Нил Попов
| Нил Попов |
|---|
| Рођење: 9. април 1833. Бежецк, Русија Смрт: 3. јануар 1892. Москва, Русија Познат као: историчар и професор „Росија и Сербија” |
Нил Александрович Попов (рус. Нил Александрович Попов) (Бежецк, 28. март/9. април 1833 — Москва, 22. децембар 1891/3. јануар 1892), историчар, доктор историјских наука и професор универзитета у Москви.
Живот и рад
Гимназију је похађао у Тверу, а универзитет је завршио у Москви 1854. Почиње са радом као професор гимназије у Москви, а затим ради као адјункт руске историје у Казану. Године 1860. добија катедру руске историје у Москви. На дужим научним путовањима је боравио двапут: 1862—1864. и 1870. Путем је посјетио средњеевропске државе и Балкан, па је био и у Србији, Влашкој, Бугарској, Угарској и Аустрији. Године 1885. постаје директор архива министарства правде у Москви.
Први научни рад ствара 1854. године са студијом о старим и новим Грцима. Највише је ипак радио на новијој руској историји. Након својих путовања се више посвећује прошлости Русије у вези са другим славенским народима. Први рад из српске историје му је велико дјело Росија и Сербија. Исторически очерк покровитељства Сербији с 1806 по 1856 год. (1869). Преведен је на српски са именом: Србија и Русија од Кочине Крајине до Светоандрејевске скупштине (1870). Оцјену дјела је дао Валтазар Богишић 1872. Наставак те књиге је његово дјело: Србија послије Париског Мира. Књига прва Светоандрејевска скупштина 1858-1859 (1871. руско, 1872. српско издање). Затим је написао два дјела о Милошу Обреновићу 1859—1860 (1881) и Србији и Турској. Друго дјело је преведено на српски под именом Србија и Турска од 1861 до 1867 године (1879).
Попов је истицао важност руског утицаја на Србију, али је и оштро критиковао руску политику према Србији у неким стварима. Извори су му били доста једнострани, а тако и тенденције расправа.
Уз поменуте написао је и друге расправе, чланке, оцјене и приказе у вези српске прошлости, језика и литературе. Знаменити су му радови о православцима у Далмацији и Босни (1873). За српску историју су му знамените и: Преписка барона Строганова са Милошем Обреновићем (1867), Извјестје о похожденији Симеона Степанова сина Пишчевича (1885). Писао је и о мађарској историји и дубровачким историчарима.
Академик
Дописни је члан Српског ученог друштва од 1869.
Литература
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924.3 (Н. Радојчић).
- Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 587–588 (A. Столић).
- История Славянской Филологiи, 653–654 (В. Ягичъ).