Корисничке алатке

Алатке сајта


катарина_миловук

Катарина Миловук

Катарина Ђорђевић Миловук, рођена као Екатерина Ђорђевић, надимак Миловуковица (Нови Сад, 15/27. август 1844 — Београд, 14/27. септембар 1913), прва управитељка Више женске школе, борац за права жена.

Биографија

Рођена је као Екатарина Ђорђевић, 15/27. августа 1844. године у Новом Саду,1) од мајке Јелисавете и оца Јована, аустријског поручника,2) кога су звали Јоца Шваба, због војвођанског порекла.3) Још док је била сасвим мала, породица се преселила у Београд, где је њен отац добио официрску службу, борећи се против Турака.4) Током Катарининог детињства отац је ратовао у Мађарској, командовао руским батаљоном у Кримском рату и био два пута рањен.5)

Школовала се у Русији,6) где је завршила николајевски курс у гимназији у Николајеву (1861)7) и положила велики државни испит на универзитету у Одеси, стекавши знања из руског, француског, немачког и енглеског језика, као и музичко образовање.8) Након бомбардовања 1862. њен отац је постављен за команданта одбране града.9) Вратила из Русије у Београд, док су се још увек осећале последице последице бомбардовања, а Турци се налазили у Тврђави. Београд су напустили, тек 1867.10)

У својој деветнаестој години је постала оснивач и управник Више женске школе у Београду (1863). За школу је написала три уџбеника: „Педагогику”, „Методику” и „Историју”11) и више приручника.12)

Виша женска школа је представљала јединствену институцију у новоствореној српској држави.13) Најпре се уселила у кућу у близини Државног савета, изнад Вазнесенске цркве, а 1882, уз њену упорност и у саму зграду Државног савета.14) Прве наставнице у школи, све до 1880. могле су да буду само учитељице тадашњих основних школа, а све генерације наставница је карактерисао велики ентузијазам да се самообразују и усаврше.15) Међу ученицама Више женске школе биле су краљица Драга Машин, глумица Милка Гргурова, балерина и новинарка Мага Магазиновић, сликарка Надежда Петровић и прва школована лекарка у Србији Драга Љочић.16)

Школа је у току ратова прекидала рад и њена зграда се претварала у болницу, магацин за санитетски материјал, сиротиште за ратну сирочад, уместо наставе су одржани болничарске курсеви, а наставнице су се непосредно ангажовале у збрињавању рањеника.17)

Три године по доласку из Русије (1865) се удала за Милана Миловука, оснивача и првог хоровођу Београдског певачког друштва. Нису имали деце. После његове смрти, потпуно се посветила педагошком и хуманитарном раду.18)

Године 1875. основала је „Женско друштво“ у Београду, прво женско удружење у Србији, које се затим са својим подружинама ширило по целој земљи, а дуго је била и његова председница.19) Године 1879. основала је часопис друштва „Домаћица“, који је до 1941. био водећи женски часопис у Србији.20) Основала је Раденичку школу 1879, затим „Пазар“, организацију за продају народне женске радиности (1882), која је радила у Срему, чијим се радом осим материјалне добити за друштво, потпомогло подизање саме радиности и рекламирали производи ван земље.21) Такође је основала Друштво ученица (1884) и прво Женско музикално друштво (1889).22)

По одласку у пензију, 1893. године, када је на место управитељке Више женске школе наследила Персида Пинтеровић,23) посветила се преводилачком раду. Превела је са немачког роман „Доле оружје“ издате 1899. у две књиге,24) од баронице Берте фон Сутнер (нем. Bertha von Suttner), касније добитнице Нобелове награде за мир (1905). Исто дело је преведено на енглески, италијански, француски, шпански, чак пет година после српског издања.25)

Нешто пре 1900. године је поднела молбу председнику Београдске општине да је уведу у бирачки списак, а нешто касније, исту молбу је поднела и Сенату, да се свим женама које издржавају породицу призна право гласа. Суочавала се са великим предрасудама, неповерењем, оспоравањима.26)

Уз Надежду Петровић и Делфу Иванић једна је од оснивачица „Кола српских сестара“ (1903). После њеног говора у Коларцу, мобилисано је 3.000 жена за хуманитарни рад, који је подразумевао медицинску обуку у болницама и одлазак на фронтове у окупираној Србији.27)

После пензионисања, током три године до 1907.28) радила је као управитељица Српске више девојачке школе и пансионата у Солуну, али незадовољна реформом којом је школа претворена у радничку се вратила у Београд.29)

За време Балканских ратова је организовала чувалиште „Света Јелана“ за чување деце из сиромашних радничких породица.30) У јулу 1913. учествовала је на Конгресу Интернационалне алијансе за женско право гласа у Будимпешти.31)

Умрла је 14/27. септембра 1913. године у Београду.32) Сахрану је организовало Женско друштво, али није имало довољно средстава да јој подигне споменик.33) Није познато где се налази њено гробно место.34)

Одликовања

Добитник је следећих одликовања:35)

  • Орден Друштва српског Црвеног крста (1877)
  • Медаља књегиње Наталије за ревносну службу (1878),
  • Медаља краљице Наталије (1886)
  • Орден Светог Саве III реда.

Дела

Написала је уџбенике:36)

  • „Педагогика“ (1866)
  • „Методика“ (1866)37)
  • „Историја света у кратком прегледу за женскиње“ (1871).

Литература


Katarina Milovuk

1) , 19) , 21) , 29) , 36)
Нена А. Васојевић, 2014, стр. 171
2) , 9) , 16) , 18) , 30) , 31) , 34)
Марија Дедић, 31. 7. 2014.
3) , 5) , 10) , 14) , 25) , 26)
Љубица Ћоровић, 2013.
4) , 8) , 11) , 27) , 33)
Мирјана Цвекић, 4. 4. 2014.
6) , 12)
Радош Љушић, Љубодраг Димић, 2010, стр. 29
7) , 24) , 28)
Властоје Д. Алексијевић, Савременици
13)
Латинка Перовић, 2006, стр. 280
15)
Латинка Перовић, 2006, стр. 293
17)
Латинка Перовић, 2006, стр. 297
20)
Адријана Захаријевић, Катарина Лончаревић, 2014, стр. 430
22)
Свенка Савић, 2013.
23)
Латинка Перовић, 2006, стр. 278
32)
Политика, 15. 9. 1913, стр. 3
35)
Нена А. Васојевић, 2014, стр. 172
37)
Катарина Миловук, 1866, стр. 1
катарина_миловук.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/31 14:36