Степан односно Степа Степановић (Кумодраж, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929), српски војсковођа, један од најзаслужнијих за утврђивање и организацију српских оружаних снага. Његови највећи војни успеси су били Битка на Једрене, Церска битка и пробој Солунског фронта, који га је уврстило у ред највећих војсковођа Првог светског рата. Турци су га звали Једренски громовник, Срби Церски јунак, а Французи Гвоздени човек.

Рођен је 28. фебруара/11. марта 1856. године у Кумодражу, на Торлаку код Београда,¹⁾ као четврто дете,²⁾ од мајке Радојке, из угледне породице Николић пореклом из Рушња³⁾ и оца Ивана. Имао је два старија брата Јована и Марка и две сестре.⁴⁾ Војвода Степа је био мајчин мезимац.⁵⁾

Није познато са сигурношћу одакле тачно потиче његова породица,⁶⁾ али сасвим извесно да се у Кумодраж доселила веома давно. Постоје различите теорије о њеном пореклу. Судећи по типу куће у којој је војвода Степа рођен, највероватније предање је да се доселила тридесетих година 18. века, а да је родоначелник породице је војводин чукундеда Степан, по коме породица понела презиме Степановић,⁷⁾ пошто је презиме раније било Живковић.⁸⁾ Његов деда Степан Степановић, по коме је војвода добио име, је био један од виђенијих људи у Кумодражу и био је учесник у Првом српском устанку.⁹⁾ Отац Иван, рођен око 1810. је био је налик на деду, по изгледу и по карактеру, паметан, вредан човек, прек и прзница. И војвода Степа је од оца наследио нарав, док је по мајци наследио уредност, тачност и побожност.¹⁰⁾

Војвода Степа је као дете био веома крхке грађе.¹¹⁾ Када му је било седам година,¹²⁾ после једне незогде, када му је разјарени бик рогом распорио стомак.¹³⁾ мада се брзо опоравио, постао је још слабуњавији, замишљен и повучен у себе.¹⁴⁾

У оно време породице су имале средстава да школују само једно дете,¹⁵⁾ како је био слабуњав, родитељи су одлучили да га пошаљу у школу.¹⁶⁾ Трогодишњу¹⁷⁾ основну школу је завршио у свом селу.¹⁸⁾ У школи није стекао довољно знања, сеска школа није имала свог учетиља, па им је наставу држао сеоски ћата.¹⁹⁾ Жеља му је била да постане свештеник, док му је отац одлучио да га школује под условом да не постане, ни учитељ, ни свештеник.²⁰⁾

Од 1870. до 1874. похађао је гимназију у Београду, а у исто време, као и друга деца са села је морао да ради као послужитељ, док је летње распусте је проводио радећи са браћом на селу. Мада је био добар и вредан ђак, у школи се није посебно истицао. Омиљени предмет му је била историја.²¹⁾ После 5. разреда гимназије²²⁾ који је завршио у Београду,²³⁾ као одличан ђак, уписао се, без пријемног испита 1874. године у Артиљеријску школу (претечу Војне академије) и постао питомац XI класе,²⁴⁾ у којој је студирао и Живојин Мишић.²⁵⁾ Није познато да ли је одлуку о упису у Артиљеријску школу донео зато, да не би морао да ради као послужитељ или га је понела тада популарна идеја о ослобођењу од Турака. Због повучености и затворености, у току студија није имао ближих пријатеља. Такође се није истицао у учењу. У другој години студија се определио за пешадију.²⁶⁾

Школовање су прекинули Српско-турски ратови (1876—1878).²⁷⁾ По завршетку друге године, 1. јуна 1876. сви сви питомци из његове класе су распоређени као ордонанси при дивизијским штабовима.²⁸⁾ Он је придодат као ордонанс Шимадијској дивијзији.²⁹⁾ а затим као командир вода и истакао се у бојевима код Курилова, Шиљеговца, Крушевца.³⁰⁾ У Бици на Ђунису је био ордонанс пуковника Ђуре Хорватовића. Истакао се преузевши команду над растуреним батаљанима и успео да задржи положај. За заслуге је крајем 1876. је одликован Сребрном медаљом за храброст, а 10/22. децембра 1876. је добио чин пешадијског потпоручника и постао ордонанс Тимочког корпуса.³¹⁾

У Другои српско-турски рат, који је отпочео 1. децембра 1877. ушао је као водник комбинованог Крагујевачког батаљона. Учествовао је у мањим борбама око Беле Паланке, а 14. децембра је добио команду над обилазним одредом Добродолских висова. Бочном ватром по Нишору је успео да онемогући оптанак Турака у Пироту, а због тога што је први на челу свог одреда 15. децембра улетео у турски ров, одликован је руским Орденом Светог Станислава са мачевима III реда. Овај орден му је био најдражи.³²⁾³³⁾

Током наступања Шумадијског корпуса ка Нишу, командовао је његовом побочницом јачине једног пешадијског полубатаљона, која је распоагала и мањим бројем коњаника, преко Суве Планине. И поред тешког терена, велике зиме и дубоког снега, успео је да војнике под својом командом успешно доведе здраве и способне за борбу.³⁴⁾ На дан 9/13. јануара 1878. заузели су утврђење на Горици, после чега је одликован Златном медаљом за храброст. Учествовао је у борбама код Мирошевца, затим је био командант претходничким одредом Ветерничке колоне.³⁵⁾ Јануара 1878. године је од добровољаца из Пољанице формирао је Устанички батаљон. Борио се на Двотину код Врања, после чега су се Турци повукли према Врању.³⁶⁾

Марта 1878. је посао водник у 4. чети I батаљона стајаће војске.³⁷⁾

У току рата је у више наврата је добијао самосталну команду, успешно извршавајући задатке. За учешће у рату је одликован Орденом таковског крста V реда.³⁸⁾

Дана 1. новембра 1878. године³⁹⁾ се са својом класом вратио да заврши започето школовање.⁴⁰⁾ У школи је био вредан, пажљив и миран,⁴¹⁾ али се није посебно истицао, од двадесет три питомца у класи, био је тек четранести.⁴²⁾ По завршетку Војне академије 1880. године,⁴³⁾ је преузео дужност командира вода у Крагујевачком гарнизону.⁴⁴⁾

Током службовања у Крагујевцу 1881. оженио се ћерком среског начелника Јеленом Миловановић.⁴⁵⁾ Њих двоје су имали две ћерке, Милицу, касније удату за доктора Крсту Драгомировића⁴⁶⁾ и Даницу,⁴⁷⁾ касније удату за Јовицу Јовичевића.⁴⁸⁾

До 1882. био је ађутант пука у пешадији, а у периоду 1884—1886. командир чете⁴⁹⁾ 12. пешадијског пука у Шумадијској дивизији.⁵⁰⁾ и на тој функцији се налазио када је започео Српско-бугарски рат (1885—1886).⁵¹⁾ Сада већ као искусан ратник,⁵²⁾ његова чета је учествала у борбама код Врапче. После тога, па све до примирја је био заступник команданта батаљона. Учествовао у борбама код села Алдомировци у Сливничкој бици⁵³⁾, на Драгоманским висовима, Нешковом вису и Нишору. За заслуге је одликован Медаљом за војничке врлине. Предлог за унапређење, међутим, није усвојен.⁵⁴⁾

Одмах по закључивању примирја, јануара 1886. упућен је у Ниш, на тромесечни курс за управљање торпедима. Током курса је командовао школском четом, а истовремено радио на преводу „Правила за руковање торпедима“, и написао „Правила за егзерцир вода и дивизиона“ и „Правила за јединачну обуку торпеда“.⁵⁵⁾ Био је уредник „Војног листа“ (1897) и „Ратника“ (1902), у којима је објавио неколико чланака.⁵⁶⁾

Од 1882. до 1884.⁵⁷⁾ поред редовне дужности ађутанта Шумадијске пуковске команде у Крагујевцу⁵⁸⁾ радио је као наставник војног вежбања у Крагујевачкој гимназији.⁵⁹⁾

Од 1886—1888 је био приправник за ђенералштабну струку, а до 1889. био је ађутант начелника главног ђенералштаба дивизијске области.⁶⁰⁾

Унапређен је за генералштабног капетана прве класе 1. јануара 1891. а већ 6. априла исте године је постао пуковник.⁶¹⁾ Године 1892. је положио испит генералштабног мајора.⁶²⁾

У периоду 1892—1893. био је командант⁶³⁾ 5. пешадијског батаљона у Пожези. где је постигао одличан успех у настави. Стрешине су га цениле, али млађи официри и поред тога што су га поштовали, нису га волели,⁶⁴⁾ јер је био веома захтеван. 1893—1895 начелник штаба дивизијске области, 1895—1896 шеф ђенелраштабног одсека општег војног одељења Министарства војног.⁶⁵⁾ Овај посао није волео, сматрајући да канцеларијски живот убија дух и снагу. Године 1897. је произведен у генералштабни потпуковника и постао командант пешадијског пука у Београду⁶⁶⁾ и ту дужност је обављао у периоду 1897—1898. У периоду 1898—1899 је био начечник генералштабног одељења команде активне војске.⁶⁷⁾ Тада је поново окарактерисан као врло тежак, представљао је страх и трепет, од особаа је захтевао апсолутну тачност и често је на улазу у Министарство војно стајао на улазу и проверавао им време.⁶⁸⁾ У периоду је био 1899—1900 начелник општег војног одељења Министарства војног,⁶⁹⁾ 1900—1902 командант бригаде у пешадији дринске и тимочке области. 1902. је био помоћник начелника штаба команде активне војске, 1902—1903 помоћник начелника главног ђенералштаба.⁷⁰⁾ После Мајског преврата, постао је начелник Општег војног одељења Министарства војног, а месец дана касније командант Шумадијске дивизијске области.⁷¹⁾ У овом периоду, и даље веома строг и захтеван је имао великих потешкоћа, посебно после подофицирске афере, када је група подофицира против њега српемила заверу. Завера је на време откривена и спречена, али је за њега остала најболнија тачка у његовој каријери.⁷²⁾

Година 1897, 1902. и 1903. радио је као професор Војне академије, где је предавао историју ратне вештине.⁷³⁾ Био је одличан професор, а његова предавања су била жива и концизна.⁷⁴⁾ На Војној академији и спремајући генералштабне официре у Главном генералштабу, заједно са студентима и генералштабним приправницима је одлазио на путовања, где им на практичан начин преносио своја знања из војне доктрине, упућујући их на правилно процењивање ситуације.⁷⁵⁾

29. јула/11. августа 1907. добио је чин генерала,⁷⁶⁾ после чега је остао у Крагујевцу као командант дивизије.⁷⁷⁾ Године 1908. је постао министар војни.⁷⁸⁾ Као министар је тесно сарађивао са начелником Главног генералштаба, Радомиром Путником, кога је веома ценио и поступао по његовим саветима. У то време дошло је до Анексионе кризе, када је владало опште расположење за рат. И поред честих напада, хладне главе процењујући да Краљевина Србија тада у војном погледу није била спремна за рат са Аустроугарском, што је Влада прихватила. У наредне четири године Србија је успела боље да се приреми за наступајуће ратове, у међувремену је војска успела да се спреми, наоружа и постане десет пута већа.⁷⁹⁾ Трудећи се да својим рационалним мерама постави темеље организације српске армије, што јој је војсци касније обезбедило велику стабилност.⁸⁰⁾

Крајем 1908. и наредних годину дана је био министар на расположењу. Од 1909. до 1912. био је командант Моравске и Дунавске дивизијске областим⁸¹⁾ да би 24. фебруара/9. марта 1911. поново постао министар војни.⁸²⁾ Као искрен и лојалан сарадник Радомиру Путнику, коме као начелнику Главног генералштаба припадају највеће заслуге, значајно је допринео у завршним припремама војске пред Балканске ратове.⁸³⁾ Међтуим, због своје тешке нарави, у знатној мери је кочио иницијативу млађих сарадника, што је за последицу имало губитак времена. Тако га је било тешко убедити о потреби набавке митраљеза, процењујући и тврдоглаво тврдећи да „више цени један вод стрелаца, него митраљез“, али се убрзо уверио да је процена била погрешна.⁸⁴⁾

Дужности министра је разрешен 12. маја 1912. и остао је на расположењу, све до мобилизације 17/30. септембра 1912, када је постављен за команданта Друге армије. ⁸⁵⁾

У Првом балканском рату са Турцима 1912. као командант Друге армије добио је за задатак да одржава везу и сарађује са Бугарима Након победе над Турцима на Вардарском бојишту⁸⁶⁾, поразио Турке на Црном врху заузевши према утврђеном плану Криву Паланку и Кратово⁸⁷⁾ (сада у Македонији). После Кумановске битке, иако врада према уговору, није била обавезна на слање помоћи Бугарима, Друга армија је под командом Степе Степановића је послата на Једрене, да помогне Бугарима и учествовала је у заузећу утврђеног Једрена, 26. марта 1913. године,⁸⁸⁾ што представља њен највећи успех.⁸⁹⁾ Тада је заробљена готово цела непријатељска армија.⁹⁰⁾

За заслуге му је уручена сабља Шукри-паше, турског команданта града (1913). Сабља се данас чува у Народном музеју у Чачку.⁹¹⁾ У Другом балканском рату (1913), такође је био командант Друге армије.⁹²⁾

Пошто је објављена мобилизација у Првом светском рату, како се у то време начелник Главног генералштаба Радомир Путник налазио на бањском лечењу у Глајхембергу у Немачкој, постављен је за заступника начелника Штаба Врховне команде.⁹³⁾⁹⁴⁾ Врхова команда на челу са Степом Степановићем се тада налазио у Крагујевцу.⁹⁵⁾ Пошто је 12/25. јула⁹⁶⁾објављена мобилизација, радио је на организацији мобилизације и концентрацији целокупне српске војске,⁹⁷⁾ а када се крајем јула/средином августа Радомир Путник вратио из Аустроугарске, по предаји дужности⁹⁸⁾ постављен је за команданта Друге армије,⁹⁹⁾ која се тада концентрисала на лининји Аранђеловац—Лазаревац, са истуреном Дунавском дивизијом првог позива која је учествовала у одбрани Београда.¹⁰⁰⁾

Друга армија, као најјача оперативна група¹⁰¹⁾ на челу са њим извела сложен марш-маневар на Церу у борбама у ноћи између 15/28 и 16/29. августа потукавши аустроугарску војску, која је већ 19. августа/1. септембра 1914. почела да се повлачи. Својим присуством на најугроженијим тачкама војвода Степа је обједињавао садејство свих дивизија, што је пресудно утицало на ток битке и добијање Церске битке.¹⁰²⁾ Већ 20. августа/2. септембра додељен му је чин војводе, највиши чин у српској војсци.¹⁰³⁾ Ценећи његове заслуге, престолонаследник Александар, је допутовао у Богатић, где се налазио штаб, како би му лично саопштио одлуку о додели чина.¹⁰⁴⁾ Тако је Степа Степановић постао други српски војвода, после Радомира Путника, коме је овај чин додељен раније.¹⁰⁵⁾

У бици на Дрини септембра 1914. Друга армија је онемогућила 5. аустроугарској армији да пређе Дрину, на фронту од Шапца до Лешнице и добила је напад Комбинованог корпуса. Током септембра и октобра посебно су биле тешке рововске борбе у мочварним пределима Мачве Услед недостатка артиљеријске муниције и губитака које им је задала непријатељска артиљерија, Друга армија је била принуђена да се повуче на положаје према Церу.¹⁰⁶⁾

У Колубарској бици од 19. до 25. новембра значајан допринос Друге армије под његовим руководством је био у спречавању опкољавања српске војске, не дозволивши Аустроугарској армији да крене на Љиг и округ Лазаревца. У општој офанзиви, задатак Друге армије је био да изврше напад код Уба и Словца.¹⁰⁷⁾ Друга армија је пробила фронт 5. аустроугарске армије 13. децембра код Граца и Таламбаса и у садејству са Трећом армијом и Одбраном Баограда приморала непријатеља да се преко Саве повуче у Срем.¹⁰⁸⁾

После Колубарске битке, наступило је затишје, све до августа 1915. Период затишја је Друга армија провела у околини Младеновца, а затим је пребачена на пиротско бојиште. Уледило је повлачење српске војске на Крф, преко Албаније. На Крфу је извршена реорганизација, али је Степа Степановић остао и даље командант Друге армије.¹⁰⁹⁾

Почетком маја 1916. Друга армија је стигла у Литру, код Солуна.¹¹⁰⁾ Војвода Степа је на пролеће 1916. послат на Солунски фронт, као командант Друге армије.¹¹¹⁾ После тога је отишао на Могленски фронта где је се налазио од јула 1916. до септембра 1918.¹¹²⁾ када је започела офанзива.¹¹³⁾

Почетком јуна 1918. Врховна команда му је поверила задатак да настави проучавање извршење пробоја Солунског фронта на одсеку Добро Поље—Ветерник. Штаб Друге армије је израдио детаљан прорачун потребних пешадијских и артиљеријских снага. Након двомесечних прирема 14. септембра 1918,¹¹⁴⁾ уз појачање француских трупа,¹¹⁵⁾ започело је бомбардовање бугарских положаја. Шумадијска дивизија је једносатним јуришом наредног дана и заузела прву линију непријатељских ровова на Источном и Западном Ветернику, а затим у садејству са Првом армијом довршила пробој бугарске линије на Добром Пољу и Козјаку, енергичним гоњењем према Вардару, те натерала Бугарску на капитулацију, чиме је започело сламање Централних сила.¹¹⁶⁾

Друга армија је затим напустила бугарску границу и преко Косова и Санџака, долином Ибра и Западне Мораве, прешла Дрину и продрла дубоко у непријатељску територију Хабзбуршке монархије. У ослобођеном Сарајеву му је 17. новембра 1918.¹¹⁷⁾ приређен величанствен дочек,¹¹⁸⁾ уз химне „Хеј Словени“ и „Боже правде“, Сарајевке су му уручиле сребрни венац.¹¹⁹⁾

У Сарајеву је остао у активној служби наредних годину дана.¹²⁰⁾ Мада му је за боравак одређен дворац турских везира и аустро-угарских гувернера, он је то одбио, одабравши за себе просторије у помоћној згради.¹²¹⁾ После демобилизације војске постао је командант Друге армијске области и био веома активан у друштвеном животу града.¹²²⁾ За годишњицу ослобођења (1920)¹²³⁾ на свечаној седници општински одбор града Сарајева, изабран је за почасног грађанина Сарајева.¹²⁴⁾ Депутати из Сарајева су му признање уручили у Чачку.¹²⁵⁾ Био је и почасни грађанин Тузле.¹²⁶⁾

Са дужности је, видевши да му је здравље угрожено,¹²⁷⁾ по сопственом захтеву,¹²⁸⁾ разрешен 12. новембра 1919.¹²⁹⁾ После тога се повукао у Чачак, где је његов таст имао кућу. Био је веома омиљен код својих суграђана.¹³⁰⁾ У Чачку се посветио својој породици,¹³¹⁾ забављао се са унуцима, занимао са цвећем у башти у другим кућним пословима. Суграђани су га често виђали пролазећи улицом, у дну баште у старој војничкој блузи, у цокулама, са са шајкачом на глави.¹³²⁾

Избегавао је мешање у политику, мада му је у више наврата имао понуду да се врати на место министра војног.¹³³⁾ Није одлазио на свечаности поводом прослава годишњица, већ се само јављао писменим путем. У Београд је одлазио ретко, само у посету породици или на састанке Народне одбране,¹³⁴⁾ чији је председник остао до смрти.

Разболео се од склерозе. Августа месеца 1928. пао је у постељу, а први знаци болести су се појавили још годину дана раније. У почетку је покушавао сам да се лечи и није дозвољавао лекарима да га прегледају. Одбио је и краљев предлог да дође у Београд на лечење, због чега је болест већ значајно узнапредовала, када је после неколико месеци боловања ипак пристао на преглед. Здравствено стање му је током боловања било веома промењљиво, тако да је повремено имао ниску, а некад и високу температуру. Временом је све теже успевао да се креће, да би на крају остао потпуно непокретан.¹³⁵⁾

Сахрана војводе Степе у Чачку. Стеван Хаџић држи говор. Десно од њега краљ Александар

Неколико дана пред смрт је сасвим малаксао и смрт је била очекивана, мада је остао при чистој свести готово до самог краја. Преминуо је 27. априла 1929. године, у својој кући у Чачку.¹³⁶⁾ Наредног дана, његови посмртни остаци су стајали изложени на одру у Саборној цркви у Чачку, где су му почасну стражу чували војници, чланови соколског друштва и четници, док су се од њега опраштале десетине хиљада људи.¹³⁷⁾ Сахрану је организовао посебан одбор, који је формиран у ту сврху. Свечано је сахрањен два дана касније,¹³⁸⁾ 30. арпила, према сопственој жељи, у породичној гробници, коју је подигао још за живота,¹³⁹⁾ у Чачку, на брду које гледа на Цер.¹⁴⁰⁾ Тражио је да га сахране у обичној походној униформи, са ордењем.¹⁴¹⁾

Са­хра­ни су осим породи­це и пријатеља присуство­вли краљ Александар I Карађорђевић, који је тада први и последњи пут посетио Чачак,¹⁴²⁾ чла­но­ви кра­љев­ске вла­де, офи­цир­ског ко­ра, рат­ни дру­го­ви, де­ле­га­ци­је са­ве­знич­ких зе­ма­ља, па­три­јарх српски Димитрије,¹⁴³⁾ епископ жич­ки Јеврем Бојовић¹⁴⁴⁾ са све­штен­ством и не­ко­ли­ко хи­ља­да гра­ђа­на. Сахрана је представљала нај­ве­ћи јав­ни скуп у Чач­ку из­ме­ђу два светска ра­та, ка­ко по бро­ју уче­сни­ка, та­ко и по дру­штве­ном угле­ду и зна­ча­ју при­сут­них. Тог дана шко­ле ни­су ра­диле, све рад­ње у ва­ро­ши су биле за­тво­ре­не од 12 ча­со­ва, па све до кра­ја са­хра­не, а пред­у­зе­те су и по­себ­не ме­ре без­бед­но­сти. У ва­ро­ши су ис­так­ну­те др­жав­не и цр­не за­ста­ве у знак жа­ло­сти. По­греб­на по­вор­ка је од цр­кве до гро­бља неклико са­ти про­ла­зи­ла кроз град, док су ва­рош над­ле­та­ли ави­о­ни.¹⁴⁵⁾ Кола са ковчегом до гроба је вукла његова кобила Вила. Још док је служио војсци, кобила је била стара и предвиђена за одстрел, али је војвода Степа, када се пензионисао, тражио да му дају Вилу и тако је спасао.¹⁴⁶⁾ У читавој земљи одржаване су комеморације поводом његове смрти, а некролози поводом његове смрти су објављивани и у светској штампи.¹⁴⁷⁾

Волео је народни језик, народну песму, народно одело, народне обичаје. Дивио се српском сељаку. Као млад је радо облачио народну одећу и одлазио на село. Волео је народне шаре и народне умотворине. Такође је волео природу, цвеће, животиње, а нарочито коње.¹⁴⁸⁾

До краја живота је волео да чита, највише га је занимала историја. Омиљене су му биле књиге из Српске књижевне задруге, а од часописа „Српски књижевни гласник“ Био је добар говорник и одличан предавач, одлично је успевао да оживи догађаје.¹⁴⁹⁾

Такође је био веома скроман, избегавао је похвале, славља, раскош и разметљивост. Није трпео привилегије и сматрао је да се отаџбини мора дати све, а да се од отаџбине не треба узети ништа.¹⁵⁰⁾ Крио је своја осећања и расположења, јер није осећао потребу да их испољава, чак ни према својој породици. Једино је у старости према својим унуцима показивао љубав без устручавања.¹⁵¹⁾ Није волео да показује наклоност ни према коме. Према онима које је симпатисао, умео је да буде строжији, а на исти начин се понашао и према сопственој породици. Друге људе је највише волео да процени сам и када би о некоме стекао утисак, тешко је мењао мишљење.¹⁵²⁾

Ипак, отаџбина му је била на првом месту. Тако је приликом повлачења 1915. оставио своју породицу у Чачку.¹⁵³⁾ Имао је разумевања за туђе невоље.¹⁵⁴⁾ Када би се наљутио, повлачио би се у себе, што је могло да потраје и по неколико дана. Такође је био веома правичан човек и водио рачуна о туђим невољама и интересима. Према војницима је имао много обзира и бринуо се о њима као о својој деци, али је истовремено био и веома строг. Строгост је углавном испољавао према старешинама под његовом командом, али није допуштао да официри на било који начин злоупотребљавају војнике.¹⁵⁵⁾ У ратовима је био веома популаран. Сама његова појава је код војника будила наду и веру у победу. Као искусан ратник, умео је брзо да мисли и доноси одлуке, које је извршавао са великом енергичношћу.¹⁵⁶⁾

Током борби је увек био здрав, никада није боловао и био је далеко отпорнији од осталих старешина у штабу. Нарочиту пажњу је поклањао нези рањеника и болесника. На губитке у борбама био је веома осетљив, жалио је за сваким погинулим војником и старао се о уређивању и обележавању њихових гробова.¹⁵⁷⁾

У разговору са странцима се држао веома резервисано, јер није говорио стране језике. Примао их је само онда када је поред себе имао човека од поверења, за кога је био сигуран да ће тачно превести његове речи.¹⁵⁸⁾ Његову армију на бојиштима често су пратили страни новинари, али је он избегавао да даје изјаве, али када би разговарао са њима, упућивао их је на примере у којима се види велика душа српског народа.¹⁵⁹⁾

Био је веома побожан. Знао је напамет литургију и многе црквене песме, а волео је и црквене свечаности. Обавезно је одлазио у цркву на Велики петак, као командант се причешћивао заједно са својим војницима.¹⁶⁰⁾

Водио је обимну преписку а највише су пу писали људи из Босне и Војводине, највероватније зато јер се посебно интересовао за те крајеве.¹⁶¹⁾

Ретко је јео месо, готово да је био вегетаријанац. Од пића је пио пиво и шилер.¹⁶²⁾ До смрти је јео само војнички тајин, никакав други хлеб није хтео да једе¹⁶³⁾

До краја живота спавао је на обичном војничком, гвозденом и тврдом кревету.¹⁶⁴⁾

За храброст је добио 35 одликовања.¹⁶⁵⁾

• Сребрна медаља за храброст (1976)¹⁶⁶⁾
• Златна медаља за храброст (1978)^167)168)
• Орден Таковског крста V реда (1878)¹⁶⁹⁾
• Споменица на рат 1877. и 1878. (позлаћена бронза)¹⁷⁰⁾
• Орден Светог Станислава III степена са мачевима, руски (1878)¹⁷¹⁾
• Медаља за војничке врлине (1886)¹⁷²⁾
• Орден Таквоског крста IV реда (1889)¹⁷³⁾
• Орден Белог орла V реда (1897)¹⁷⁴⁾
• Орден Таквоског крста III реда (1898)¹⁷⁵⁾
• Орден Таковског крста II реда (1903)¹⁷⁶⁾
• Медаља Краља Петра (1903)¹⁷⁷⁾
• Орден Белог орла IV реда (1904)¹⁷⁸⁾
• Орден Карађевеве звезде III реда (1904)¹⁷⁹⁾
• Орден Белог орла III реда (1910)¹⁸⁰⁾
• Медаља Обилића, црногорски (1910)¹⁸¹⁾
• Орден Кнеза Данила I за независност Црне Горе I реда (1910)^182)183)
• Орден Светог Саве I реда (1911)¹⁸⁴⁾
• Орден Светог Станислава I степена, руски (1912)¹⁸⁵⁾
• Сабља Шукри-паше од сребра и челика, уручена приликом предаје Једрена (1913)¹⁸⁶⁾
• Орден за храброст II реда, бугарски (1913)¹⁸⁷⁾
• Орден Светог Ђорђа IV реда, руски (1914)¹⁸⁸⁾
• Орден Карађевеве звезде са мачевима III реда (1915)¹⁸⁹⁾
• Орден Бата (енгл. Order of the Bath) III реда, енглески (1915)¹⁹⁰⁾
• Орден Легија части II реда (1916)¹⁹¹⁾
• Орден Карађеве звезде са мачевима II реда (1917, 1926)¹⁹²⁾
• Орден Карађеве звезде са мачевима I реда (1918, 1926)¹⁹³⁾
• Орден Црвеног крста (1918)¹⁹⁴⁾
• Орден Бата II реда, енглески (1918)¹⁹⁵⁾
• Сребрни храстов венац, Сарајево (1918)¹⁹⁶⁾
• Орден Светог Спаситеља I реда, грчки (1918)^197)198)
• Орден Италијанске круне I реда (1923)¹⁹⁹⁾
• Пољски крст за војне заслуге (1924)²⁰⁰⁾

Непосредно после његове смрти Народна одбрана је објавила „Споменицу војводе Степе Степановића“.²⁰¹⁾

Његова родна кућа у Кумодражу је 1983. проглашена спомеником културе од великог значаја. Основа куће је правоугаона, димензија 10 x 8 метара, са три просторије, са очуваним огњиштем.²⁰²⁾ Подигнута је средином 19. века и представља примерак народне архитектуре старије моравске куће, архитектонске и етнографске вредности, посебно с обзиром на веома мали број очуваних кућа овога типа у ближој околини Београда.^203)204) Овај тип куће води поркло из Косовског поморавља, да би током сеоба у 19. веку, почео да се шири у околину Београда. На кући су од 1984. до 1990. изведени обимни конзерваторско-рестаураторски радови.²⁰⁵⁾ После обнове 2014. комплекс је постао меморијални комплекс, с различитим едукативним садржајима.²⁰⁶⁾

На платоу испред поште у Чачку налази се његов споменик. Од споменика до куће у којој је становао у Чачку, води калдрмисана стаза, са мермерним плочама на којима су исписане велике војводине победе.²⁰⁷⁾

• http://cacakmuzej.org.rs/files/nmcacak_vojvoda_stepa.pdf, наслов Војвода Степа Степановић : 1856 - 1929 : каталог изложбе, аутор Радомир Бојовић, година 2006 , издавач Народни музеј Чачак, уредник Дафина Рајић, ИСБН 86-84067-07-X, приступ 2. 8. 2015.
• http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/U-novom-broju-Magazina-u-nedelju-16-marta-citajte.sr.html, наслов У новом броју „Магазина” у недељу, 16. марта, читајте - Војвода Степа Степановић, Церски јунак из Кумодража, аутор Бранка Васиљевић, датум 14. 3. 2014, часопис Политика онлајн, издавач Политика новине и Магазини д.о.о., место Београд, приступ 17. 8. 2015.
• http://www.magacin.org/2012/08/31/последња-реч-војводе-степе-била-је-на, наслов Последња реч војводе Степе била је – Напред!, аутор Снежана Ђурић-Калушевић, датум 31. 8. 2012, часопис Магацин - национални портал, приступ 17. 8. 2015.
• Каталог, Родна кућа војводе Степе Степановића http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/vozdovac/kuca_vojvode_stepe_stepanovica.html, наслов Каталог непокретних културних добара на подручју Града Београда, година 2010, уредник Милица Грозданић, издавач Завод за заштиту споменика културе града Београда, приступ 17. 8. 2015.
• http://www.udi.rs/articles/m_timotijevic_2007.pdf, наслов Са­хра­на Вој­во­де Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа 1929: нео­бја­вље­не фо­то­гра­фи­је, аутор Ми­лош Ти­мо­ти­је­вић, година 2007, часопис Годишњак за друштвену историју, број 1-3, издавач Удружење за друштвену историју, приступ 17. 8. 2015.
• Глас Западне Србије, 24. 4. 2014 http://glaszapadnesrbije.rs/448951/cacak-godisnjica-smrti-vojvode-stepe/, наслов Обележавање годишњице смрти војводе Степе, датум 24. 4. 2014, часопис Глас Западне Србије, место Чачак, приступ 17. 8. 2015.
• Народна енциклопедија - српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, издавач Биоблиографски завод д.д. , место Загреб, аутор Владимир Белић, година 1929, уредник Станоје Станојевић, стр. 482
• http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Vreme/1929/04/28#page/0/mode/1up, наслов Синоћ је умро војвода Степа Степановић, аутор Вој. М. Живановић, датум 28. 4. 1929, часопис Време, број 2640, место Београд, приступ 18. 8. 2015.
• http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Vreme/1929/04/30#page/0/mode/1up, наслов Данас се свечано сахрањује војвода Степа Степановић, аутор Р. Станисављевић-Милутовац, датум 30. 4. 1929, часопис Време, број 2642, место Београд, приступ 18. 8. 2015.
• http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Vreme/1929/04/29#page/0/mode/1up, наслов Последњи часови победника с Цера и Доброг Поља, аутор Р. Станисављевић-Милутовац, датум 29. 4. 1929, часопис Време, број 2641, место Београд, приступ 18. 8. 2015.
  • Политика, 28. 4. 1929 http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Politika_1904-1941/1929/4/28#page/0/mode/1up, наслов Ноћас у десет и по часова умро је војвода Степа Степановић, часопис Политика, број 7541, датум 28. 4. 1929, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, приступ 19. 8. 2015.
  • Политика, 29. 4. 1929 http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Politika_1904-1941/1929/4/29#page/2/mode/1up, наслов Војвода Степа војник и човек, часопис Политика, број 7542, датум 28. 4. 1929, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, приступ 19. 8. 2015.
• http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/489937/Vojvoda-Stepa-hteo-da-se-obesi-da-ne-uci-vojnu-skolu, наслов Војвода Степа хтео да се обеси да не учи војну школу!, аутор Светлана Палић, датум 24. 8. 2014, часопис Блиц онлајн, издавач Ringier Axel Springer d.o.o., приступ 23. 8. 2015.
• http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2014/04/katalozi/rodna_kuca_vojvode_stepe_st.pdf, наслов Родна кућа војводе Степе Степановића, аутор Ана Сибиновић, година 2013, издавач Завод за заштиту споменика културе града Београда, ИСБН 978-86-81157-96-1, приступ 26. 8. 2015.
• http://www.stanpejovic.com/T%20Pejovic_Moje%20uspomene/T_Pejovic_knjiga1.pdf, наслов Моје успомене и доживљаји 1892. - 1919., аутор Тадија Пејовић, година 1978, број Књига 1, место Београд, приступ 26. 8. 2015.
• http://www.stanpejovic.com/T%20Pejovic_Moje%20uspomene/T_Pejovic_knjiga2.pdf, наслов Моје успомене и доживљаји 1892. - 1919., аутор Тадија Пејовић, година 1980, број Књига 2, место Београд, приступ 26. 8. 2015.
• http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/10/article-6.html, наслов Последња реч који је изговорио на Земљи, била је „напред“, аутор Снежана Ђурић-Калушевић, година 1998, Српско наслеђе - историјске свеске, број 10, издавач НИП „Глас“, приступ 27. 8. 2015.
• http://www.scribd.com/doc/202093622/Glasnik-srpskog-istorijsko-kulturnog-drustva-Njegos-sv32, наслов Војвода Степа Степановић, аутор Радмило С. Тројановић, година 1974, часопис Гласник, издавач Српско историјско-културно друштво „Његош“, број 32, место Онтарио - Канада, стр. 15-24, приступ 27. 8. 2015

Stepa Stepanovic