Корисничке алатке

Алатке сајта


церска_битка

Церска битка

Церска
битка
cerska5.jpg

Церска битка или Јадарска битка, битка у којој је српска војска извојевала победу над аустроугарском војском и представљала је прву савезничку победу у Првом светском рату. Битка је вођена од 15. до 24. августа 1914. године у ужем смислу или од 12. до 24. августа у ширем смислу. Циљ аустроугарске војске био је да брзо поразе, а онда и прегазе српску војску продором до Ваљева. Аустроугарски врх је сматрао да ће модерно опремљена аустроугарска војска завршити рат против Србије за две до три недеље и да ће тако разбити легенде о српским победама на Куманову и Брегалници.

Главне војне операције су вођене у сливу реке Јадар. На почетку аустријскога напада главно тежиште удара три аустријске армије била је Трећа српска армија, која је довољно дуго задржавала непријатељски продор долином Јадра и Љешнице до доласка Друге српске армије. Степа Степановић је формирао Церску ударну групу од Моравске и Комбиноване дивизије и пошто је схватио значај Цера наредио је заузимање доминантних врхова на Церу Косаниног града и Тројана. Први већи окршај догодио се у на планини Цер, код Текериша у ноћи између 15. и 16. августа.1) Иако је српска војска победила у првом већем сукобу још увек је претило да буде ухваћена у клешта између 2. армије са севера и 6. армије са југа, али Церска ударна група је 19. августа након заузимања врха Косанина града сломила аустријску 5. армију. Битка се окончала великом победом српске војске и повлачењем аустроугарске војске са тла Србије. Победа је имала велики војнички и политички значај јер је мала Србија победила Аустроугарску, која је имала десет пута више становништва, и то у време када је немачка војска продрла у Белгију и кретала се према Паризу, а на истоку је победила руску војску код Таненберга.

План напада

Аустроугарска врховна команда потцењивала је српску војску, сматрајући да након два исцрпљујућа балканска рата не могу да пруже значајнији отпор.2) Србија се јако много истрошила у Првом и Другом балканском рату, а из строја је било избачено око 90.000 војника. Ратови су много коштали, а није било времена да се након тих ратова обнове залихе муниције и артиљеријских граната. У тим ратовима истрошила се и друга војна опрема, па је недостајало чак обуће, одеће и шињела. Док су Србији недостајале чак и пушке, Аустроугарска је била опремљена модерним наоружањем, мноштвом митраљеза и топова. Међутим у балканским ратовима српска војска је ипак стекла значајно борбено искуство, што је недостајало аустријској војсци. Сматрали су да ће модерно опремљена аустроугарска војска завршити рат против Србије за две до три недеље и да ће тако разбити легенде о српским победама на Куманову и Брегалници.3)

Иако је Русија ступила у рат против Аустроугарске, аустроугарска војска је рачунала на спорост руске мобилизације па су очекивали да веома брзо прегазе српску војску и да утичу на Бугарску, Румунију и Турску да ступе у рат на страни Централних сила.4) За операције против Србије одвојили су три армије (2, 5. и 6. армију) у укупном саставу од 250.000 војника.5) Пошто су пожурили да прву велику победу остваре пре 18. августа, рођендана цара Фрање Јосипа дали су наређење 5. армији да 12. августа пређе Дрину, иако 6. армија није завршила са концентрацијом снага.6) Пета армија је требала уз садејство делова 2. армије да заузме Ваљево, а 6. армија је тек онда требала да крене у напад према Ужицама и Пљевљима.7)

Састав и распоред снага

За операције против Србије одвојили су три армије (2, 5. и 6. армију) у укупном саставу од 250.000 војника.8) Аустроугарска војска, коју је предводио командант Оскар Поћорек имала је одличну логистику и деловала је уз садејство тада модерне артиљерије.9)

Пета армија је била под командом генерала Либориуса фон Франка, а у њеном саставу су били: 8. корпус, 13. корпус, 13. пешадијска бригада и 11. брдска бригада.10) У саставу 8. корпуса били су распоређени 9. дивизија око Бијељине и 21. домобранска дивизија на простору Жупања—Брчко—Јамена.11) У саставу 13. корпуса били су 36. дивизија код Бијељине, 42. домобранска дивизија од Бијељине до Челића, 13. бригада, 11. брдска бригада на путу Прибој—Зворник.12)

Шеста армија била је под командом Оскара фон Поћорека, а у њеном саставу су били 15. корпус и 16. корпус.13) У састав 15. корпуса улазили су 1. дивизија крај Вишеграда, 48. дивизија југозападно од Власенице. У састав 16. корпуса улазили су 2. брдска бригада код Горажда, 8. брдска бригада код Фоче, 1. и 13 у покрету према Фочи и 40. домобранска дивизија у Сарајеву.14) У Срему и Банату налазила се 2. армија под командом фон Бем Ермолија, а у свом саставу имали су 4. корпус, 7. корпус и 29. пешадијску дивизију.15) Пред битку аустроугарска 5. армија је била распоређена на линији Љубовија—Зворник—Рача, а 2. армија на линији Рача—Шабац—Земун.

Српска војска била је распоређена у 1. армију под командом Петра Бојовића, 2. армију под командом Степе Степановића, 3. армију под командом Павла Јуришића Штурма и Ужичку војску. Трећа армија је била распоређена на простору Обреновац—Скела—Шабац—Митровица—Љешница—Лозница—Љубовија—Ваљево, а у њеном саставу су били Дринска дивизија 1. позива, Дринска дивизија 2. позива, Шабачки одред, лознички одред, Обреновачки одред, Љубовијски одред, Јадарски четнички одред.16) Прва армија је распоређена на простору Гроцка—Голубац—Рача—Топола, а у свом саставу имала је Тимочку дивизију 1. и 2. позива, Моравску дивизију 2. позива, Браничевски одред и Ојачану коњичку дивизију.17) Највећа је била 2. армија под командом Степе Степановића, која је била рапоређена на простору Гроцка—Београд—Обреновац—Лазаревац—Аранђеловац.18) У свом саставу имала је Моравску дивизију 1. позива, Комбиновану дивизију 1. позива, Шумадијску дивизију 1. позива и Дунавску дивизију 1. позива.19) Српска војска располагала је са око 180.000 војника, али са веома слабом материјалном спремом, а посебно артиљеријом.20)

Почетак операција

Делови аустроугарске 5. армије кренули су у зору 12. августа у прелазак Дрине на подручју Лознице и Љешнице.21) У исто време аустроугарска артиљерија је тукла Београд, Шабац и Обреновац и покушала са прелазом преко Саве код Шапца, Аде Циганлије и Сремске Митровице.22) Због снажног отпора Јадарског четничког одреда под командом војводе Вука аустријска 9. дивизија је потрошила много времена да се ослободи српске предстраже на Самуровића ади, па је тек увече прву јединицу пребацила на другу страну Дрине.23) Лознички одред је са друге стране успео да до подне омета да се непријатељ пребаци на другу страну Дрине, а пошто су се пребацили уз тешке губитке обазриво су даље наступали.24) Истога дана делови 2. армије су прешли Саву и заузели Шабац, Ноћај, Шеварице и Дреновац.25) Током 13. августа аустријска војска је прелазила преко Саве и Дрине преко понтонских мостова.26) Јадарски одред је жилавим отпором омео непријатељске намере брзог напредовања 8. и 13. корпуса према Ваљеву, па су се зауставили на линији Лешница — Ново Село — Петковица.27) Међутим 42. дивизија је тога дана неометано напредовала према Крупњу.

Главно тежиште удара било је према Трећој српској армији. Српска врховна команда је наредила да се Друга армија под командом Степе Степановића постепено премешта на фронт Шабац—Обреновац.28) Другој армији прикључена је и коњичка дивизија Прве армије.29) Ужичка војска требала је да крене у офанзиву према Вишеграду, да би везала што више непријатељских снага у том правцу.30)

14. август

Вишеструко бројчано надмоћнији 8. корпус аустроугарске 5. армије потиснуо је јуначки лешнички, јадарски и лознички одред и заузео Лешницу, планину Видојевицу и Тршића брод.31)

Аустроугарски историчари помињали су како је цела дивизија споро напредовала Цером због дрских препада српских комита.32) Требало им је јако много да заузму Тршића брдо, а село Обреж су заузели уз велике губитке тек у четвртом нападу.33) Десетковани Лознички одред се код села Јаребица прикључио Дринској дивизији, која је дошла из смера Ваљева.34)

Војвода Радомир Путник је 14. августа закључио да је главни удар аустрогарске војске усмерен долином Јадра према Ваљеву, а да је Шабац—Ваљево помоћни правац наступања.35) Због тога је донео одлуку:

  • да 3. армија под командом Павла Јуришића Штурма што дуже задржава непријатељски продор долином Јадра36)
  • да 2. армија под командом Степе Степановића треба да изведе маневар преко Коцељева према Текеришу и да удари у леви бок аустроугарске војске која наступа долином Јадра37)
  • да десни бок 2. армије треба да обезбеђују коњичка дивизија, која се треба упутити у Мачву и Шумадијска дивизија првог позива, која треба да наступа према Шапцу38)
  • да 1. армија образује стратегијску резерву на простору Уб—Ваљево и да држи фронт од Голупца до Колубаре.

15. август

Аустроугарска 5. армија наставила је напредовање у пет колона према Ваљеву, па је 13. корпус наступао у две колоне обалом Јадра према Завлаци и према Крупњу.39) С друге стране 8. корпус је наступао у три колоне и то прва долином Лешнице и гребеном Цера и Иверка према Текеришу, друга Лешницом и гребеном Иверка, а трећа гребеном Цера.40) Ниједна од тих колона због снажног отпора српске 3. армије није остварила зацртани план. Једино је успешно напредовала 42. аустроугарска дивизија, која је преко Кошутње стопе напредовала према Крупњу у леви бок српске војске, која је бранила долину Јадра.41) Српска 3. армија јуначком је одбраном од бројчано вишеструко надмоћнијег непријатеља омогућила да се изврши прегруписање српске војске за Церску битку.42)

Прва битка — ноћу 15/16. августа

Степа Степановић је уочио да Цер од изузетне важности у бици, коју је очекивао са великом непријатељском војском.43) Планина Цер представља баријеру према Мачви и Шапцу, а могла је да представља и добру основу за бочно дејство према аустроугарским снагама које надиру према Ваљеву.44) Аустроугарски 8. корпус наступао је долином Лешнице. Цер се налазио северно од долине Лешнице а Иверак се налазио јужно, а јужније од њега била је долина Јадра. Степа Степановић је 15. августа наредио Комбинованој дивизији да по сваку цену заузме Косанин град на Церу, а Моравска дивизија првог позива требала је усиљеним маршем да од Коцељева стигне да гребеном Иверка надире према Обрежу у леви бок снага у долини Јадра.45) До првога тешког судара две војске дошло је код Текериша ноћу 15/16. августа 1914. године на источним обронцима Цера.46) У претходници Комбиноване дивизије био је 2. прекобројни пук, који је кренуо према Тројану, врху на источном гребену Цера, али из супротног смера су налетели на делове аустроугарске 21. дивизије.47) Тај сукоб Код Текериша трајао је читаву ноћ, а у битку су улазиле нове и нове јединице, а укупно су учествовала по три пука са сваке стране.48) У тој бици победила је српска војска, која је у зору 16. августа разбила делове 21. аустроугарске дивизије.49) Српска војска је заузела Малу и Велику лисину и Парлог, али не и Тројан. Комбинована дивизија имала је 2.765 војника избачених из строја, а аустроугарски губици су били много већи, да је њихова 21. дивизија једно време била изгубљена за било какву борбу.50)

Први дан битке (16. август)

Трећи српски коњички пук заједно са три батаљона пешадије је истога дана победио делове 21. аустроугарске дивизије северно од Цера и заробио неколико батерија топова.51) Истога дана заузели су вис Бобију северозападно од Косаниног града на Церу.52) Главна колона коњичке дивизије је код села Маова избацила из строја 1.100 аустроугарских војника 29. дивизије и потиснуо их према Шапцу. На тај начин спречен је бочни напад те дивизије на шумадијску дивизију 1. позива, али исто тако онемогућено је спајање аустроугарске 2. и 5. армије у време Церске битке.53) Шумадијска дивизија је одустала од напада на Шабац, али је затварала правац Шабац—Текериш штитећи десни бок Церске ударне групе док она слама непријатеља на Церу.54) Међутим током тога дана аустроугарска 9. дивизија је изненада из долине Лешнице напала лево крило Комбиноване дивизије, па се онда цела дивизија повукла, а спасао их је правовремени долазак пукова Моравске дивизије 1. позива.55) Доласком Моравске дивизије заустављен је напад аустроугарске 9. дивизије и онда су до ноћи наступали до линије Југовићи—Беглук.56) На јужном крилу аустроугарски 13. корпус је са троструко јачим снагама потискивао српску војску, а пошто је ту предност дата обрани долине Јадра крила су остала угрожена.57) Лево крило српске 3. армије је попустило, када је разбијен крупањски одред у сукобу са целом дивизијом. Током ноћи су 16/17. августа повукли су се до Завлаке, а онда им је у помоћ стигла и Моравска дивизија 2. позива.

Други дан битке (17. август)

Док се Церска ударна група спремала да крене гребеном Цера и Иверка аустроугарска 9. дивизија је напала на целом фронту Моравске дивизије 1. позива.58) Када се у долини Јадра појавила 36. дивизија онда је лево крило Моравске дивизије напустило Беглук и повукло се на Илијино брдо.59) Преостали део дивизије повукао се на положај Калем—Пребој.60) Десно крило Комбиноване дивизије напредовало је гребеном Цера и заузело је Тројан као веома важну тачку на Церу.61) Овладавањем Тројаном створени су повољни услови за наставак церског маневра.62) Лево крило остало је на положају Радонића брдо — Кик — кота 330.63) Коњичка дивизија је успешно протерала непријатељску војску и дошла на линију Богосавац—Цуљковић.64) Пресекла је железничку пругу Шабац—Лешница и напала воз пун непријатељских војника.65) Шумадијска дивизија је потиснула двоструко јаче непријатељске снаге до самога Шапца, али због дејства јаке артиљерије из Срема заузела је линију Мишар—Потес—Јевремовац.66)67) Ситуација код Шапца је за аустроугарску војску постала толико алармантна да су тражили и добили овлаштења да се у борбу убаци 4. корпус од три додатне дивизије, за који је било предвиђено да га транспортују у Галицију.68)

Трећи дан битке (18. август)

Оскар Поћорек је на фронту код Шапца убацио у битку 4. корпус аустријске 2. армије, па је намеравао да нападом 4. корпуса са севера и 13. корпуса са југа стегне српску војску у клешта.69) За то време његов 8. корпус требао је да задржава српски центар на Церу и Иверку и олакша обухват српске војске са крила.70) На југу на левом крилу Дринске дивизије 42. аустријска дивизија је била вишеструко надмоћнија и заустављена је тек после жестоке борбе, а долазак делова Моравске дивизије 2. позива омогућио је да се аустријска војска потисне према Крупњу.71) Аустријска војска је надмоћним снагама напала на целом фронту Дринску дивизију 2. позива и потисле је са Марјановића виса на Овчаревац.72) На северу је аустријски 4. корпус троструко надмоћнијим снагама заједно са 9. корпусом напао у рејону Шапца Шумадијску дивизију, која је једно време одолевала, да би се касније повукла на десну обалу Думаче.73) Са новог положаја задржала је непријатеља и заштитила десни бок Церске ударне групе.74) Због повлачења Шумадијске дивизије и Коњичка дивизија се повукла на линију Слатина—Раскршће—Брестовац одакле је штитила леви бок Шумадијске дивизије.75) На подручју Цера Комбинована и Моравска дивизија имале су иницијативу, али задржале су се на пола пута између Тројана и највећега врха на Церу Косаниног града, па је Степа Степановић наредио да у току ноћи заузму Косанин град.76) Моравска дивизија је до ноћи заузела линију Гробље—Беглук—Спасовине.77)

Слом аустријске војске на Церу (19. август)

Да би олакшали положај своје војске на Церу аустријска војска је 4. корпусом вршила тежак притисак на Шумадијску дивизију на правцу Шабац—Текериш.78) Шумадијска дивизија се пред нападом три аустријске дивизије повукла на реку Добраву, са које је задржала аустроугарску војску у кључним тренуцима док је Церска ударна група водила одлучну битку на Церу.79) Након повлачења Шумадијске дивизије и Коњичка дивизија се повукла на линију са које је бранила њен леви бок. Аустроугарски 13. корпус није тога дана успео да искористи заузимање Марјановића виса. Степа Степановић је гребеном Цера и Иверка предузео јак напад Комбинованом и Моравском дивизијом.80) Десна колона Комбиноване дивизије је у другом нападу 19. августа у 5.30 освојила Косанин град, највиши врх Цера.81) Напад су изводили током целе ноћи, па су били уморни, али наређено им је да ипак гањају непријатеља према Видојевици.82) Због исцрпљености и због слабе артиљеријске подршке напредовали су релативно споро, око 6 километара до Веселиновога врха.83) Лева колона Комбиноване дивизије гањала је потученог непријатеља до линије кота 288 — Јадарска Лешница.84) Преко ноћи послали су један батаљон, који је 20. августа у 1.30 освојио Видојевицу.85) Моравска дивизија је напредовала гребеном Иверка, потиснула је аустријску 9. дивизију и заузела Велику главу и избила на Рајин гроб.86) Тим пробојем завршена је битка на Церу, јер од тога тренутка крећу у гањање пораженог непријатеља. Потучена војска аустријског 8. корпуса бежала је у нереду према Дрини.87) Оскар Поћорек је узалуд тражио да издрже до доласка појачања са севера и југа, али 5. армија се није више могла одржати на десној обали Дрине. Иако је Степа Степановић тражио да се подузме комбиновано гоњење и окружење пораженог непријатеља Врховна команда је била забринута стањима на крилима главнога попришта, па Тимочку дивизију 2. позива није упутила у гањање поражених, него у заустављање непријатељског продора правцем Шабац—Текериш.88) Тимочку дивизију 1. позива упутили су да зауставе бочни напад са југа на линији Марјановића вис — Доња Бадања.89)

Завршетак Церске битке

Када је Тимочка дивизија 1. позива након марша целе ноћи од 19. на 20. август стигла на Марјановића вис аустроугарска војске ту више није било.90) Аустроугарска 5. армија се по наређењу 20. августа повукла на леву обалу Дрине.91) Шумадијска дивизија 1. позива и Тимочка дивизија 2. позива су након тога принудиле аустријску 2. армију да се повуче према Шапцу.92) У Шапцу су се на инсистирање Конрада фон Хецендорфа задржали до 24. августа, а онда су под притиском српске 1. армије прешли у Срем.93) Оскар Поћорек је страхујући од српског продора у Босну зауставио офанзиву 6. армије, која је 19. августа била заузела Плевље. Наредио је њено прегруписање, па је црногорска војска онда ослободила Плевље, Чајниче, Горажде и Фочу.94)

Губици и ратни злочини

Аустроугарска војска је имала око 30.000 избачених из строја, а заробљено је 4.500 војника.95) Српска војска је имала 15.200 војника и 240 официра избачених из строја.96) Према Скоки српска војска је имала 259 официра и 16.045 војника избачених из строја, а од тога је било 2.107 погинулих.97)

Аустроугарска војска је починила бројне злочине у градовима и селима, које је окупирала. Српски генерал Павле Јуришић Штурм је о томе рекао:

„Аустријска војска је починила страшна зверства на нашој територији. Нашли смо групу људи (деветнаесторо мушкараца, жена и деце) поред гостионице Кривајица. Свезани су заједно и затим ужасно измасакрирани. Таква група људи је нађена и код Завлаке. Широм села налажене су мале групе убијених и унакажених, углавном жена и деце. Једној жени је одерана кожа, а другој су одсечене груди… Још једна пронађена група од 12 жена и деце свезана је заједно и измасакрирана. Сељаци кажу да се такве ствари могу видети свуда.”98)

Командант аустријског 9. корпуса издао је следећу злочиначку наредбу:

„Рат нас води у једну непријатељску земљу која је насељена становништвом испуњеним према нама фанатичном мржњом, у земљу где се убиства као катастрофа у Сарајеву управо славе. Према таквом становништву свака хуманост… штетна је… ко у овим случајевима буде имао милости, тај ће најстроже бити кажњен.99)

Значај

Велика победа српске војске подигла је самопоуздање и морал српске војске и народа. Та победа имала је и значајне последице, јер је привремено одложила ступање Бугарске у рат на страни Централних сила.100) Исто тако потпуно је спречило и Румунију да ступа у рат на страни Централних сила. Аустроугарска 2. армија је требала да се 18. августа транспортује у Галицију, али њен транспорт је био одложен због Церске битке, а била је потребна у рату против руске војске, која је напредовала према Лавову.101) Била је то прва савезничка победа у Првом светском рату. Победа је имала велики војнички и политички значај. Мала Србија победила је Аустроугарску, која је имала десет пута више становништва, а у то време немачка војска је продрла у Белгију и кретала се према Паризу. Немачка војска је у августу победила и руску војску код Таненберга.

Остало

Најмлађи борац и херој Церске битке је био шеснаестогодишњи добровољац Сташко Сондермајер, ученик шестог разреда Друге београдске гимназије, родом из села Богосавца. Одређен је да служи у позадини, али је инсистирао да учествује у борбама. Погинуо је 5/18. августа 1914. године код села Добрића.

У бици је страдао 28. Прашки пук у унакрсној ватри двеју армија. 14 година касније њихове кости су сахрањене заједно са костима српских ратника у костурници у селу у Текиришу. На том месту је подигнут споменик пирамидалног облика величине 860 x 760 cm, висине 10m. На врху споменика налази се исклесан орао раширених крила, који у кљуну носи ловоров венац. Са предње стране се налази штит са оцилима и крстом и краљевском круном изнад. Поред је уписан датум 18. август 1914. Испод је уписана посвета: „Ваша дела су бесмртна”. На постамену се налази пет спомен-плоча са посветама. Средња је посвећена откривању споменика 1928, а остале војводама Радомиру Путнику и Степи Степановичћу, и 28. Прашком пуку и српским ратницима.

Марш на Дрину

Корачница Марш на Дрину је посвећена Комбинованом пуку и његовом команданту Миливоју Брки Стојадиновићу, који је погинуо на Церу. Композитор, Станислав Бинички, један од утемељивача српске музичке школе, инспирисан Церском битком је компоновао марш у Ваљеву 1914. Касније, на Солунском фронту и за време турнеје по Француској, марш је достигао велику популарност, тако да су га изводили и оркестри савезничких армија. Дринска дивизија је умарширала у ослобођени Ниш 1918. године уз звуке Марша на Дрину.102)

Литература

Спољне везе

  • Битка на Церу, Политика, број 7645, уредник Миломир Миленковић, Јован Тановић, 16. 8. 1929.

Cerska bitka

1) , 9)
Танјуг, 20. 8. 2011.
2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 32) , 33) , 34) , 35) , 36) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41) , 42) , 43) , 44) , 45) , 46) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51) , 52) , 53) , 54) , 55) , 56) , 57) , 58) , 59) , 61) , 62) , 65) , 67) , 68) , 69) , 70) , 71) , 73) , 74) , 75) , 76) , 78) , 79) , 80) , 81) , 82) , 83) , 84) , 85) , 86) , 87) , 88) , 89) , 90) , 91) , 92) , 93) , 94) , 97) , 100) , 101)
С. Скоко, П. Опачић, 1981.
10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19)
Историјско оделење Гл. генералштаба, 1924.
20) , 60) , 63) , 64) , 66) , 72) , 77) , 95) , 96)
В. Белић, 1929.
98)
Mitrović, Andrej, Serbia's Great War, 1914–1918, 2007, стр. 74
102)
Б. Пузовић, 25. 11. 2013.
церска_битка.txt · Последњи пут мењано: 2023/09/25 09:43