Урош Предић

Урош Предић

Урош Предић (Орловат, 25. новембар/7. децембар 1857 — Београд, 11. фебруар 1953) је био српски сликар академског реализма.

Биографија

Рођен је 25. новембра/7. децембра 1857. у Орловату, у Банату1), који је некада припадао Војној крајини.2) Био је најмлађи од петорице синова, свештеника Петра Предића, родом из Карловаца, чији су преци били добри војници и мајке Марије из свештеничке породице Илијевић, родом из Црепаје.3) Отац је био најученији човек у крају. Завршио је философију у Пожуну, говорио латински и немачки језик.4)

Школовање

Рано је показао склоност ка уметности и породица га је у томе подржала.5) Са осам година је морао да напусти родитељску кућу, ради школовања. Учио је три разреда6) у немачкој школи у Црепаји, коју је похађао заједно са четири године старијим Михајлом Пупином, а четврти у Панчеву. Затим је у периоду 1869—1876 похађао седмогодишњу панчевачку реалку на немачком језику, мада је у то време, у млађим разредима већ започела мађаризација.7) У школи га је већ тада приметио професор цртања и давао му за задатак да исправља цртеже својих другова. Већ у то време је цртао уљаним бојама.8)

По завршеном испиту зрелости, отац је имао намеру да га пошаље да студира технику. Ипак, захваљујући мајчином инсистирању, његовом слабом здрављу, али и познанству са сликарима Данијелом, као породичним пријатељем и Гучем, Чехом који је у то време сликао у Томашевцу, отац је дошао до закључка да сликарски посао није физички тежак, а доноси добру зараду, па му је дозволио да према сопственој жељи студира сликарство.9)

Уписао се 1876. на Бечку сликарску академију.10) У Бечу је често посећивао Белведер, о којем му је отац причао и где је волео да разледа радове старих и нових мајстора.11) После одлично завршене прве године студија, Матица српска му је 1877. доделила стипендију из задужбине Христифора Шифмана у износу од 300 форинти годишње, за наставак сликарских студија у Бечу.12)

Године 1879. је за сликање уљем по мушком моделу добио Гунделову награду. Од добијеног новца је посетио Минхен, где је пожелео да остане, али је због стипендије морао да се врати у Беч. Наредне школске 1879/80. је добио позив за одлсужење војног рока, што га је доста ометало у похађању наставе, тако да је престао да одлази на Академију.

На јесен 1880. му је умро отац, па је бригу о њему и о породици преузео најстарији брат Светозар, који је оца већ замењивао као капелан.13) Вратио се поново у Беч. Академију је завршио 1880. године, у класи професора Кристијана Грипенкерла.14) Пред крај године је за 14 дана наликао слику „Аморети“, која се сада налази у Народном музеју. Ова слика је на школској изложби била препоручена за прву награду, али је на крају награђен други ученик, са својом патриотском сликом „Освајање Сарајева“, на којој је приказао бечки пешадијски пук, како јуриша на град.15)

Годину дана после оца, умро му је од тифуса и брат Светозар. Због тога се вратио из Беча и једно време боравио код куће. Затим га је професор Грипенкерл 1882. запослио у свом приватном атељеу. Тада је насликао 9 муза, по професоровој композицији, а уз тај посао је добио још две поруџбине: да наслика „Светог Ђорђа пешака“ за професора Милана Јовановића у Новом Саду и једно велико „Распеће“ за Горњу цркву у Панчеву. Ова друга слика је због лоше манипулације била упропашћена.16)

Сликар

Према упутсвима Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је затим 13 митолошких слика за фриз Горњег дома Бечког парламента.17) За тај посао је проучавао историјске податаке и морао да се подреди строгим захтевима стила, како би постигао да фигуре у скученом простору, без укочености садрже и реалистичке детаље. Пошто је професор Грипенкерл био задовољан његовим радом, предложио га је колегијуму за свог асистента, што је затим потврђено и у Министарству просвете,18) тако да је упоредо са послом у бечком Парламенту, током 1883—1885. радио као асистент Уметничке академије у Бечу,19) а своју стипендију уступио Паји Јовановићу, коју је овај користио врло кратко, пошто му је ускоро постала непотребна.20)

Убрзо су му понудили посао украшавања Саборне цркве у Панчеву, али пошто је већ био запослен и под утицајем студија тада имао мало разумевања за византијски стил, који је сматрао варварском дегенерацијом класичног грчког стила, а црквени животопис као нижу уметност, одлучио је да одбије понуду, не слутећи да ће му касније управо то постати један од главних послова.21)

Ипак, заморен наставничком службом у одељењу за антику, конвенционалним стилом и истовременим радом у парламенту, прихватио је сликарски посао за израду иконостаса у смедеревској цркви, по нацрту архитекта Драгише Милутиновића, посао који му је понудила смедеревска општина, јер му се понуда од хиљаду дуката унапред, а другу половину по завршеном послу, учинила повољна. Желео је да отпутује у Италију и да тамо део времена проведе на припреми за уговорени посао у цркви, а да остатак ради као слободан уметник. У исто време када је завршио посао за Парламент, отказао је и посао асистента на Академији у Бечу.22)

Беч је напустио 1885. Најпре је отишао у Орловат. Затим је 1886. отишао за Београд, где су му живела три брата. Код брата Стевана, који му је уступио гостинску собу, направио је свој атеље. Посветио се довршавању скица за иконостас, учењу италијанског језика, а успут је одрадио и неколико портрета. У међувремену је избио Српско-бугарски рат и смедеревска општина је потрошила новац, који је спремила за цркву, на негу рањеника и помоћ пострадалима у рату, тако да је посао у цркви отказан.23)

Вратио се поново у Орловат, где је израдио серију слика из живота сељака,24) а после тога се стално селио. Боравио у Београду, Новом Саду, Старом Бечеју, па поново у Орловату.25)

Год. 1888. приредио је прву изложбу својих радова у Грађанској касини, где се сада налази задужбина Николе Спасића. Излобжа је организована у корист Друштва Светог Саве. Одзив публике је био велики и Друштво је успело да сакупи око 600 динара, мада су улазнице коштале свега 40 пара, док су ђаци имали бесплатан улаз.26)

Са школским другом Михајлом Пипином, везивало га је блиско пријатељство. Осим тога, Пупин је за куповину његових слика издвојио посебан фонд. На изложби у Паризу 1889. Пупин је купио „Херцеговачке бегунце“,27) који су компоновани још 1878. под утицајем Невесињског устанка и слика Јарослава Чермака,28) као и „Дете на мајчином гробу“ и поклонио их Народном музеју у Београду. Такође је помогао око куповине слике Софије Дели, жене Константина Данила29), за коју Народни музеј није био у стању да издвоји средства.30)

Временом је постао црквени живописац. Године 1889. Српске црквена општина у Старом Бечеју га је позвла да ослика цркву. Како је већ имао припремљен део скица за цркву у Смедереву, а надајући се да ће упоредо моћи да настави да слика композиције из народног живота прихватио се посла. Поново је почео пручава „Свето писмо“ и истручна дела о иконографији, ради оријентације, али због недовољног знања одступајући од наслеђене од старог српског средњевековни животописа, који је и даље потцењивао, без жеље да посети посети старе манастире.31)

Од 1909, па до смрти је живео и радио у Београду.32)

Вероватно због патриотских идеја, највише се зближио и дружио са Богданом Дунђерским, на његовом велепоседничком имању.33) Упознали су се у Старом Бечеју док је Предић радио иконостас у старобечејској православној цркви. Од тренутка када је Богдан Дунђерски пожелео да сазида капелу на свом имању, није се посветио само изради иконостаса, већ је на себе преузео већину послова око њене изградње.34) Договорили су се да буду сахрањени у тој цркви, коју су заједно годинама припремали, али им се та жеља није остварила, највероватније због политичких притисака после Другог светског рата.35)

Био је један од оснивача уметничког удружења Лада, основаног поводом стогодишњице Првог српског устанка у Београду 1904. године. Своје слике је излагао углавном на изложбама које је организовало Министарство или на молбу млађих колега. Прву и за живота једину самосталну изложбу је одржао у Грађанској касини у Београду 1888. године.36)

На првом састанку ликовних уметника сликара и вајара у Београду одржаном 15. Новембра 1919. године у сали Друге београдске гимназије, када је основано Удружење ликовних уметника, изабран је за председника док је сликар Бранко Поповић изабран за секретара а Симеон Роксандић изабран за благајника. Тада је донесена одлука да се упути позив свим југословенским уметницима у земљи, те да се изврши општа организација.37)

И поред тога што му је било врло тешко да остави атеље, после једног савезничког бомбардовања 1944. на молбу своје породице је избегао у Орловат.38) Мада у позним годинама, ни за време Другог светског рата није одустајао од сликања. Радио је по два сата дневно, а зарађени новац је раздао родбини.39)

У три наврата је писао аутобиографију 1921, 1946. и 1949. године.40)

Дочекао је дубоку старост, умро је у 96-тој години (1953) у Београду, као најстарији сликар.41) На молбу житеља из родног места, још пре смрти одлучио је да буде сахрањен у Орловату, у гробници својих родитеља.42)

Академик

Био је дописни члан Српског ученог друштва од 30. јануара/11. фебруара 1884, почасни члан Српске краљевске академије од 15/27. новембра 1892. и дописник Академије уметности од 26. јануара/8. фебруара 1909. Постао је прави члан Академије уметности 3/16. фебруара 1910. Са приступном беседом: „Изложба сликарских радова приређена за Свечани скуп Српске краљевске академије“ проглашен је академиком 7. марта 1920.Српска краљевска академија Год. 28 (1914–1919) 99, 203–204. Вршио је функцију секретара Академије уметности Српске краљевске академије од 7. марта 1921. до 7. марта 1922 и од 7. марта 1931. до 6. марта 1932. Редовни члан Српске академије наука (Одељења ликовне и музичке уметности) је био од 22. марта 1948.

Дела

Уметничку делатност je започео 1876. године, још као студент Бечке академије уметности. Током 77 година професионалног рада43) је остао веран правилима старих мајстора. Истрајао је на јасноћи композиције и показивао отпор према новим тежњама минхенске и париске школе. У његовом сликарском опусу највише су заступљени потрети у духу академског реализма. Настојећи да постигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, захваљујући тим портретитима је постао драгоцени хроничар свога времена44). За што прецизније и истинитије сликање разних сцена је користио и аутентичне предмете.45)

  • портрети: први портрет „Студија старца“ је направио 1878. као студент у класи професора Карла ВурцингераКсенија Шуловић|2007|стр=3. Међу најпознатијима су портрети председника Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Симе Лозанића (1922), Јована Цвијића (1923), Ђорђа Вајферта (1927) Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940), затим портрети Константина Данила (1898), Лазе Костића (1910), Стевана и његове жене Мице Мокрањац (1913)Божидар Станчић|1956|стр=591, 592, Ксеније Атанасијевић (1917), Бране Петронијевића (1911) , Краљ Петар I Карађорђевић (1928), Михаила Петровића Аласа (1943) и многе друге. Направио је два аутопортрета 1916. и 1949. и уцртао свој лик, заједно са осталим члановима фамилије на славској икони Светог Николе
  • иконографија: иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског, рад који је лично сматрао својим врхунцем46), осликао је иконостас у цркви у родном Орловату (1927), као посвету родитељима, такође је израдио олтарски простор Његошеве срушене капеле на Ловћену47)
  • жанр сцена, од којих су најпознатији: „Весела браћа“ (1887) као критика „распусног“ живота, пијанчења и бадависања, која је најпре је репродукована у календару „Орао“, а захваљујући великом интересовању, штампане су годину дана касније и олеографске репродукције48), „Сироче“ (1888), дводелна слика „Девојка на Студенцу“ илустрација истоимене песме Бранка Радичевића, први део слике, који приказује момка и девојку и разбијени крчаг, насликао је 1918. године, а други део где девојка ишчекује момка 1936. Уоквирене су заједничким рамом, за који је сам аутор дао нацрт.РТС|Једна слика једна прича
  • историјске композиције: „Херцеговачки бегунци“ (1889), „Свети Сава благосиља српчад“ (1921), „Кнез Лазар се одриче земаљског живота“ (1900). Једна од његових најпознатијих слика је „Косовка девојка“ насликана у Београду према иконографском моделу сликара Ферда Кикереца из 1879, са мотивом бојног поља после Косовске битке. Инспирисан првом болничарком из националног мита, скицу је започео још 1914. године, пред Први светски рат, а рад је завршио 1919. Била је намењена Колу српских сестара за израду разгледница са патриотском поруком, које су продаване у хуманитарне сврхе. Слика је рађена за олеографску репродукцију, за Адама Чакловића из Загреба.49)
  • пределе је сликао ређе. Први пејзаж „Врба на Тамишу“ је направио 1880. године, још као студент, дуго је чувао код себе, али су је против његове воље продали за време Другог светског рата и никада му није враћена.50)
  • један акт: „Жена са зеленим велом“ (1917) непозната млада жена, из његовог завичаја, коју је примио у свој дом за време Првог светског рата, не тражећи за то никакву противуслугу. Предложила му је да је овековечи на платну. Ова слика му је била једна од најдражих и до краја живота ју је чувао у свом атељеу.51)

Атеље Уроша Предића

Кућа у којој је се налазио атеље, у коме је Урош Предић провео 44 године (1909—1953) и где су настала његова највреднија сликарска остварења је била породична кућа његовог брата Јосифа Предића. Саграђена је 1908. године по пројекту архитекте Николе Несторовића, као једноспратни објекат издужене основе, слободних бочних фасада. Улична фасада је у духу сецесије, са присутном традицијом академизма. Атеље, заједно са уметничком заоставштином, спада у посебне споменике културе од 1987.52)

Литература

  • http://www.vreme.com/cms/view.php?id=320525, наслов Вредност у труду, аутор Дарко Гарић, 22. 8. 2002, часопис Време, број 607, издавач НП Време д.о.о., место Београд
  • Галерија Матице српске|Академизам}}|урл=http://www.galerijamaticesrpske.rs/akademizam-paja-jovanovic-i-uros-predic.html, наслов Академизам - Паја Јованвоић Урош Предић
  • Музеј Града Београда|Косовка девојка}}|урл=http://www.mgb.org.rs/sr/component/jwallpapers/picture/likovna-do-1950/298-uros-predic-kosovka-devojka, наслов Урош Предић, Косовка девојка, 1919., издавач Музеј града Београда
  • http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/atelje_urosa_predica.html, наслов Атеље Уроша Предића, издавач Завод за заштиту споменика културе града Београда, година 2010, место Београд
  • http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:442379-Uros-Predic-Neprocitan-amanet, наслов Урош Предић: Непрочитан аманет, аутор Саво Поповић, 4. 7. 2013, часопис Вечерње Новости онлајн, издавач Компанија Новости
  • http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:441778-Урош-Предић-Од-Баната-до-Беча, наслов Урош Предић: Од Баната до Беча, аутор Саво Поповић, 1. 7. 2013, часопис Вечерње Новости онлајн, издавач Компанија Новости
  • http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:442151-Урош-Предић-Друг-Мише-Пупина, наслов Урош Предић: Друг Мише Пупина, аутор Саво Поповић, 3. 7. 2013, часопис Вечерње Новости онлајн, издавач Компанија Новости
  • http://www.udi.rs/articles/vesna_dimitrijevic_2005.pdf, наслов Урош Предић и Богдан Дунђерски: Прича о пријатељству, аутор Весна Димитријевић, година 2005, часопис Годишњак за друштвену историју, број 1–3, издавач Удружење за друштвену историју, место Београд
  • http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/bo%D1%98e-ljubavi, наслов Боје љубави, аутор Петар Петровић, 25. 3. 2011, часопис Политикин Забавник, број 3085
  • http://www.mgb.org.rs/images/stories/MGB/pdf/GodisnjakIII/GodisnjakIII589-596.pdf, наслов Прослава стогодишњице рођења Стевана Ст. Мокрањца (1856-1914), аутор Божидар Станчић, година 1956, Годишњак, број 3, издавач Музеј града Београда
  • http://www.vreme.com/cms/view.php?id=320920, наслов Наслеђено резумевање лепоте, аутор Дарко Гарић, 29. 8. 2002, часопис Време, број 608, издавач НП „Време“ д. о. о., место Београд
  • http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=172&m=2#page/8/mode/2up, наслов Урош Предић: (1857-1953) : каталог изложбе, аутор Ксенија Шуловић, издавач Библиотека Матице српске, година 2007, место Нови Сад, уредник Миро Вуксановић
  • http://www.ulus.rs/srpski/istorijat, наслов Оснивање и почетак рада, аутор Наталија Церовић, година 2014, издавач Удружење ликовних уметника Србије
  • РТС Једна слика једна прича http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/РТС+2/871440/Једна+слика+једна+прича.html, наслов Једна слика једна прича - Урош Предић - Девојка на студенцу, уредник Љиљана Страхињић, издавач РТС, 24. 10. 2011
  • Удружење ликовних уметника у Београду 1919. Београд 1969. Стр. 145–146 + 154–155 (Љ. Никић).
  • Енциклопедија ликовних умјетности, Загреб, 1959–1966. 4.
  • Енциклопедија Новог Сада 22 (2003) 58–62.

Вањске везе

1) , 2) , 3) , 4) , 6) , 7) , 8) , 9) , 11) , 13) , 15) , 16) , 18) , 20) , 21) , 22) , 23) , 26) , 28) , 31) , 36) , 40)
Дарко Гарић, 2002
5) , 10) , 14) , 17) , 19) , 24) , 25) , 27) , 30) , 32) , 33) , 38) , 39) , 41) , 45) , 46) , 47) , 48)
Саво Поповић, 2013
12) , 50)
Ксенија Шуловић, 2007
29) , 51)
Петар Петровић, 2011
34) , 35) , 42)
Весна Димитријевић, 2005
37)
Наталија Церовић, 2014
43) , 52)
Каталог, Атеље Уроша Предића
44)
Галерија Матице српске, Академизам
49)
Музеј Града Београда, Косовка девојка
Штампање