Призренска лига, код Турака позната као Арнаут конгра,¹⁾ агресивна политичка и војна организација са територијалним тежњама.²⁾

Париским мировни уговором из марта 1856. године, његове потписнице Русија, Француска, Велика Британија, Аустроугарска, Италија и Османско царство, услепе су да продуже и делимично помогну да се већ ослабљено Османско царство поново учврсти своју власт на Балкану. Игноришући остале потписнице тог уговора, Аустроугарска и Велика Британија су априла исте године су потписале још један уговор о залагању за опстанак Османског царства, док се оне не нагоде око поделе интересних сфера,³⁾ у вези поделе европсих територија Османског царства.

За разлику од хришћана, који су се у Османском царству налазили у позицији обесправљених и потлачених народа, ударне јединице у сузбијању националних покрета и устанака кроз читав 19. веку, као и у ратним операцијама, које је Османско царство водило против њих, Арбанаси се се истицали у борбама, као бранитељи старог поретка и османлијског легитимитета на Балканском полуострву. Без формиране сопствене националне свести, они су се према православним хришћанима постављали као повлашћени муслимански господари бесправљеној раји. Водеће снаге Арбанасима, били су њихови феудалци муслимани, којима је Порта обезбеђивала повлашћен друштвени положај, као и простор за демографску експанзију.⁴⁾ Пошто су убиствима и насиљем над српском живљем, паљењем њихових кућа, крађом стоке, скрнављењем споменика, ракопавањем гробова, који су постали свакодневица на територији Косова и Метохије, Црне Горе и Македоније, у циљу измене етничке структуре тих територија, арбанашке вође су сматрале да те територије требају да припадну њима.⁵⁾

До формирања Лиге је дошло током припрема за Берлински конгрес, а после потписивања Санстефанског мировног уговора, пошто је српска војска управо ослободила Јужну Србију и избила на Косово (1876—1878), док је Црна Гора „претила“ припајањем територије Малесије, Плава и Гусиња. Са ослобођених српских територија велики број арбанашких избеглица је пристизао на Косово и Метохију, у психози страха од освете, због учешћа на страни Турака.⁶⁾

Имајући у виду њихово учешће у ратовима и рачунајући на подршку Порте,⁷⁾ априла 1878. су се окупили арбанашки главари из Ђаковице, Пећи, Гусиња, Тетова, Љуме и Дебра, ради договарања о акцијама које ће предузети после граничних измена по Санстефанском миру, као и око спречавања да се на Берлинском конгресу, неке од територија, које су они сматрали за „своје“, уместо да остану у оквиру Османског царства, нађу под управом неке од новостворених суседних земаља.⁸⁾

Оснивачка скупштина Призренске лиге је одржана у Бајракли џамији 28. маја/10. јуна 1878. На њој је учествовало око 300 делагата, углавном племенских поглавара, крупних земљопоседника и муслиманских верских старешина. Скуп је трајао две недеље,⁹⁾ а састанци су се током тог периода одржавали тајно, сваког дана.¹⁰⁾

Чланови Призренске лиге су од самог почетка били подељени на две струје, на северну са центром у Призрену и на јужну, са центром у Ђирокастру.¹¹⁾ Северна струја, које је обухватало територије у данашњој северној Албанији, као и оне у Старој Србији, били су конзервативци, сматрали су да треба одржавати јаке везе са Портом. У јужном делу, „радикална струја“,¹²⁾ под вођством виших Портиних чиновника Абдул-бега и његове браће, Наима и Санија Фрашерија,¹³⁾ залагала се за раскидање било какве веза са Портом. Међутим, у првим одлукама које је Призренска лига донела, преовладали су конзервативно мишљење и происламски карактер организације.¹⁴⁾

Призренска лига је током својих заседања формирала одбор од 60 чланова, на челу са Абдул-бегом Фрашеријем.¹⁵⁾ Одбор је израдио програм Призренске лиге, који су назвали „Књига одлука“ (тур. Kararname) са 16 тачака.¹⁶⁾ Написана је у облику маузера, у два примерка.¹⁷⁾ Маузер је имао 4.000 потписника, са удареним мухарима.¹⁸⁾ Одбор је 15. јуна један упутио великим силама у Бечу, а други султану у Цариграду.¹⁹⁾ Јавно је објављен на збору у Призрену 5/17. јуна 1878.²⁰⁾ У њему се изразили жељу за очувањем територијалног интеритета Осмаског царства и у оквиру њега „њихове теритеорије“.²¹⁾ Осим што је изражена потпуна оданост турској империји, упућен је захтев Србији и Црној Гори да „мирно напусте неправедно заузете округе“.²²⁾ У 6. тачци Бугарској је запрећено да јој неће признати име, а Србији и Црној Гори да ће бити нападнуте у колико се не испуне њихови захтеви.²³⁾ Истакнуто је да се неће допустити да сe „њихове земље“ предају ма којој другој држави и другом народу, да све територије које су Србија и Црна Гора у ослободилачким ратовима ослободили од Османског царства, треба да им буде враћене њима, и да о тим питањима треба да се расправи на европским дворовима, као и на Берлинском конгресу. Такође су тражили да се Арбанасима врати могућност да сами бирају своје чиновнике, уместо цариградских, које су им постављали Порта и султан, да се обустави регрутација за султанову војску и плаћање пореза. Мада се радило о антисрпском документу, петицију упућену Берлинском конгресу је било приморано да потпише преко тридесет виђенијих Срба из Призрена.²⁴⁾

Скупу је касније приписиван велики значај, јер је на основу изражених еспанзионистичких тежњи, први пут постављено питање аутономије Арбанаса на ширем простору.²⁵⁾

На Берлинском конгресу, који је одржан 13. јуна 1878. године, учеснице су могле бити само земље потписнице Париског уговора из 1856.²⁶⁾ Тиме је онемогућено да на конгресу становници западног Балкана сами одбране своје интересе. Из Беча су учесницима Берлинског конгреса прослеђени захтеви Арбанаса.²⁷⁾ Берлинским конгресом су поништене одредбе Санстефанског уговора, којим је Русија уступила Бугарској територије Македоније и делове данашње Алабаније, чиме је спречено даље ширење руског утицаја на том делу Балкана.²⁸⁾ Аустроугарској није сасвим одговарало да све територије припадну хришћанским балканским народима. Била против територијалног проширивања Србије и Црне Горе, које би тиме имале заједничку границу и постале важан војни фактор, тако да је и она храбрила Арбанасе у њиховим идејама.²⁹⁾ У Призренској лиге свој интерес је видела и Италија, компензацију за аустроугарску анексију Босне и Херцеговине. За Енглеску је формирање арбанашке територије представљало заштиту против инвазије руског панславизма, али и обуздавање амбиција Беча. И за Русију је Призренска лига представљала националну организацију, која би остваривањем својих идеја, помогла у потискивању Турака са Балкана и поред тога што је првобитни циљ Лиге, био очување турске владавине и стицање аутономије у оквиру ње.³⁰⁾

Призренска лига је на почетку располагала са 6 војиних корпуса, који су бројали 118.000 бораца, као и са логорима за концентрацију, од којих су главни за борбу против Србије били на Бабином Мосту и у Новом Пазару.³¹⁾ У првој фази свог рада, посветила се супротстављању одлукама Берлинског конгреса, чиме се заправо штитио територијални интегритет Османског царстава и за шта је имала подршку Порте. Тако Арбанасима није одговарало да се Црној Гори доделе Плав и Гусиње, а Грчкој Епир (Арта и Јањина).³²⁾

По завршетку Берлинског конгреса дошло је до масовног упада арбанашких чета које су рушиле пограничне међе, убијале српске војнике из заседе и палиле карауле, у неким случајевима пљачкале и по неколико десетина километара у дубини територије Србије. Међутим, и поред значајних људских и материјалних губитака, Србија је показала врло резервисан став према оваквом нападима, није покретала редовну војску, нити се озбиљније разрачунавала са нападачима, већ је само упућивала дипломатске протесте Порти, што је давало врло слабе резултате.³³⁾

Септембра 1878. године одреди Призренске лиге су имали неколико жестоких сукоба и у Црној Гори.³⁴⁾

У октобру исте године је одржана још једна скупштина свих арбанашњких племенских старешина, када је донет нови програм, у коме се истако захтев за уједињење свих крајева насељених арбанасима у јединствени „арбанашки вилајет“, са једним главним градом, у коме би службени језик био њихов.³⁵⁾ По њиховој замисли „арбанашки вилајат“ је требао да заузима територије тадашња четири вилајета:³⁶⁾

• Јањинског вилајета
• Скадарског вилајета
• Битољског вилајета
• Косовског вилајета

односно територије данашње:

• Грчке: Епир (Арта и Јањина)
• Албаније: Епир, Скадар, Тирана, Елбасан
• Црна Гора: Плав и Гусиње
• Македоније: Скопље, Дебар, Гостивар, Прилеп, Велес, Битољ, Охрид, Куманово
• Србије: Пећ, Ђаковица, Призрен, Нови Пазар, Сјеница, Косовска Митровица, Приштина, Гњилане и Прешево

Ова териотрија је обухватала и просторе који су били слабо насељени Арбанасима, док су на територији сва четири вилајета они чинили свега 44% укупног становништва.³⁷⁾ Због централног географског положаја, за престоницу ових територија требао је бити Охрид. Програм је предвиђао и могуће територијално ширење, ван граница првобитно означених територија, који би са задовољством били примљени у списак Лиге као пријатељи.³⁸⁾ Међутим, у плановима Призренске лиге није било места за неарбанашко становништво, које је није имало никакву правну и економску заштиту.³⁹⁾

У Косовском вилајету је по плановима Лиге, српски народ представљао главну препреку ка остваривању арбанашких права.⁴⁰⁾ Као један од аргумената за право на цео Епир, заједно са градовима Превеза, Јанина и Арта, значајним економским и војно-стратешким центрима, аутори меморандума, који је представљен великим силама у марту 1879. године, су као историјско право, изнели тезу да је арбанашки народ старији од грчког, те да Грци никада, ни у ком степену, нису поседовали ту земљу.⁴¹⁾

Програм је објављен је у истамбулском листу „Терџумен шарк“ (тур. Tercüman-ı Şark).⁴²⁾

Борба Арбанаса за своју територију значила је легализацију вишегодишњег терора.⁴³⁾ Стварањем Лиге, традиционални арбанашки терор према незаштићеном српском становништву под турском влашћу се драстично појачао осмишљеном политиком етничког чишћења Старе Србије од српског становништва.⁴⁴⁾ У почетном периоду деловања то је уједно био и једини облик борбе који су члланови Лиге водили.⁴⁵⁾ Положај српског становништва је постао катастрофалан. Ћутке је подносио константне нападе арбанашких чета, убиства, пљачке, силовања, паљевине, отмице, а они који су се жалили, врло брзо би настрадали. Многи виђенији Срби су под претњом да ће им породице бити уништене, били принуђени да онда када би им арбанашки прваци то тражили подрже деловање Лигиних органа власти.⁴⁶⁾

Други период Призренске лиге трајао је од новембра 1878. до пред крај 1880. године.⁴⁷⁾

Када се међународна комисија за разграничење Црне Горе и Турске са заступницима европских сила састала маја 1879. године у Скадру, са циљем да повуче границу, којом би Плав и Гусиње ушли у састав Црне Горе, Турци директно потпомогнути Аустроугарском су опструирали рад комисије. Због тога је избио ратни сукоб између Мурине и Плава, који се завршио тиме да су ове територије остале у границама Турске царевине до 1912.⁴⁸⁾

Српски народ на Косову и Метохији је био препуштен сам себи. По наређењу Лиге почетком 1879. године, српски манастир Високи Дечани је био претворен у коњушницу и војно складиште за потребе снадбевања Лигиних снага у Гусињу. Један од вођа Лиге, призренски Дервиш-паша је силом од призренских Срба изнудио преко 30.000 гроша да би тим новцем подигао преко шездесет кућа за насељавање арбанашких мухаџира.⁴⁹⁾

На скупу који су Арбанаси одржани средином фебруара 1880. у Приштини, донета је одлука о покретању војне акције против Србије, како би је приморали да врати „освојене арбанашке територије“. Њихову акцију значајно су помогле турске власти, у оружју, муницији и храни, а поједини високи турски чиниовници су ширили антисрпско расположење. Око 500 Арбанаса је започео акцију најпре пљачком војног магацина у Приштини, на турској територији, затим су прешли границу преко села Свирац и сукобили се са српским војним снагама. После жестоког окршаја су приморани да се повуку.⁵⁰⁾

Априла 1880. године, Призренска лига је дошла до идеје о независности и затражила је уклањање отоманске власти, те постављање арбанашког владара са наследним правом. Формирана је арбанашка војска и успостављањи су дипломатски односа између Албаније и Турске. Захтеви су поновљени и на скуповима одржаним јуна и новембра 1880. године. Тада је дошло до потпуног раскида између Лиге и Порте. После тога, Лига више није била потребна туским властима, које су послале 15.000 војника под командом Торгут Дервиш-паше у Косовски вилајет. Када су почетком априла 1881. године стигли до околине Скопља, Лигини одреди су се повукли и предали град без борбе. После тога је турска војска заузела Приштину. До сукоба је дошло код села Штимља, када су Лигине снаге разбијене, а затим су у зазуети Призрен, Ђаковицу и Пећ. Тако је у војној интервенцији сломијен арбанашки отпор и ликвидирана је Призренска лига.⁵¹⁾

После сламања Призренске лиге, турске власти су вршиле хапшења свих лица која су учествовала у раду Лиге и у организовању отпора турским војним снагама.⁵²⁾ Ова непријатељства између Арбанаса и турских власти нису дуго трајала, јер су се врло брзо после тога турске власти посветиле обрачуну са Србима у Старој Србији. Велики број арбанашких старешина, који су првобитно ухапшени и интернирани у Малу Азију, убрзо су се вратили на нове и уносније положаје.⁵³⁾

Призренска лига је оставила иза себе крупне политичке последице, пресудно је утицала на српско-арбанашке односе и на опште прилике у региону.⁵⁴⁾

• Рајко Сарић, Освајачки циљеви призренске лиге, Ибарске Новости, број 2678, РТВ Краљево, Краљево, 17. 12. 2004, ИССН 0019-0977
• Славиша Д. Недељковић, Призренска лига (1878-1881) између мита и стварности, Зборник Хуманизација универзитета, књига 1, Филозофски факултет Универзитета у Нишу, Ниш, 2013, ИСБН 978-86-7379-297-2
• Димитрије Богдановић, Књига о Косову, уредник Антоније Исаковић, САНУ, Београд, 1986.
• Милош Пауновић, Спомен обележје погинулима у Новшићком боју 1879, село Велика - Општина Плав, 11. 8. 2013.
• Радослав Гаћиновић, Косово и Метохија - изазови и одговори, Зборник радова: Kосмет – Гордијев чвор, Институт за упоредно право, Београд, 2008, ИСБН 978-86-80059-55-6
• Љиљана Сталетовић, Косово од 1878. до данас, Актер, 14. 4 2013.
• Пётр Искендеров, Косово: историјски, војно-политички и Међународно-правни аспекти проблема, Международная жизнь, 13. 10. 2011.
• Павле Џелетовић, Призренска лига као основа Албаније, Глас Јавности, 16. 11. 2003.

Prizrenska liga