Валтазар Богишић
Рођење: 7. децембар 1834. Цавтат, Аустријско царство Смрт: 24. април 1908. Ријека, Аустроугарска Познат као: правник, историчар, етнограф, политичар и професор

Валтазар Богишић (Цавтат, 7. децембар 1834 — Ријека, 24. април 1908), српски правник, историчар права и етнограф, доктор филозофије, министар правде у Црној Гори и професор универзитета (Одеса). Био је активни радник Уједињене омладине српске.

Његов дјед доселио се у Цавтат из Конавала, гдје се породица Богишића бавила привредом и трговином. Основно образовање је стекао у свом родном мјесту, посебно у приватној школи поморског капетана А. Казијарија. Након што је завршио градиво ниже гимназије, отац Влахо није удовољио жељи сина да оде на даље школовање ван Цавтата, већ га је запослио у свом господарству и омогућавао му колико су прилике дозвољавале, да прошири своје знање. У вези са трговачким пословима већ као млад је путовао по Далмацији и ван ње, те упознавао земљу и људе.

Послије очеве смрти (1856) Богишић остварује своју тежњу за учењем па је отишао у Венецију, гдје је 1859. положио матуру. Послије тога се уписао на Правни факултет у Бечу, али је слушао поред тога филозофију, филологију и историју. Године 1862. докторирао је филозофију у Гисену. Године 1863. постављен је за чиновника у дворској библиотеци у Бечу. Послије положених испита промовисан је у Бечу 1864. за доктора права.

Године 1868. постављен је за школског надзорника у банатско-сремској Војној крајини, са сједиштем прво у Темишвару, а касније у Петроварадину. Године 1869. примио је позив универзитета у Кијеву и Одеси за професора словенских права. Новоросијски универзитет у Одеси одликовао га је почасном дипломом доктора honoris causa за јавно право. Богишић се одлучио да прими позив тога универзитета, отишао је у Одесу и 1870. одржао своје приступно предавање. У Одеси је наставио рад око сакупљања народних обичаја, па је путовао по Кавказу да се упозна с обичајима тамошњег народа, јер је веровао да се они подударају са обичајима Јужних Словена. Године 1872. позвао га је кнез Никола, да изради Имовински законик за Црну Гору. Богишић се томе позиву одазвао, јер је то била и жеља цара Александра Другог. Године 1874. отишао је из Одесе у Париз, да изради нацрт закона, који је 25. марта 1888. проглашен као грађански законик за књажевину Црну Гору са законском снагом од 1. јула 1888. Рад на томе законику обуставио је на кратко вријеме, кад је био за вријеме руско-турског рата придодан руској цивилној канцеларији, ради састава пројекта за судску организацију у Бугарској. Године 1877. вратио се на свој посао у Париз. Послије завршеног посла на законику отишао је 1888. године у Русију да среди свој службени однос, а кад му је одобрена пензија, напустио је професуру у Одеси. Године 1893. понудио му је књаз Никола мјесто министра правде како би вршио надзор над спровођењем новог законика у пракси и да предложи потребне измјене. Богишић је прихватио понуду, израдио неке поправке у законику, и друго издање законика проглашено је као закон 14. јануара 1898. Богишић је био министар до 22. новембра 1899, кад се вратио опет у Париз, гдје је остао, као приватни научник, до пред саму смрт, која га је задесила у Ријеци, кад је полазио за Цавтат.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије почетком 1888.

По свом научном увјерењу Богишић је био присталица Савињијеве историјске школе, и на њега је нарочитог утицаја имао Г. Пухта (G. Puchta) са својим дјелом Das Gewohnheitsrecht (1828). У његову и научном и законодавном раду водила је Богишића стално мисао да је народно право оно добро право, да ваља сакупљати и испитивати народне правне обичаје и на њима онда засновати цио законодавни рад. Тој је идеји посветио Богишић цио свој живот, и показао је практички, основом црногорског Имовинског Законика, колико је његова претпоставка тачна. Још као чиновник дворске библиотеке упозорио је Богишић у расправи О важности сакупљања народнијех правнијех обичаја код Словена (Правни обичаји у Словена, Књижевник, 3, 1866, и посебно), колику важност дају други народи својим правним обичајима, а како је мало код нас у том правцу урађено, и поред тога што имамо толико материјала. Ту Богишић највише говори о породичном праву. Богишић је написао Напутак за описивање правнијех обичаја, који у народу живе (Књижевник, 3), састављен из низа питања, на која би код сакупљања народних правних обичаја требало одговорити. Тај упитник био је основ за рад око Зборника садашњих правних обичаја код Јужних Словена, који је Богишић у издањима Југословенске академије објавио 1874. У том Зборнику Богишић је саопштио одговоре на дана питања из разних јужнословенских крајева. Ту је сакупљен изврстан материјал за народно право јужнословенско, тако да је тај рад Богишића наишао на одличан пријем у ширим и у научним круговима. Нарочито је Богишића занимало породично право, на које се односи расправа: Главније црте обитељског права у старом Дубровнику (Рад 5, 1868). У свом приступном предавању, које је држао у Одеси 1870, а које је објављено (Зарја, 1870 и посебно) под насловом: О научној разработкје историји славјанскаго права, изјављује да је присталица историјске Савигнујеве школе о постанку и животу права, и упозорава, како је потребно, да законодавац познаје народне обичаје, народни живот, увјерење и потребе. Према мишљењу Богишића, историјска школа свој задатак није извршила, јер није исправним начином испитивала и обрађивала предмет. Богишић препоручује компаративан метод, основан на унутарњој вези правних института и норми. Правне народне обичаје треба сакупљати, сравњивати их с обичајима других народа, и онда их употријебити.

Иако је главна пажња Богишића била посвећена обичајном праву, он није занемарио ни писано право, и објавио је у издањима Југословенске Академије: Писани закони на Словенском Југу (1872), гдје саопштава, у облику библиографског нацрта, изабране законодавне и правне споменике из тог подручја, објашњавајући их пригодним напоменама. Године 1877. штампао је своју расправу Станак (Гласник, 44; њемачки превод у Archiv f. slav. Philologie, 2), гдје је приказао тај важни институт међународних односа. Касније је објавио важну расправу: De la forme dite Inokosna de la famille rurale chez les Serbes et les Croates (Revue de Droit international et de législation comparée, 1884), у којој је изнио своје мишљење о задрузи, доказујући, да није оправдано гледати у задрузи и у сеоској инокосној породици двије врсте породичне организације, већ да је то исти идентични тип сељачке породице.

Правни живот старог Дубровника увијек је занимао Богишића, те је 1894. године у Nouvelle Revue historique de droit francais et étranger описао правне књиге дубровачке. Године 1904. издао је, заједно с К. Јиречеком: Liber statutorum civitatis Ragusii compositus a. 1272 (Monumenta historico-iuridica Slavorum meridionalium, 9). Много се је бавио нашом правном терминологијом, те је о томе више пута писао.

Посебно мјесто у раду Богишића заузима његов пројект за Имовински Законик. Богишић је у своме послу узимао у обзир у првом реду наше народне обичаје, али је такође брижљиво проучавао и грађанско законодавство других народа. Циљ, који је био постављен, да се „главна пажња скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа“ (Указ књаза Николе од 25/3 1888), Богишић је својим радом потпуно постигао. Законик обухвата само имовинско право у ужем смислу, без породичног и насљедног права, јер се ти дијелови права налазе још у претходном, развојном стадијуму. Законик је у цјелини синтеза настојања, да се правни народни обичаји доведу у склад с модерним потребама, те је све удешено према практичним сврхама, које одговарају посебним приликама земље. Ради нових путева и погледа, којима је Богишић у том свом раду пошао, обратио је цијели културни свијет велику пажњу тој новој кодификацији и њеном аутору.

Богишићев допринос је велики и у области фолклористике. Он је објавио збирку старијих записа народне поезије — бугарштица и десетерачких песама које су сачуване у различитим рукописима а пореклом су од разних сакупљача из прве половине 18. века из Дубровника (Ђуро Матеи, Јозо Бетондић), Боке Которске, Пераста: Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, скупио и на свијет издао Валтазар Богишић. Књига прва. С расправом о „бугарштицама“ и с рјечником. II Одељење Гласника Српског ученог друштва. Књига X. Биоград. Штампано у Државној штампарији, 1878.

Богишић се и својим животом и својим дјелима знатно издигао изнад своје културне средине, и осигурао је себи мјесто не само у словенском, него и у страном научном свијету. Он је, истина, прихватио и заступао у цијелом свом раду идеју, која је тада имала велику привлачну снагу и која је налазила обилне хране на словенском југу, идеју о ваљаности народног права, али је истина и то, да је он ту идеју пропагирао с оним широким и сугестивним гестом, који је чешће урођен људима његова културног круга. Богишић се одликовао дубоким и проницавим умом, великом образованошћу и научним знањем.

Дописни је члан Српског ученог друштва од јануара 1867. Прави је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од почетка 1888. Приступна беседа: Писмо изјава од средине 1888. Проглашен на основу писма-изјаве почетком љета 1888. (Српска краљевска академија Год. 2 (1888) 165—170).

• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.
• Нико С. Мартиновић, Валтазар Богишић, Цетиње
• И. Строхар, Др. Балтазар Богишић (Љетопис Југославенске Академије, 23);
• K. Kadlec, Časopis Museja Království Českého (1903) и посебно.
• Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, скупио и на свијет издао Валтазар Богишић, Београд 1878. Може се слободно преузети са странице: http://www.archive.org/details/narodnepjesmeiz00bogigoog
• Vekarić, Kapetanić, Podrijetlo Balda Bogišića, Hereditas rervm croaticarvm, 2003.

• Краћа биографија на сајту САНУ
• Нова Искра (1902) стр. 219

Valtazar Bogisic