Виша женска школа у Београду је настала после доношења Закона о њеном устројству од 17/29. јуна 1863. године, за потребе вишег образовања жена, а пре свега за образовање будућих учитељица основних женских школа.¹⁾

Мада је тадашња малобројна српска интелигенција готово у целини инсистирала на школовању женске деце, постојали су јаки отпори различитог порекла против таквог школовања и преовладавало је мишљење чак и у ширим градским слојевима градским, било је да девојкама школа није потребна. У недостатку школа у Србији, српски чиновници и богати трговци су своју женску децу слали на образовање у иностранство или су им доводили учитеље из Аустроугарске или ангажовали професоре из Гимназије или са Велике школе.²⁾

Виша женска школа је започела са радом школске 1864/65, када су се у њу уписале 93 ученице од којих је прве школске године њих 74 завршило разред. Наредне године је било 78 ученица првог и 53 другог разгреда.³⁾

У почетку се школа учила три године, а од 20. априла/2. маја 1866. додат је и четврти разред.⁴⁾

У школи су се најпре учили хришћанска наука, српски језик с литературом, општа и српска историја и земљопис, јестаствене науке, рачуница, педагогија с методиком и дијететиком, краснопис, женски рад, играње и вештина спремања јела. Цртање је од 1867. постао редовни предмет.⁵⁾

Часови су се држали од 8—12 пре подне и од 2—4 у зимским и од 3—6 поподне у летњем периоду. После сваког часа, деца су се пуштала на одмор од 5 до 10 минута, макар у ходник, а по лепом времену у парк, а за то време су послужитељи проветравали.⁶⁾

Школа се издржавала из школског фонда.⁷⁾ Одмах по настанку школе за управитељку је изабрана Катарина Ђорђевић, касније удата за Милана Миловука.⁸⁾ На тој функцији је радила у периоду 1863—1893. Осим тога, она је у школи предавала француски језик, певање, педагогију и методику. Хришћанску науку је предавао Теодосије Мраовић, а касније ђакон Милутин Стокић. Српски језик је предавао Владимир Вујић, професор на Београдској богословији. Општу српску историју држали су Јанко Шафарик и Јанићије Поповић, а касније Стојан Бошковић, који је такође предавао и Београдској гимназији. Јестаственицу је држао Коста Црногорац, професор Београдске полугимназије, а физику, хемију и дијететику Милан Јовановић, краснопис Ђ. Милетић и Петар Рерих, који је предавао и цртање. Земљопис је предавао Димитирје Балаитски, а касније Стојан Мирковић, професор у Реалци, који је предавао и рачуницу у вишим разредима, док је у нижим предавала Евица Векецка. Немачки језик и српску славистику држала је Перса Пинтеровић, а клавир Антоније Шулц.⁹⁾

Сиромашне ученице су бесплатно добијале књиге и ужину. Како је у то време било мало одговарајућих уџбеника, Катарина Миловук је написала три уџбеника: „Педагогику”, „Методику” и „Историју”.¹⁰⁾

Школа је започела са радом у приватној кући Васе Илића на Зеленом венцу. Октобра 1865. године се уселила у нову зграду, на углу улица Народног фронта и Косовке девојке. Зграду су боље понзавали под именом „Инштитут“. Била је дугачка, са 19 прозора. Учионице су биле простране, али слабо осветљене, зидови дебели, а прозори узани.¹¹⁾

Године 1879. школа је проширена на пет разреда.¹²⁾

После завршене Више женске школе, ученице су се постепено укључивале у разне области друштвеног живота Београда и имале су велики утицај на организованом просветном и васпитном плану, током целе друге половине 19. века.¹³⁾

Катарина Миловук је у Вишој женској школи 1889. године основала Женско музикално друштво, чије су прве чланице биле наставнице у школи.

Од 1906. Виша женска школа је постала Школа за опште образовање и васпитање. Године 1905. поред, са истим наставничким кадром, заједничком зградом и буџетом развила Прва женска гимназија, која се 1909. одвојила од Више женске школе.¹⁴⁾

Зграда Више женске школе је срушена 1931. године и на њеном месту је подигнута нова палата Друге женске гимназије.

Од 1891. године у Крагујевцу је отворена Виша женска школа за више васпитање женске деце, а при овој школи је 1903. године отворена Женска учитељска школа.¹⁵⁾

Од септембра 1898. до школске 1905/1906. у Солуну је постојала петоразредна Виша женска школа или Дом просвете. У њој су прва три разреда била изједначена са оним у мушким гимназијама, док су виши разреди били намењени за спремање будућих учитељица. Школа је на крају претворена у петогодишњу Домаћичко-раденичку школу.¹⁶⁾

Уз одобрење Министарства просвете у Шапцу је 1894. отворена Виша женска школа, која је због финансијских потешкоћа радила само годину дана. Затим је отворена Српска краљевска виша женска школа, која је радила од 19. августа/1. септмебра 1905. године до Првог светског рата у Шапцу, као задужбина Станка Остојића и његове сестре Стане, супруге Мијата Милановића из Шапца.¹⁷⁾

У Бањалуци је 1. октобра 1898. отворена четворогодишња Државна виша дјевојачка школа. Године 1902. године је отворен и пети разред. Прва директор и предавач више предмета била је Јелка Матић. За време Првог светског рата у њу је била смештена војна болница, док су часови извођени у згради Реалне гимназије. Преименована је 1925. преименована у Мјешовиту школу.¹⁸⁾

• Милан Ђ. Милићевић, Школе у Србији, Гласник, број 24, Српско учено друштво, 1868, стр. 1-135
• Виша женска школа, Музеј града Београда
• Зграда у којој су некада училе само девојке, Глас јавности, Београд, 1. 12. 2004.
• Маја Николин, Српске школе у Османском царству, Православље, број 1088, СПЦ, 15. 07. 2012.
• Историјске чињенице, Град Крагујевац
• Мирјана Цвекић, Велики ходник за паметнице, Политикин Забавник, број 3243, 4. 4. 2014.
• Бранка Павловић, Порука времена прошлих, Балкански фонд за локалне иницијативе, Београд, 2007, ИСБН 978-86-907353-4-1
• Образовање, уредник Ненад Ковачић, Знање

Visa zenska skola