Корисничке алатке

Алатке сајта


супермарин_спитфајер
Спитфајер НОВЈ на Вису

Супермарин Спитфајер

Спитфајер (енгл. Supermarine Spitfire), британски једномоторни, једноседи, једнокрилни авион, потпуно металне конструкције, који се користио као ловац, извиђач и ловац-бомбардер уочи, за време и после Другог светског рата.

Пројектовање и развој

Спитфајер је једномоторни нискокрилац са елиптичним обликом крила, једносед, металне конструкције. Његова улога је пре свега била ловац за велике висине, али је служио и као ловац бомбардер и извиђач. Пројектовао га је Реџиналд Ј. Мичел (1895—1937) (енг. Reginald J. Mitchell) почев од децембра 1934. године. Први прототип Спитфајера полетео је 5. марта 1936. године, пробни пилот је био Јозеф Самерс. Први серијски произведени Спитфајер Mk I је полетео 14. маја 1938. године. Након смрти Р. Ј. Мичела 11. јуна 1937. године, вођство дизајнерског тима преузима Џозеф Смит (енгл. Joseph Smith) који је био члан дизајнерског тима од самог почетка пројекта. Прва јединица РАФ-а која је била наоружана новим ловцем била је 19. ловачка група стационирана у Даксфорду. До почетка Другог светског рата Спитфајером је било наоружано девет ловачких група.

Верзија која је ушла у службу 1938. године имала је плафон (највећу висину лета) 9.723 m и максималну брзину 580 km/h, а последња ратна варијанта имала је плафон 12.200 m и брзину од 710 km/h. У току животног века Супермарин Спитфајера направљено је око 40 верзија ових авиона а укупно је произведено 20.351 примерак, што је највише произвођен авион у Уједињеном Краљевству. У Уједињеном Краљевству за време рата у производњи овог авиона је учествовало 10 фирми.

Технички опис

Авион Супермарин Спитфајер је једнокрили, нискокрилни, једноседи, једномоторни авион потпуно металне конструкције са увлачећим стајним трапом. Труп му је елиптичног попречног пресека. Био је опреман моторима који су побројани у одељку Варијанте авиона Спитфајер. Издувне цеви из цилиндара мотора су изведене кроз капотажу мотора на бочне стране авиона. На вратилу мотора је испочетка била причвршћена двокрака дрвена елиса, а каснији модели су имали металне трокраке или четворокраке, вучне, елисе, променљивог корака де Хавиланд или Ротол.

Носећа структура трупа авиона је била монокок конструкција. Носач мотора је био направљен од челика. Приступ мотору је једноставан а његово расклапање и склапање врло лако. Главни резервоари за гориво су се налазили испред кабине пилота (између мотора и кабине пилота) и иза кабине, одвојени противпожарним зидовима, а били су самозаптивни. У трупу се налазила кабина са једним седиштем. Кабина је била затворена и покривена непробојном стакленом површином која је омогућавала добру видљивост околине авиона. Пилот је са свих страна био заштићен блиндираном облогом. Унутрашњост кабине је била опремљена системом за грејање. Поклопац кабине се отварао уназад (шибер поклопац) а са леве стране кабине налазила су се помоћна врата која су се отварала на доле како би се олакшало улажење и излазак пилота из кабине. Ова врата су се показала као веома корисна при напуштању кабине у ванредним ситуацијама.

Крила су била металне конструкције (од дуралуминијума), елипсастог облика обложена дуралуминијумским лимом. Оса крила је била управна на осу авиона. Крила су се веома лако могла скинути и заменити другим што је било веома практично при одржавању ваздухоплова. Алуминијумска облога трупа и крила авиона је за носећу структуру авиона била закивана закивцима са упуштеном главом тако да је спољна површина авиона била глатка.

Aвион је имао класичан увлачећи стајни трап са два точка опремљена гумама ниског притиска (балон гуме) напред и „клавирски“ гумени точак на репу авиона као трећу ослону тачку авиона, који се у току лета није увлачио у труп авиона.

Варијанте авиона Спитфајер

Овде су побројане најзначајније варијанте авиона Спифајер:

  • К 5054 - прототип авиона Спитфајер са мотором RR (Ролс-Ројс) Merlin II
  • Mk IA - авион са мотором RR Merlin III,
  • Mk IIA - авион са мотором RR Merlin XII,
  • Mk VB - авион са мотором RR Merlin 45,
  • Mk VI - авион са мотором RR Merlin 47,
  • Mk VII - авион са мотором RR Merlin 61,
  • Mk VIII - авион са мотором RR Merlin 66,
  • Mk XVI - авион са мотором RR Merlin 266,

Оперативно коришћење

Прво веће борбено ангажовање, осим извиђачких верзија које су од почетка сукоба пратиле покрете непријатељских трупа Спитфајер је имао приликом евакуације савезничких снага из Денкерка. За свега 10 недеља борбе изгубљено је 48 Спитфајера. Међутим, овако високи губици настали су као последица застареле тактике коју су користили британски пилоти, а не зато што је авион био лош.

Пред крај Битке за Британију из нове фабрике почели су да стижу Спитфајери Mk IIа који су још увек били наоружани са 8 митраљеза калибра 7,7 mm али су имали јачи мотор Мерлин XII снаге 1175 КС. Средином 1941. године појавила се верзија Mk IIб која је била наоружана са два топа калибра 20 mm и четири митраљеза калибра 7,7 mm.

У марту 1941. године у наоружање британских ловачких ескадрила почео је да се уводи Спитфајер Mk V са јачим мотором од 1440 КС. Варијанта „а“ је била наоружана са 8 митраљеза, варијанта „б“ са два топа и четири митраљеза док је варијанта „ц“ имала универзално крило које је могло да прими различите комбинације топова и митраљеза (неке варијанте овог авиона биле су наоружане и са четири топа калибра 20 mm). Могао је да носи подтрупни резервоар за гориво и једну бомбу од 225 kg испод трупа или две од 112 kg испод крила. Mk V је са 6.479 произведених примерака убедљиво најбројнија верзија овог авиона.

Друга најраспрострањенија верзија овог авиона био је Mk IX који је развијен како би се успоставила равнотежа у ваздуху која је била пољуљана увођењем у борбу новог немачког ловца Fw-190. Mk IX је достизао максималну брзину од 658 km/h и био је наоружан са два топа и четири митраљеза.

Једна од последњих верзија овог авиона која је учествовала у Другом светском рату био је Mk XVI са мотором Мерлин 266 од 1720 КС. Појавио се у другој половини 1944. године а до краја рата њиме је било наоружано 15 ловачких група.

Крајем рата у РАФ-у је Спитфајерима било наоружано 68 ловачких група, 16 на Далеком истоку, а остале у Европи. Након рата израђено је још 300 комада Спитфајера Mk XVIII који је био последња ловачка верзија овог авиона. Последња произведена верзија Спитфајера уопште био је Mk 24.

Авион Спитфајер у Југославији

Пред Други светски рат Војно Ваздухопловство Краљевине Југославије (ВВКЈ) било је заинтересовано за набавку дванаест Спитфајера. Међутим, због избијања Другог светског рата енглеско Министарство рата забранило је извоз тих, Енглезима преко потребних ловаца, тако да до реализације набавке није дошло. Ипак, крајем 1943. и почетком 1944. неколико наших пилота борбено је летело на Спитфајерима у Северној Африци у саставу 94. сквадрона РАФ.

Следећа јединица опремљена Спитфајерима и са нашим пилотима била је Прва ескадрила ваздухопловства НОВЈ (352. сквадрон БАФ). Формирана је 22. априла 1944. на аеродрому Бенини у Северној Африци, а свој први ратни задатак јединица је извршила 18. августа 1944. са аеродрома Кане у Италији. До краја рата ова јединица извршила је 1210 борбених летова.

По завршетку рата сви Спитфајери који су се затекли у ескадрили (међу њима и музејски примерак) били су предати новоформираном Југословенском Ратном Ваздухопловству (ЈРВ). Од оснивања јединице на даље, кроз њу је прошло укупно 65 Спитфајера Mk V и три Спитфајера Mk IX. Преостали авиони су остали у наоружању ЈРВ све до расходовања 1952. године.

Сачувани примерак

У Музеју Ваздухопловства на аеродрому „Никола Тесла“ у Београду налази се један примерак овог авиона. Изложени примерак (евиденциони број 9489, фабрички број 17545) произведен је почетком 1943. и то је једини сачувани Спитфајер Mk V на свету са тропским уводником/филтером за ваздух. Последњих година своје оперативне употребе коришћен је као извиђачки авион, због чега је уграђена фотокамера за вертикално снимање са леве стране иза пилотске кабине. После расходовања додељен је Музеју ЈНА где је био изложен на спољној поставци на Београдској тврђави, да би 1961. године био предат ваздухопловном музеју.

Сродни чланци

Литература

  • Димитријевић, Б.; П.Миладиновић, М.Мицевски; (2012.). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
  • Ђ.Чистоградов (3/2004.). „Рестаурација авиона Спитфајер“. Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 3: стр. 133-138. ISSN: 1450-684X.
  • О. Петровић; Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.), Лет 3/2004. Београд, 2004.
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010) . Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
  • Божо Лазаревић, Ваздухопловство у нардно ослободилачком рату 1941 - 1945., ВИЗ Београд, 1972.
  • Златко Рендулић, Ловачка авијација 1914 - 1945. Теовид, Београд, 2014., стр.262, ISBN 978-86-83395-36-1
  • Philip Jarrett, Flugzeuge-Die Geschichte der Luftfahrt, Coventgarden, 2000., ISBN 978-3-8310-9066-2

Спољне везе

супермарин_спитфајер.txt · Последњи пут мењано: 2022/05/26 21:46