Рајић, Милош Тимотијевић, Манастир Св. Тројица под Овчаром, Зборник радова Народног музеја, број XXXV, уредник Делфина Рајић, Народни музеј у Чачку, Чачак, 2005, ИССН 0350-7262
• Милена Милошевић Мицић, Бојана Илијић, Владана Стојадиновић, Слађана Јеремић, Завичајни појмовник, Народне библиотеке „Његош“, Завичајни музеј Књажевац
• Марина Лукић-Цветић, Трагом жичких икона, Завод за проучавање културног развитка, Завод за заштиту споменика културе Краљево, 2015.
• Ана Боловић, Александар Марушић, Црква Свете Тројице у Горњем Милановцу, настајање и трајање, Музеј рудничко-таковског краја, Црква Св. Тројице, Горњи Милановац, 2012, ИСБН 978-86-82877-47-9
• Зоран А. Живановић, Саво Ждеро, Ризница цркве коцељевачке - Каталог изложбе, Библиотека „Јанко Веселиновић“ Коцељева, Коцељева, 2012.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Nikola Markovic