Корисничке алатке

Алатке сајта


нико_жупанич

Нико Жупанич

Нико Жупанич (Грибље на Купи, 1. децембар 1876 — Љубљана, 11. октобар 1961), историчар, етнолог, антрополог, политичар, доктор историје, кустос Етнографског музеја у Београду, директор Етнографског музеја у Љубљани.

Живот и рад

Основну нижу школу је учио у Подземљу, вишу и гимназију у Новом Месту. Правни и филозофски факултет је похађао у Бечу, гдје је добио и докторат (1898—1903). Антропологију је затим учио у Минхену (1904-1905), а затим антрополошки практикум у Швајцарској 1906. Исте године постаје префект на Терезијанској академији у Бечу, где се упознао са људима који су значајно изменили ток његовог живота.1) У очекивању да ће у Љубљани бити установљен универзитет, предвиђено је да настави усавршавање у Прагу и Кракову, како би након тога преузели професуре на новооснованом универзитету. Боравећи у Бечу, као поборник идеје о југословенству, издавао је од 1901. лист „Југ“. Објавио је више историјско-политичких чланака.2) Током устанка у Македонији 1902—1903,3) са расправом „Македонија и турски проблем“ (1903), који је објавио под псеудонимом К. Герсин,4) обратио је пажњу европске јавности на очајан положај Срба у Турској.5) Својим чанцима скренуо је пажњу и аустријских власти и учинио немогућим свој боравак у Бечу.6)

На позив Јована Цвијића7) и удружења националистичке омладине „Словенски Југ“ је 1907. емигрирао у Београд.

У то време на управо формираној катедра за етнологију на Београдском универзитету већ су се налазила два професора (Јована Ердељановић и Тихомир Ђрђевић), па је упркос својим квалификацијама, постављен за професора реалне гимназије и за кустоса Историјско-уметничког музеја (Народног музеја)8) у Београду (1908). Његов највећи допринос, као научника у раду музеја је био на оснивању антрополошког материјала свих културних народа земље, као и на антрополошком проучавању данашњег српског живља. Посебну пажњу је посвјетио антрополошким и палеоетнолошким истраживањима, које су у то вријеме били потпуно занемарене научне дисциплине у Србији.9)

Године 1913. постављен је, а од маја 1914. започео је да ради као кустос на одељењу за антропологију у Етнографском музеју10) и на том месту је остао до 1921. (са прекидом током балканских и Првог свјетског рата).11)

Током балканских ратова 1912—1913. пером је у Бечу бранио српски карактер Косова и Метохије и право излаза Србије на море.12) Период 1914—1919. провео је бавећи се политичким и родољубним радом. Најпре се добровољно пријавио у војску и одслужио три месеца при гарнизону у Нишу 1914. године, а потом је путујући по Европи пропагирао уједињење Јужних Словена.13) У споразуму са српском владом припремао је ослобођење и присаједињење Словенаца. Његовом заслугом и Словенци су споменути у декларацији српске владе у Нишу децембра 1914, у програму ослобођења. Као представник Словенаца 1915. године у Риму је радио на оснивању, југословенског одбора у Лондону и остао је у Лондону као члан истога све до 1919. Аустроугарска га је 1915. осудила на смрт и издала потјерницу за њим. Као делегат југословенског одбора за сјеверну Америку водио је пропаганду за ослобођење од Аустроугарске и припремао акцију слања добровољаца 1916.14)

Учествовао је на Конференцији мира 1919/1920, у члан делегације Краљевине СХС, у оквиру историјско-етнографско секције у Версају у Паризу.15) Тада је поново тесно сарађивао са Јованом Цвијићем и другим антропогеографима дефинишући границе будуће државе.16)

После повратка у домовину је постао члан радикалне странке 1920. и организатор исте у Словенији 1921. Једно вријеме је радио као повјереник за социјалну политику у покрајинској влади за Словенију. Неколико мјесеци је утрошио покушавајући да санира последице ратних разарања у свом одељењу.17) Радио је и на истраживањима ратних заробљеника у Доњем граду на Калемегдану.18) Започео је борбу за оснивање најпре Етнографског института,19) а затим и Етнографског музеја у Љубљани, чији је управник постао 1921. управник. Након повратка у Љубљану, уређивао је часопис „Етнолог“, у коме је објављен низ значајних студија и радова, његових српских колега, на латиници и ћирилици. Оснивач је катедре за етнологију при Универзитету у Љубљани.20)

У периоду 1922—1923. био је министар без портфеља у Пашићевој влади, а 1924. министар на расположењу.21)

Априла 1924. изабран је за предсједника одбора радикалне странке у Љубљани.22)

У периоду 1925—1927. издавао је гласило Народне радикалне странке „Самоуправа“. Био је редовни професор етнологије у Љубљани од 1940. до 1957. Током Другог свјетског рата био је симпатизер НОВЈ.23)

У науци је Жупанич остао познат као зачетник антрополошких истраживања у Југославији.24)

Дјела

Нека важнија дјела су му:25)

  • „Југ“ (1901)
  • „Југослованска романтика“ (1902)
  • „Mazedonien und das turkische Problem“ (1903)
  • „Илирија“ (1907)
  • „Систем историјске антропологије балканских народа“ (1908)
  • „Мисли о физиоетнологији“ (1909), „Тројанци и Аријевци“ (1911)
  • „Словенско часникарство“ (1911), „Жумберчани и Мариндолци“ (1912)
  • „Altserbien und die albanische Frage“ (1912)
  • „Понтијски Бугари“ (1913)
  • „Хрвати код Атине“ (1914)
  • „The strategical significance of Serbia“ (1915)
  • „The map of Yougoslav territory“ (1915)
  • „О Словенцима“ (1915)
  • „Словенија, встани!“ (говор Словенцима у САД, 1916)
  • „Les premiers habitants des pays Yougoslaves“ (1919)
  • „Ave Illyria“ (1919)
  • „Етногенеза Југословена“ (1920)
  • „Народна радикална странка“ (1921)
  • „Бела Србија“ (1922)
  • „Трагом за Пелазгима“ (1922)
  • „Драготин Кете“ (1922)
  • „Срби Плинија и Птоломеја“ (1924)
  • „Првобитни Хрвати“ (1925)

Академик

Био је дописни је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 16. фебруара 1939.26) У то време Академија имала само 22 редовна члана, а на истој седници академици су постали и Иво Андрић и Исидора Секулић.27) Био је дописни члан Српске академије наука (Одељења друштвених наука) од 22. марта 1948.28)

Био је и почасни члан Матице српске, најстаријег научног и уметничког удружења у Србији.29)

Литература

Спољне везе

1)
Весна Душковић, 2006, стр. 141
2) , 4) , 6) , 7) , 8)
Весна Душковић, 2006, стр. 142
3) , 5) , 11) , 12) , 14)
Cтанко Вурник, 1929, стр. 1352
9)
Весна Душковић, 2006, стр. 144
10)
Весна Душковић, 2006, стр. 143
13) , 16) , 17) , 19)
Весна Душковић, 2006, стр. 145
15)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. XXXII
18) , 21) , 22) , 24) , 25)
Cтанко Вурник, 1929, стр. 1353
20) , 27) , 29)
Весна Душковић, 2006, стр. 147
23)
Вилко Новак, 2009.
26) , 28)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 98
нико_жупанич.txt · Последњи пут мењано: 2021/09/05 14:09