Милка Вуловић
Милка Вуловић као млада наставница у Вишој женској школи
Рођење: 26. јануар 1853. Остружница, Кнежевина Србија Смрт: 28. април 1929. Београд, Краљевина СХС Позната као: учитељица и болничарка Друштво „Кнегиња Љубица”

Милка Вуловић, рођена Котуровић (Остружница, 14/26. јануар 1853 — Београд, 28. април 1929), српска просветна, културна и хуманитарна радница.¹⁾

Рођена је у Остружници 14/26. јануара 1853.²⁾ Мајка јој је била ћерка свештеника из оближњег села, а отац Матеја Котуровић, угледни земљорадник.³⁾ Остружница је у то време било село најближе Београду. Њени мештани су још педесетих година 19. века међу првима саградили школу. У њој су радили добри учитељи, који су успевали да привуку угледније породице да упишу своју децу у школу, што је било добар пример и за остале мештане да и поред тога што је школовање представљало велики издатак за породице, пошаљу у школу своју децу.⁴⁾

Видевши како јој браћа иду у школу, на сопствено инсистирање, када јој је било 6—7 година је као прва девојчица, уписана у основну школу у Остружници.⁵⁾ По завршетку трећег разреда, као даровита ученица, затим је уписала Вишу женску школу, а по њеном завршетку је у истој одмах почела и да ради.

Најпре је радила као помоћница (1869), а затим и као учитељица (1871) математике (рачуна). За своја предавања је превела Рачуницу (1881) од руских аутора Константина Бурењина и Александра Малињина. Мада се пензионисала 1893, поново је ангажована 1895. када је постављена за управницу.⁶⁾ Као управница је постигла да министарство усвоји њен предлог да хоровођа може да буде и плаћена наставница, као и то да учитељице у средњим школама обавезно заврше учитељску школу.⁷⁾ После укидања звања управнице за жене 1898. поново је пензионисана.⁸⁾

Била је прва секретарица Београдског женског друштва,⁹⁾ основаног 1875. под покровитељством краљице Наталије Обреновић 1875. Циљ друштва је најпре био да спреме српске девојке из разних друштвених слојева за различитије радне и добротворне задатке, као и за самосталан живот.¹⁰⁾

Учествовала је у оснивању и других женских друштава.¹¹⁾ У време Херцеговачког устанка обављала је функцију секретарице одбора за избеглице.¹²⁾

Београдско женско друштво је на почетку Српско-турског рата 1876. увидело да је потребно да пружи своју помоћ и на друге начине. Тако је основана болница, у којој су дежурале и радиле чланице управе. Помагале су Војном санитету и одлично сарађивале са Друштвом Црвеног крста.¹³⁾

Милка је била међу првим женама, које су учествовале као болничарке у непосредној близини фронта. Тада се разболела од великих богиња, које је једва успела да преживи.¹⁴⁾ Наредне 1877. године у Петровграду је завршила специјални курс за болничарке,¹⁵⁾ као ученица Батутовог првог самарићанског курса,¹⁶⁾ после чега је учествовала као болничарка у руским мисијама код Букурешта и Трнова, где је остала годину дана у 62. пољској болници.¹⁷⁾

Мада јој је у Петровграду била додељена стипендија за наставак школовања на универзитету, због болести и затим удаје, вратила се у Србију и наставила да ради у Вишој женској школи.¹⁸⁾

Године 1878. удала се за Светислава Вуловића, професора, књижевника и књижевног критичара. Имали су петоро деце, два сина, касније доктора медицине¹⁹⁾ и три ћерке.²⁰⁾

Крајем садамдесетих година 19. века је први пут прешла границу на Косову и посветила се просвећивању, буђењу и одржавању националне свести у Јужној Србији и Македонији.²¹⁾

Враћајући 1899. са завршеног школовања питомице Београдског женског друштва, њиховим родитељима на Косову, сусревши се са другим националним радницима и на предлог конзула Српског конзулата у Приштини, у сарадњи са Дафином Протић, Милевом Константиновић, Катарином Спасић, Јеленом Стокић, Даринком Лешјанин, Савком Панић и Даницом Соларевић у Београду је те године основала патриотско-хуманитарно Друштво „Кнегиња Љубица”.²²⁾ Изабрана је и остала председница његовог одбора, активно радећи у њему до краја живота, односно наредних тридесет година.²³⁾

Циљ друштва је било помагање цркава и манастира,²⁴⁾ и имало је широк национални програм за неослобођене српске крајеве,²⁵⁾ који су се у то време налазили под турском влашћу. Помоћ људима који су тамо живели је могла да стигне само преко цркве и манастира.²⁶⁾ Рад друштва је до 1912. био тајан,²⁷⁾ подразумевао је велике потешкоће и ризик.²⁸⁾ Ствари су могли да преносе поверљиви људи²⁹⁾ и лично је безброј пута прешла границу без пасоша,³⁰⁾ носећи ствари сакривене у колима са сеном, понекад и тешко болесна.³¹⁾ Односила је лично краљеву помоћ, црквена звона, иконостасе.³²⁾ Због свог националног рада за време турске владавине је осуђивана у Скопљу.³³⁾ За време балканских ратова чланице друштва су слале одећу, преобуку, чарапе, опанке за војску, па чак и заставе које су саме везле.³⁴⁾

Због свог националног рада је била веома цењена код највиших државних и црквених веродостојиника и одликована је са више ордена, последњи је био Орден Светог Саве III реда,³⁵⁾ који је додељен одбору Друштва „Кнегиња Љубица” 1922.

Дом Милосрђа, задужбина Друштва „Кнегиња Љубица”, у средини Милка Вуловић

Одиграла је значајну улогу у друштвеном животу, као хуманитарна радница. После распада Народног женског савеза, успела је да одржи ауторитет и поштовање свих београдских женских друштава. Након Првог светског рата наставила је свој рад у Јужној Србији. Друштво „Кнегиња Љубица” је посебно помагало тамошње цркве.³⁶⁾

Једна од њених највећих заслуга је оснивање велике задужбине на брду изнад насеља Штимље.³⁷⁾ Тамо је на темељима старије црквене грађевине³⁸⁾ 1913. и 1914. донекле сазидана³⁹⁾ Црква Светог архангела Михаила, по нацртима Јелисавете Начић, прве жене архитекте код Срба,⁴⁰⁾ што је њена једина очувана црква. Спада у прва зрелија остварења новије српске сакралне архитектуре на Косову и Метохији. Олтарску преграду је израдила сликарка Полексија Тодоровић.⁴¹⁾ Она је израдила и поклонила икону Мајке Ангелине,⁴²⁾ а Урош Предић је израдио иконе Светог Саве и Стефана Немање.⁴³⁾ Пошто су је Бугари срушили за време рата, Друштво „Кнегиња Љубица” је цркву обновило 1922.⁴⁴⁾ и освештана је на Видовдан 28. јуна 1923.⁴⁵⁾ Тада је западно од цркве⁴⁶⁾ ударен и камен темељац Дома Милосрђа, у коме је друштво отворило склониште за сиромашну децу.⁴⁷⁾ Дом је постао културно-просветни центар. У њему су се организовали курсеви за обучавање жена и девојака у вођењу домаћинства, а формирано је и једно газдинство,⁴⁸⁾ са виноградом, воћњаком и градином, одакле се добијала храна за исхрану деце. Уз помоћ министарства пољопривреде и вода и министарства народног здравља успели су да уведу воду за пиће у Штимљу. Вода се спроводила из оближњег села Рачак.⁴⁹⁾ Последње године живота Милка Вуловић је провела залажући се за употпуњавање ове задужбине.⁵⁰⁾

Дом Милосрђа и Црква Светог арханђела Михаила, задужбина Друштва „Кнегиња Љубица”, чију је градњу иницирала Милка Вуловић

Умрла је од последица можданог удара и запаљења плућа 28. априла 1929. године у Београду.⁵¹⁾ Пошто је на самрти изразила жељу да буде сахрањена на Косову,⁵²⁾ после опела у Саборној цркви у Београду 30. априла,⁵³⁾ о државном трошку, њени посмртни остаци су возом, са железничке станице у Београду, пребачени у Задужбину „Кнегиње Љубице” у Штимљу,⁵⁴⁾ у Цркву Светог архангела Михаила.⁵⁵⁾ На путу за Штимље, на станицама у Алексинцу, Нишу, Лесковцу пододбори друштва су прилагали своје венце. На станици у Скопљу, уз присуство команданта места, великог жупана, председника општине, четничких организација и женских удружења, епископ скопски Варнава је одржао помен, а одржано је и више говора. Из Скопља, специјалнм возом, посмртни остаци су пребачени у Урошевац, где их је дочекала маса света, у којој је било и много муслимана, највише Арнаута. Из Урошевца, њени посмртни остаци су колима превежена до Штимља, док се велика поворка света, из Урошевца пешке упутила у Штимље. Сахрана после опела је обављена 2. маја.⁵⁶⁾

Након њене смрти Друштво „Кнегиња Љубица” је основало⁵⁷⁾ Фонд „Милке Вуловић”, из кога је било предвиђено да се сваке године школује по једно дете из Јужне Србије. Њена породица је поклонила њену спаваћу собу, која је постављена у Дому Милосрђа.⁵⁸⁾

Црква у којој је сахрањена Милка Вуловић је у више наврата била скранављена. Пошто је у Другом светском рату оштећена и оронула, темељно је поправљена 1977. Тада су зазидани горњи делови трифора на певницама, чиме је доста изгубила од свог првобитног изгледа. Године 1997. проглашена је за споменик културе.⁵⁹⁾ У великој мери је оштећена након доласка мисија Кфора и Унмика, у присуству британског Кфора августа 1999.⁶⁰⁾ затим је налазећи се у надлежности финског Кфора, у подметнутом пожару спаљен дрвени део конструкције звоника јануара 2004.⁶¹⁾ па је поново спаљена и демолирана у мартовском погрому исте године.⁶²⁾ Нова обнова је започела 2005, чишћењем и постављањем врата, прозора и ограде, а затим је обнова настављена средствима УНЕСКО 2009—2010.⁶³⁾ да би 2012. била поново оскрнављена, опустошена и скинут јој је оловни кров. Oд Дома Милосрђа није остало ни трага.⁶⁴⁾

• Милка Вуловићка, Политика, број 7542, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 29. 4. 1929.
• Живојин Ракочевић, Уништени дом љубави и милосрђа, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 21. 7. 2012.
• Оскрнављена православна црква у Штимљу, РТС, 19. 7. 2012.
• Маја Савић Секулић, Од београдске госпођице до (не)заборављеног јунака – Љубица Луковић, Пројекат Растко / Историја / Историја медицине, 17. 8. 2014.
• Милица Бујас, Српски биографски речник, број 2, В-Г, уредник Чедомир Попов, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2006, ИСБН 86-83651-62-2
• М. П., Смрт једне велике националне раднице Милка Свет. Вуловић, Време, број 2621, Београд, 29. 4. 1929.
• Сахрана пок. Милке Вуловић, Политика, број 7545, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 3. 5. 1929.
• Јелена Лазаревић, Успомена на гђу. Милку Вуловић, Политика, број 7894, 28. 4. 1930.
• Уништене и оскрнављене српске православне светиње на Косову и Метохији (1999-2000) - 71. Црква Св. Архангела Михаила у Штимљу, уредник Зоран Стефановић, „Глас Косова и Метохије“, Медијско издавачки центар Рашко-призренске епархије
• Саша Недељковић, Друштво „Кнегиња Љубица”, Српски културни клуб, Нови Сад, 30. 4. 2014.
• Петровић Анђелко, Штимље - Летопис (дневник) првог свештеника цркве Св. Арх. Михајла у Штимљу г-дина Анђелка Петровића, Србијанац, 25. 3. 1930.
• Црква Св. архађела Михаила, Национални центар за дигитализацију
• Изгорео звоник Српске Православне Цркве у Штимљу, Информативна служба СПЦ

Milka Vulovic