Корисничке алатке

Алатке сајта


симо_матавуљ

Симо Матавуљ

Симо
Матавуљ
симо_матавуљ.jpg
Рођење:
12. септембар 1852.
Шибеник,
Аустријско царство

Смрт:
20. фебруар 1908.
Београд,
Краљевина Србија

Познат као:
књижевник, професор
и чиновник

Симо Матавуљ (Шибеник, 31. август/12. септембар 1852 — Београд, 20. фебруар 1908), српски књижевник, професор гимназије у Београду и чиновник пресбироа. Био је први предсједник Српског књижевног друштва. Према Скерлићу био је најпотпунији представник модерног реализма у српској књижевности.

Живот

Потекао је из угледне трговачке породице која је временом осиромашила.1) Неки огранци његове породице су били и католичке вјере,2) што је тема које се Матавуљ често дотицао у својим дјелима. У Шибенику је завршио двије основне школе, православну српску и италијанску државну.3) Затим је похађао реалну гимназију. Након очеве смрти мајка га је због оскудице у коју су запали послала у манастир Крупа, гдје је његов стриц био игуман.4)5)

Након четири године изгубио је вољу за даљњим манастирским животом, па је прешао у задарску учитељску школу, гдје му је инспирација био пјесник Стјепан Бузолић.6) Учитељску школу („препарандију”) завршио је 1871. године и постао је учитељ по далматинским селима Ђеврскама и Исламу.7)8) У Ђеврскама се спријатељио са Савом Бјелановићем, каснијим вођом далматинских Срба.9) Под утицајем Саве Бјелановића постао је ватрени народњак, припадник словенског покрета против талијанске доминације.10) У Исламу Грчком се спријатељио са грофом Илијом Деде Јанковићем, последњим потомком Стојана Јанковића.11)12) Начитани гроф је за њега био не само пријатељ, него добротвор и наставник. На позив грофа преселио се у његов двор и постао му секретар, а и даље је радио као наставник у школи.13) У грофовом двору имао је на располагању велику библиотеку са делима Волтера, Русоа и многих француских и италијанских књижевника и филозофа.14)15) Ту је научио временом и француски језик.16) Јанковића двори су постали највећа школа Симе Матавуља. Од тога времена постао је страствени читач, али и преводилац француских књижевника.17) Ту је написао и своју прву пјесму, која је 1873. објављена у „Народном листу”.18)19)

Након смрти добротвора преселио се 1874. године у Херцег Нови, где је постао наставник италијанског, аритметике и гимнастике у наутичкој школи „Србини”.20) Почетком Невесињске пушке обрео се на краће вријеме међу устаницима, где је био секретар устаничког вође Миће Љубибратића.21)22) У Херцег Новом се упознао са Миланом Јовановићем Морским.23) Ратне године 1877. био је добровољац у руској болници у Никшићу.24)

Пред нови бокељски устанак 1881. прешао је на Цетиње.25) Испрва је радио као наставник француског, математике и гимнастике. Потом је постао школски надзорник, поучавао је пријестолонасљедника Данила Петровића Његоша, а једно вријеме уређивао је службени лист „Глас Црногорца”.26) Књаз Никола му је 1882. повјерио групу младића питомаца, да их одведе у војну академију у Милано и у Лицеј у Паризу.27) Тада је Матавуљ остао неколико мјесеци у Паризу. Од 1883. до 1887. био је наставник црногорском престолонаследнику Данилу Петровићу Његошу.28) На Цетињу је упознао доста људи, што му је послужило за обогаћење његове збирке аутентичних људских карактера. Био је свједок нестајања старе црногорске културе и подизања нове, више везане за свјетске токове.29) Читао је и руску литературу, што му је помогло у формирању његовог властитог стила. Почео је да пише приче по заповеди књаза Николе.30) Своје прве две приче написао је по кнежевој заповести и објавио их је у „Гласу Црногораца”, а онда је почео да убрзано пише.31) Од 1885. године „Црногорка” је почела да објављује делове његовога романа Ускок.32) Ту се спријатељио и са Лазом Костићем.33)

Његов широк и немиран дух га је 1887. одвео у Србију гдје је постао учитељ језика испрва у зајечарској, а потом у трећој београдској гимназији до 1892.34) У међувремену је још једном био на Цетињу као учитењ кнежевићима Данилу и Мирку. Оженио се 1892, али брзо је изгубио жену. Време је проводио по београдским кафанама, а посебно по Дарданелију.35) Запослио се 1893. као чиновник пресбироа, у коме је радио до 1900, када је дао оставку и по други пут се оженио.36)

Пред крај живота Матавуљ је живио само за књижевност. Као угледан и поштован човјек постао је први предсједник Српског књижевног друштва. Умро је изненада 20. фебруара 1908. године на улици од мождане капи.

Књижевност

Од мајке је углавном наслиједио дар приповједања.37)38) Талијански језик је научио још у дјетињству, а у манастиру је читао италијанске романе.39) Француски је сам научио, па је читао француске класике.40) Први пут је 1873. објавио пјесму Ноћ уоћи Ивање у задарском „Народном листу”.41) У том листу објавио је још неколико својих покушаја. Приче је почео писати у зрелијим годинама, када више није сматрао за озбиљно своје покушаје писања пјесама из младости.42) По нарави је био трезвен, опрезан и самокритичан. Први чланци су му Наши просјаци (Српски глас, 1881) и историјска прича изашла у Гласу Црногорца 1883.43) Прва оригинална приповјетка му је Милош од Поцерја (1883), која је доцније разрађена у Ново оружје (1890).44) Одмах након тих почетака, Матавуљ је израстао као потпуно зрео писац.

Од 1883. до смрти је Матавуљ радио и писао без престанка. Штампао је око 70 новела у свескама под разним насловима, као нпр: Из Црне Горе и Приморја (1888, 1889), Из приморског живота (1890), Са Јадрана (1891), Из београдског живота (1891), Из разнијех крајева (1893), Приморска обличја (1893), Три приповетке (1899), С мора и планине (1901), Београдске приче (1902), Живот (1904), Немирне душе (1908). Посебно су изашле новеле Ново оружје (1890), На прагу другог живота (1894), Посљедњи витезови (1903) и Цар Дуклијан (1906).

Осим наведених приповједака Матавуљ је написао два романа: Ускок и Бакоња фра Брне. Први је изашао 1892, али је проширен и штампан поново у Задрузи 1902. Други је штампан 4 пута (до 1924), и то двапут ћирилицом 1892. и двапут латиницом (1897, 1918). Прво дјело је више херојског тона, а друго подругљивог и хумористичког, а осликавају реалистичне слике људи из својих средина. Написао је још неколико свезака умјетничке прозе, путописа и успомена. То су Бока и Бокељи (1891), У Мавританији и Биљешке једног писца (1923) које имају и историјски и умјетнички значај. Писао је и драме, од којих су двије штампане: Завјет (1897) и На слави (1904).

Преводио је и са француског: На води (1893, Ги де Мопасан), Зимске приче (1894, Вогу), Сан (Емил Зола), Пучанин као властелин (1906, Молијер) и Мизантроп (Молијер). Са енглеског је превео Сеновита кућа од Чарлса Дикенса (1894).45) Са разних језика је превео збирку за дјецу Вилина књига (1894).

Реализам

За разлику од већине других српских књижевника, који су били под утицајем њемачке, руске или мађарске књижевности Матавуљ је био под утицајем италијанске и француске књижевности.46) Још од дјетињства читао је дјела италијанских писаца, а када је научио француски највише је читао француске реалисте и натуралисте.47) За разлику од њега и Милована Глишића други српски реалисти нису могли потпуно да се отргну од романтизма.48) Био је васпитан на делима француских реалиста.49)

Симо Матавуљ је представник најчистијег реализма у српској књижевности.50) Уз то његови широки интереси и погледи су нам дали велики број реалних народних карактера. Уз сву своју уздржаност и одбијање фантастике и романтике, Матавуљ је то надокнађивао са ријетким владањем језика и тема о којима прича. Он разумије људске слабости, страсти и пороке. Уз то је био у своје вријеме нетипичан јер је стално усавршавао своје приповједачко умијеће, па је био један од књижевно најобазованијих, или најевропскијих писаца свога доба.

Академик

Прави је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 1904. Приступна беседа: (1) О сувременој приповеци. (расправа). (2) Цар Дуклијан (приповјетка). Проглашен крајем 1905. (Српска краљевска академија Год. 19 (1905) 111–113).

Литература

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924.2 (В. Петровић).
  • Ј. Скерлић: Историја нове српске књижевности, Београд, 2009.
  • V. Gligorić: Antologija srpske proze. Beograd 1955. Str. 321–323.
  • Лексикон писаца Југославије, Нови Сад 4, 215–222.
  • Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.
  • Јово Бајић, Вечити ускок српске књижевности, Национална ревија, број 7, уредник Мишо Вујовић, Принцип прес, Београд, 2008, ИССН 1452-6095
  • Милорад Савић, Илија Деде Јанковић, Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 2003.
  • Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, Матица српска и Српска књижевна задруга, Нови Сад, Београд, 1969, стр. 45—75

Вањске везе

1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 815—817
2) , 3) , 4) , 6) , 7) , 9) , 16) , 20) , 22) , 24) , 25) , 26) , 27) , 29) , 33) , 34) , 37) , 42) , 43) , 44) , 45) , 50)
Народна енциклопедија
5) , 28) , 38) , 39) , 40) , 41)
Скерлић, стр. 301
8)
Симо Матавуљ, 1969, стр. 38
10)
Симо Матавуљ, 1969, стр. 40
11) , 15) , 17)
Силуете 2, 2008, стр. 498
12) , 13) , 14) , 18) , 21) , 30) , 31) , 32) , 35) , 36)
Јово Бајић, 2008
19)
Симо Матавуљ, 1969, стр. 53
23)
Симо Матавуљ, 1969, стр. 84
46)
Скерлић, стр. 302
47) , 48) , 49)
Скерлић, стр. 303
симо_матавуљ.txt · Последњи пут мењано: 2023/08/29 22:50