Светислав Вуловић
Рођење: 11. децембар 1847. Ивањица, Кнежевина Србија Смрт: 14. мај 1898. Београд, Краљевина Србија

Светислав Вуловић (Ивањица, 29. новембар/11. децембар 1847 — Београд, 14. мај 1898),¹⁾²⁾³⁾ српски правник и књижевни критичар, професор гимназије и Велике школе (југословенска књижевност). Био је два пута ректор Велике школе (1886—1888)⁴⁾ и један од првих 16 академика Српске краљевске академије.

Рођен је 29. новембра/11. децембра 1847. године у Ивањици, од мајке Стане, рођене Нишавич и оца Николе, по занимању прво учитељ у Ивањици, а затим судски чиновник у Чачку и Београду.⁵⁾

Основну школу завршио је у Краљеву.⁶⁾ Гимназију је похађао у Краљеву, Чачку и завршио у Београду (1854), а правни одсек⁷⁾ на Великој школи у Београду (1866).⁸⁾ Био је најпре 1868. практикант у варошком и трговачком суду у Београду.⁹⁾¹⁰⁾ Онда је једно време радио у министарству правде.¹¹⁾ Од 1870. до 1873. био је суплент и предавао је земљопис, физички земљопис, теорију прозе и поезију, затим од 1873. до 1881. био је професор и предавао је засебно српски језик и књижевност, одвојивши их као засебне предмете, на Београдској гимназији.¹²⁾¹³⁾ У међувремену је учествовао у Српско-турским ратовима 1876—1878.¹⁴⁾ Две године узастопце био је ректор Велике школе.¹⁵⁾ Био је 1887. један од првих 16. академика новоформиране Српске краљевске академије.¹⁶⁾

У књижевности се јавио веома рано, а први његови радови излазили су у „Вили” и у „Зори”.¹⁷⁾ Прво је у „Вили” уређивао део о народним умотворинама, а затим је од 1871. године у „Раденику” водио књижевну и позоришну критику.¹⁸⁾ Јован Скерлић за њега је рекао:

„Насупрот догматичкој и класичарској естетици Ђорђа Малетића, која је тада владала по школама, против метафизичарске и идеалистичке критике новосадских критичара који су још увек давали тон у српској књижевности, Вуловић, угледајући се на Бернеа, започиње »природну критику«, много слободнију и искренију, са више гипкости и осећања релативности, готово импресионистичку у данашњем смислу речи. Он суди писце не по неким мртвим и апсолутним правилима, по »естетичким калупима« како је он писао, но по непосредном утиску који њихова дела чине на њега. Он хоће слободу књижевнога стварања, тражи у књигама не саобразност са правилима реторике и естетике но књижевну лепоту. У своју критику уноси и личног елемента, казује своје утиске, осећања и схватања.”¹⁹⁾

Зачетник је српске импресионистичке критике, користећи међу првима биографски метод.²⁰⁾ Критику је највише писао за позоришне комаде у „Истоку” и „Отаџбини”.²¹⁾ Њих је касније одштампао у једној књизи Из позоришта (1879).²²⁾²³⁾ У позоришној критици је увео козерски тон.²⁴⁾

Касније се посветио књижевним студијама о највећим српским песницима.²⁵⁾ Најпознатије су му књижевне студије О Ђури Јакшићу, О Сими Милутиновићу Сарајлији и О Његушу.²⁶⁾ Највећи рад му је књига о Бранку Радичевићу.²⁷⁾ Његове студије значајно су допринеле да се ови писци поново прочитају, боље разумеју, више цене и да се у њиховим радовима више ужива.²⁸⁾

Поред осталога написао је Другу читанку за средње школе, Читанку за више разреде гимназија и реалки.²⁹⁾ Писао је Науку о књижевности и изучавању словенске књижевности.³⁰⁾ Превео је Прилоге дијалектици душе од Фајхтерелсбена.³¹⁾

У последњој фази свог рада посветио се изучавању споменика старе српске књижевности. Писао је о Светом Сави, Стевну Првовенчаном, Доментијану, Теодосију и Никодиму.³²⁾ Изучавао је у Бугарској старе дијалекте и споменике.

Био је 1892. један од оснивача Српске књижевне задруге.

Био је дугогодишњи члан Главног просветног савета.³³⁾

Године 1878. оженио се са Милком Котуровић, са којом је имао петоро деце, два сина и три ћерке.³⁴⁾

Умро је од запаљења плућа и сахрањен је скромно.³⁵⁾

Редовни је члан Српског ученог друштва (Одбора за науке философске и филолошке) од 24. VI 1879. Прави је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) наименован 5. IV 1887. Секретар је Академије философских наука од 22. II 1891. до 22. II 1892, од 22. II 1896. до 22. II 1897. Са приступном беседом о Бранку Радичевићу, проглашен је за академика Српске краљевске академије.³⁶⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 4, Београд, 1929, стр. 1187
• Бранково коло 4 (1898) 640
• Милићевић, Додатак Поменику
• Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, стр. 335—336
• Јован Жујовић, Некролози − Светислав Вуловић, Годишњак српске краљевске академије, број XII, Српска краљевска академија, Београд, 1899, стр. 208—212
• Милка Вуловићка, Политика, број 7542, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 29. 4. 1929.
• Миливој Ненин, Српски биографски речник, број 2, В-Г, уредник Чедомир Попов, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2006, ИСБН 86-83651-62-2

Svetislav Vulovic